Антоније Блум о животу кроз окно вечности

"Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање, једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет", записао је Клајв Стејплс Луис размишаљјући о љубави, умиљењу и сећању. О томе како присуство смрти може из основа да промени наше односе и само поимање живота, нико није тако лепо и упечатљиво описао као митрополит суршки Антоније Блум (19. јун 1914 - 4. август 2003).

У збирци текстова Живот, болест, смрти, митрополит Антоније се осврнуо на своје дугогодишње искуство лекара и духовника. У готово свакодневним сусретима са људима на умору, нарочито за време Другог светског рата, увидео је како смрт, иако трагична, животу даје праву, непроценљиву вредност. Попут Ети Хилесум, која је о животу писала кроз огледало смрти, тако и митрополит бележи следеће редове:

Живети са сећањем на смрт значи живети тако да смрт може да наступи у сваком часу и да нас затекне на врху, а не на дну таласа; тако да наше последње речи не буду испразне, а наша дела залудна. Они међу нама који су имали прилику да проживе неко време са умирућим, свесним човеком, као што је то био мој случај, пред неумитношћу смрти, разумели су све оно што је њено присуство уносило у наше узајамне односе. Она учини да свака реч собом задобије сву величину, лепоту, хармонију и љубав који су, на неки начин, дремали у нашим односима. Она учини да се разуме како ништа није неважно, како и намањи детаљ, ма колико он био ситан, јесте израз љубави као и њеног порицања. 

Посећујући оболелу мајку у болници, митрополит је записао како "једино смрт може испунити величином и смислом све оно што нам се у први мах чини споредним и неважним." Кроз призму смрти читав се живот преображава, а са њим и сваки детаљ: приношење шољице кафе, намештање јастука, начин обраћања,... Све што се у трену уочи да је лажно, у трену се и исправља, јер је време на самрти сведедно на трен у којем све постаје вечност. Све је сада, пред неизвесношћу оног после, које се може преметнути у оно толико не-жељено "касно је". 

Смрт нас, примећује митрополит, као ништа друго, са таквим интензитетом, са таквом јасноћом, ставља лицем к лицу са истином живота.

А истина живота, према увидимо митрополита Антонија Блума, јесте његова вечност. 

Само када бисмо могли увидети да се наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом; славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха; не бисмо се плашили да волимо, чак и уколико би нам та љубав раздирала душу, чак и уколико би нам се чинило да нам разара живот, тај сићушни земни живот који се повлачи пред зором вечнога живота. Неопходно је само с ума не сметнути ову зору.

Речено, попут иконе, у живот уноси обрнуту перспективу. Ми не живимо стога, како примећује митрополит Антоније, са сећањем на будућност, већ са сећањем на вечност, јер "о будућности ништа не знамо, а вечност већ опитујемо", ма колико то искричаво било, оно ипак све боји смислом.

Живети очарано оним што нам је, макар и само једном, било дато да проживимо; из тога црпети разлог живота и благодарења; живети не од сећања, већ са трепетом у срцу због онога што смо једном имали прилику да окусимо; са радосним ишчекивањем његовог неминовног повратка, коју је ономад до нашег живота низвела само једна светлосна зрака, а која ће ускоро зарудети попут зоре, и за којом ће наступити живот, а са њим Бог и сусрет.

Прочитано можете допунити веома лепим запажањима Франсуа Жулијена о чуду сусрета или пак Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти, док књигу митрополита Антонија Блума Животу, болест, смрт препоручујемо да прочитате у целости.