Понирући у дубине поетског твораштва, аргентиснки песник с краја прошлог века, Роберто Јуароз, о поезији је записао како је она: "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике." Жан Онимус би се на речено надовезао наглашавајући да је поезија носталгија за конкретним. "Поетско се укорењује у конкретном (које је једино аутентично!) (...) Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда, и као такву неисцрпну".
Овим увидима се на изванредан, само њему својествен, начин придружује и Кристијан Бобен (24. април 1951) својим манифестом о поетском бивању на земљи, који носи назив: Звиждући гипсар.
Можда због тога што наступа пролеће, можда због тога што је сваки дан позван да буде пролеће живота, његове речи данас посебно одзвањају. А ево на какво нас поетско постојање Кристијан Бобен данас позива:
Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити. Присутности су овде, али оно што изостаје су наше очи. (...) Не мислим да природа познаје страхоту самоће у којој се ми можемо задесити. Понекад ме одушеви непрекидни разговор ливаде испод прозора пред којим пишем. Посматрам, ништа не чујем, прозор је затворен, па чак и када би био отворен до мене никакав глас не би доспео, но ипак, веома добро опажам узнемиреност травки. Као да их је светлост подмазала. Када би имао тај дар да ствари сагледавам у дубину - дар који ми често изостаје -, видео бих, јер то осећам, да је свака травка другачија од суседне јој травке. Непрестано су заокипиране каквим догађајем. Догађајем поветарца, кише, догађајем светлости што пролазе, што долазе, које се непрестано нечим занимају, даном који одлази, хладноћом што избија из земље. Хоће ли сванути нови дан? Ливада је испуњена хиљадама питања која без нестрпљења чекају на одговор. Кад пишем са погледом на ово поље, налазим се наспрам највећег могућег надметача. Налазим се наспрам мајстора писања, највећег песника, који не поседује име, ни лице, али који даноноћно ради.
Могуће је да бивајући пажљиви према сићушним стварима, веома једноставним, сведеним, пронађем своје место на овом свету. Понешто од сладуњаве тираније технике бива поражено чистим созерцатељним тренутком који за себе ништа не жели, ништа не тражи, чак ни једну исписану страницу. Већину времена само посматрам, ништа не бележим, ништа не записујем. Созерцање је оно што највише прети, и то на један веома смешан начин, надмоћној техници. А разлог је веома прост, јер нам технологије наизглед живот чине лакшим. Међутим, то је савремена догма да нам је живот олакшан. Ко каже да живот мора бити лак и практичан? Да ли је волети практично? Да ли је патити, надати се, практично? Техника нас од ових ствари удаљава, и омогућава лепри иреалности да се развије и тихо прекрије свет.
Созерцање, оно што називамо поезијом, супротност је реченом. Супротност је и ономе што често подразумевамо под поезијом. Она није никаква декорација, није никакво улепшавање, није ништа естетско, то је као полагање руке на најкрхкију опну реалности. И кроз њено именовање, њеним надолажењем. Реалност је на страни поезије, а поезија на страни реалности. Созерцатељи, ма ко да они били, могу бити песници као такви, али то може бити и гипсар што звиждуће попут коса у испражњеној просторији, или каква млада жена што о нечем другом размишља док пегла веш. Тренуци созерцања су тренуци великог растерећења света, јер у тим тренуцима реалност се више не плаши да нам приступи. У нашим срцима и мислима нема више никакве буке. Ствари, животиње, духови, који су више него реални, све оно што је из домена живог, почиње да нам приступа, тражећи да га именујемо, молећи да га именујемо. Поетски живети на свету би можда најпре значило с миром гледати, без намере да се за било чим посегне, без тражења утехе, без било какве потраге. Гледати са оном лелујавом пажњом о којој говоре психотерапеути.
Надовезујући се скоро на размишљања Клодин Арош о феномену ишчезнућа осећања, где флуидност бивања у свету све подвргава својеврсном разводањавању, Бобен истиче како су управо
песници ти који свет узимају за озбиљно, они за које иначе важи да су расејани, омамљени, да не одмеравају ствари, да им не познају тежину. Они су ти, и једино они, који познају тежину, драму ствари, али и оно светслости што те ствари поседују. Једино они гледају и дишу на овоме свету. Говорим о малом, расутом, стаду, које није сачињено само од оних људи што пишу, сликају или што важе за естете и уметнике. Реч је само о оном простом човечном бивању на свету. Јер рећи поетски бивати на земљи и човечно бивати на земљу, у бити је, једно те исто.
Ове изванредне увиде Кристијана Бобена о петском бивању на земљи можете проширити созерцањима Дејвида Вајта о додиру живота, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, или Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, а онда се свакако вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота, о љубави, доброти и писању, о светости или пак о вечној књижевности.
Нема коментара:
Постави коментар