Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.
 |
| Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже |
Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.
Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.
Нема коментара:
Постави коментар