Време за њу не постоји. Поезија јесте.
Познат по збирци песама "Poesia vertical", аргентински песник Робертo Јуароз (5. октобар 1925-31. март 1995) у делу Поезија и стваралаштво чији су делови објављени у изванредном антологијском манифесту Поетског живљења у свету, прави је виртуоз човеког аутентичног промишљања тајне постојања.
Промишљајући о улози поезије, Јуарoз бележи следеће редове:
Поезија ништа не објашњава, као што су то јасно приметили Хелдерлин, Рилке и многи други. Она је, како то знамо, својеврсно искуство. Она је својеврсна храброст и одважност, свесна или несвесна, која нас нагони да ствари сагледамо лицем к лицу, изискујући да до кончине одживимо кончину ствари: примраке. Поезија је супротност кукавичлуку. Она је дубоко искуство тајне, необјашњивог.
Наводећи у наставку Пола Клеа, чији су му редови служили попут мостова инспирације по лепоти истине коју носе и ка којој воде, Јуароз примећује како нам опазиво открива само део реалности, док је поезији та која би требало да пројави оне реалности које нам остају невидљиве. С тим у вези, поезија није разумевање, као што ни "бивање није разумевање". Услед тога позија се према Јуарозу може сматрати и једним обликом врхунске етике. Она је,
начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике.
Уколико је "поезија тражење и творење реалности", она, према мишљењу овог аргентинског песника изванредне суптилности, изискује човека, целосног човека, а уколико је човек целосан он би требало да у појединим моментима стварности приступа као научник или као философ, а у другим, као мистик, песник или уметник.
Као израз таквог једног приступа реалности, поезија има моћ да изнесе израз истине, а "уколико није истина, онда није ништа", мишљења је Робертo Јуароз. При чему, истина не бива у спољашњим везама, већ се разуме као творење самог бића и као таква поезија постаје најузвишенија истина.
Песник се због тога никад не обраћа друштву,
већ човеку, самоћа се обраћа самоћи, тишина тишини, биће бићу. Друштво је граја, мање-више прикривени концентрациони логор, егзалтација добитка и моћи, изопачење човечности. Поезија је, насупрот томе, најузвишенији израз поштовања човека. Она не познаје никакве привилегије. Да би се дала, као и да би се примила, једино што тражи јесте да се човек усредсреди на оно што заиста јесте, да одустане од привида и избегне замке које га кретенизују: идеологије, морализме, политике, тржишта, трансакције и опортунистичке апстракције. Песник је маргиналац и прогнаник: и само са такве позиције он се суштински може обратити човеку. Песник ништа не поучава: он твори и дели. Поезија се састоји у бивању и као таква једино и бива кадра да понуди последњу сламку спасења свету који се дави. Поезија је контра-правац, јерес, пре него ли историја; она је антидидактизам, опседнутост аутентичним стаништем човека где језиком и речју урањају у његову тајну и даље је преноси. Све остало је лажна митологија, саучесништво! или чак подвала, демагогија, привремена разонода или погубна наклоност. Оно што разликује песника од друштва није гордост, већ њему својствена и ничим отуђива наклоност да прославља суштог човека. Поезија је изванредност која се дели и уговор против глупости. Можда је она својевремено вршила, па и даље врши и некакве друге улоге, али у бити она има само једну сврху: спасити суштог човека суштом речју.
И као таква будићност поезије остаје идентична њеној прошлости: време за њу не постоји. Поезија јесте.
Прочитано можете проширити Рилкеовом упитанишћу над белином странице, за којег Исидора Секулић каже како је "дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег даривања" или пак Франсуа Жулијеновим увидима о поновном ишчитавању књига и живота.
Нема коментара:
Постави коментар