Људи који пишу, сликају, вајају, плешу и праве велике филмове не оптерећују се хуманизмом нити лепотом: оно што желе јесте да посведоче о ужасу живота и о екстази коју понекад приушта, а све то са таквим интензитетом да постају неприхватљиви амбијенталној цивилизацији или од ње бивају сасвим одбачени.
Постхумно дело француског писца и професора, живо заинтересованог за друштвене и културолошке промене, Жана Онимуса (1. септмбар 1909 - 3. август 2007), Шта је то поетско, тек треба да се појави у штампи, али предокус истог стичемо у изванредној, већ навођеној, антологији-манифесту, Поетско живљење у свету.
Близак Јуарозовим увидима о дубинама које захвата поетско стваралаштво, Жан Онимус је такође био мишљења да је васцели живот једно својеврсно твораштво и то онда када се смири и приљуби за аутентично и реално. Тек у том приљубљеном држању уз реално, "живот почиње да се мења, јер се приближава пуноћи, одређеном облику испуњења". Поезија је, према Онимусу, управо уписана у носталгичне пределе невиности, абориџинско "време сна", које не подлеже рационалним сужењима.
Поетско је, ономад, било сасвим природна космичка или магијска снага, која је песмама, плесовима, ритуалима, уливала стваралачку моћ кадру да надопуни оно што је природом било васпостављено. Касније, у додиру са моћним, разумом постигнутим, успехом и његовом техничком применом, простор поетског се свео на једну одређену празничну примену језика у друштвене и религијске сврхе.
Наиме, оног тренутка када је проза заузела доминантно место у језичком изразу, поезија се нашла скрајнута у ћоше звано "литература", да би се убрзо затим као што је то данас случај, нашла на самим обронцима живота јер изискује време и одређено тумачење. Међутим, у друштву у којем рад. производња и брзи ужитак одређује координате постојања, поезији бива укинуто право гласа, а друштво из којег је поезија прогнана, опитујемо то већ сада, за собом не може оставити ништа друго до пустош прозаичности и једноличног понављања истог.
Модерни приступ, увек спољашњи, дакле склон сужавањима, обликован према техничком узору, одлучио је да "деконструише" поетско, испразнивши га животног садржаја, начинивши од њега пуки производ суптилних језичких ултрасофистицираних структура, при чему би се "разлика" у односу на прозу дала евентуално машински испрограмирати... Специјализовани програми би савршено били кадри да "творе" песме.
Немогућe је, пред таквом једном тенденцијом, не упитати се о коначној сврси поетског твораштва будући да поезија, она аутентична, непобитно ниче из човекове нутрине и никад није пуки производ спољашњег аранжмана, макар он био и технички савршен. Управо се у том сегметну крије оно предањско искуство да се "из претерано сконцентрисног зла увек исцеди његов против-отров". То је, према мишљењу овог француског песника, довело до тога да је данас немогуће више гледати на поетске увиде као на оне који су носиоци извесног карактера разоноде и нечега што је, као такво, резервисано само за изабрану мањину:
није више реч о устајалим водама културе коју наводњавају школе, већ је, све више и више реч о једном истинском позиву на живот, буђењу животних сокова, разрастању ослобађајућих енергија, оних које са собом носе одушевљеност, учешће у свету, (еколошко) заједничарење са природом. У бити, интензивни набој сучељавања са властитим постојањем а, тим путем, и начин, можда једини начин, да се напокон стане на пут отуђењу које нам намеће савремена цивилизација.
Наиме, оно што према Жану Онимусу карактерише савремену цивилизацију може се описати кроз две све присутније тежње. Са једне стране, препознаје се опште, убеђено, жестоко, одбацивање животних услова које намеће урбана средина, а са друге, носталгија за природом која се пројављује кроз јарку жељу са њеним стапањем. Управо у процепу ова два порива ствара се погодно тле за цветање савремене поезије живота.
Људи који пишу, сликају, вајају, плешу и праве велике филмове не оптерећују се хуманизмом нити лепотом: оно што желе јесте да посведоче о ужасу живота и о екстази коју понекад приушта, а све то са таквим интензитетом да постају неприхватљиви амбијенталној цивилизацији или од ње бивају сасвим одбачени - мишљења је Онимус.
Према томе, говорећи о поетском твораштву, Жан Онимус закључује следеће:
Поетско је сâмо постојање, онда када изазвано снажним грчем, оно почне да дрхти, да се тресе од зебње, да плеше од радости, да пева,... Поетско, према томе, нема више ништа заједничког са игром, са бегом у илузорно или јефтино. Напротив, пре ће бити да је оно "прозаично" суперфицијелно и лажно јер се граничи са корисним, затварајући се у апстрактни, интелектуални, приступ. Поетско се, за разлику од тога, укорењује у конкретном (које је једино аутентично!). Могло би се рећи да га управо та носталгија за конкретним чини тако насушно потребним нашим утуљеним животима. Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда и као такву неисцрпну. Отворени реализам који је сасвим опречан убогом реализму којим господари разум са својом потребом да бира, искључује, појашњава, структурише.
Поетско, према томе, није само језички или уметнички израз: оно је начин отварања за свет и за себе. Његов психички садржај је директни - и одважни - начин пружања одговора егзистенцијалној упитаности; све у свему "метафизички" приступ, али довољно конкретан да би се могао лишити говоранција и допусити себи произвољно произношење у паузама активности, у тренуцима тишине, одушевљења или панике, када се биће обдарено савешћу напокон голоруко препусти раскошном утицају тренутка.
Прочитано можете проширити увидима Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, Бертран Вержелијевим редовима о поигравању са постојањем или пак Кристијан Бобеновом сагледавању вечне књижевности, а у сваком случају антологија-манифест Поетско живљење у свету остаје једна лепа препорука за све франкофоне.
Нема коментара:
Постави коментар