Које књиге читате? Којима се изнова враћате? Које поново ишчитавате? Да ли сте се икада замислили над овим питањима? Да ли сте икада размишљали о феномену читања и феномену поновног ишчитавања већ прочитаног? Да ли сте на ова питања покушали себи да одговорите? Уколико јесте, али и уколико нисте, ево шта о томе бележи Франсуа Жулијен (2. јун 1951), савремени француски философ, хелениста и синолог, у недавно објављеној студији Један други живот.
Наиме, Франсуа Жулијен прави јасну разлику између, како каже, првог и другог читања. Прво читање је обележено праћењем радње и ишчекивањем краја у којем ће се све разрешити, али друго читање је нешто сасвим друго. Оно је према, овом француском философу, улазак у срж написаног, отварање у њега похрањеног смисла. Јер
ишчитавање више не жури да окрене страницу. Свака страница је за себе довољан хоризонт. Оно се више не протеже унапред као што је то био случај са првим читањем, јер више не настоји да сазна оно што следи нити како ће се све окончати. Оно није нестрпљиво, оно је ”уживајуће”. Оно се не одмара - не одлаже - у лаком кретању напред. Ишчитавање траје, оно се развлачи, промишља - све постаје важно. (...) И најситнији детаљ који раније нисам ни могао уочити - постаје важан. Јер ишчитавање више није заокупљено оним што следи; оно себи даје времена да зађе у дубину и ток сваке радње, филигран сваког догађаја и да се удуби.
Сама чињеница да се изнова враћамо неком тексту говори о томе да смо у њему пронашли нешто што нам се обратило или нас можда само дотакло, а сада чека да му се потпуно вратимо и да га заиста упознамо и откријемо. У том смислу, ишчитавање никада није понављање већ прочитаног.
Речено, за Франсуа Жулијена важи не само за ишчитавање прочитаног штива, већ и за ишчитавање самог живота. Управо у томе његови увиди откривају неслућене дубине. Почнимо од питања: Како је то могуће? И да ли је уопште могуће изнова се вратити животу коју још увек живимо и чији нам крај није познат, као што то може бити случај са већ прочитаном књигом? Могуће је, тврди овај најпревођенији савремени француски философ, јер свима нам је крај живота добро познат. Према томе, уколико се на живот окренемо имајући у виду да ће се он свакако завршити смрћу, исту је потребно из апстрактности превели у конкретност, јер ће једино то омогућити да се на живот осврнемо као на нешто чему крај већ познајемо. И не само крај, већ готово све важније етапе које чине ток сваког живота. Тек у светлости оваквог једног ишчитавања живота у могућности смо да откријемо и уронимо у све оно што нам је у њему до сад промицало, а управо чини саму његову лепоту и величину.
Да би се речено још додатно појаснило, аутор иде корак даље и позива нас да се са њим задржимо над исказом ”изнова узети” која не подразумева понављање, већ из прочитаног - проживљеног извлачење новог; овај други пут ослобођеног нестрпљења и ишчекивања. Да би изнова узимање уопште и било могуће, неопходно је ”полагање”, и то ни мање ни више него по узору на Христово ”полагање живота за овце своје”. Наиме, Христово полагање живота повлачи за собом полагање живота како би се он изнова узео. Јер, примећује Франсуа Жулијен,
уколико Христос ”полаже” живот свој, то више није стога, или само због тога, како је то углавном наглашавано конвенционалним тумачењима да би се жртвовао за добро других, већ како би од поновног узимања начинио унутрашњи смисао којим се оправдава само полагање живота: полажем да бих могао узети изнова, како би из-нова било могуће, како би се нови почетак радикалније могао збити, који је у суштини једно разоткривање.
Једино у том изнова враћању као отварању за новину непоновљивог можемо наслутити чудесну тајну постојања. Оно као такво више не бива обележено извлачењем смисла из проживљеног и прошлог, већ из онога још-увек не, а присутно-испуњеног, као оног литургијски увек изнова проживљаваног сећања на будућност.
У том смислу, Франсуа Жулијен би се оштро супротставио свакој идеји увођења религијске подвојености између овог и будућег живота. Према његовом мишљењу, овог живота заиста има само онолико колико у њему има и будућег и обратно. Према томе, полагање и изнова узимање живота подразумевају други живот који обогаћен стеченим искуством урања у целости у сами живот.
Живот може, уколико се изнова узме, да се развије у постојање, то јест, у способност бивања изван, изван ограничења и дефиниција које смо унапред приписали животу, оних унутар којих се самозадовољно налази мудрост. На тај начин се живот отвора за могућност која у себи не садржи никакву ”суштину” нити обрисе било какве прет-поставке - а то у бити значи ”постојати”.
Овакав однос према животу као постојању које је прихватило своје првобитно одлагање не би ли се изнова узело, основ је философског, али и етичког, става, који Франсуа Жулијен супротставља свим савременим продавцима на тржишту ”срећног живота”. Јер, ”само у изнова отпочињању изнова узетог почињемо да стичемо моћ да изнова отпочнемо”. Живот извире из самог чуда живота, а не из ”мудрости” коју смо купили на тезги ”срећан, испуњен, успешан живот”.
Речено можете допунити Ети Хилесуминим промишљањима о животу кроз огледало смрти или Дејвид Вајтовим увидима о томе шта боли при растанцима, као и изванредним мислима аргентинског песника Роберта Јуароза о дубинама поетског стваралаштва, али свакако се вратите Франсуа Жулијену и његовој стидији Један други живот. Прочитајте је у целини, одложите и изнова прочитајте, јер уверени смо да то, ово помало херметично, али смислом набијено штиво, свакако изискује.
Нема коментара:
Постави коментар