Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти

Сада осећам сав терет који си ми дао да понесем, Боже. Толико лепоте и толико искушења. И увек, чим бих била спремна да се са њима суочим, искушења би се претварала у лепоту. А лепота, величина, су понекад тежи за ношење од патње, јер нас она сасвим преплаве.

Као што то блиставо увиђа Андре Пишо размишљајући о човеку као ономе који се тражи, бележећи како "човек сам себе спознаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, тј. који је у прецосу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања", тако нас и Естер - Ети Хилесум (15. јануар 1914 - 30. новембар 1943) у својим изванредно надахнутим, блиставим, дневницима објављеним под називом Разбијени живот - писаним под обележјем жуте звезде за време Другог светског рата у Амстердаму, узводи ка ономе што је у човеку жишка, жар, постојања, онако како би то у својим дубоким редовима о постојању Бертран Вержели забележио примећујући да: "би увек требало живети са свешћу о величини, а према томе и са свешћу о надасве трансцедентном и чудесном карактеру постојња". Јер пре него што одредимо то што живот јесте и што нам се чини да би ми у њему трбало да будемо, не би згорег било да застанемо и да га ослушнемо, као што нам то добронамерно препоручује Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Дневници Ети Хилесум су управо такво једно путешествије, кроз најситније поре људске душе, које воде од оног лично-субјективног до опште-универзалног. 

Те, и не тако далеке, а језиве, 1941. године, седећи за својим радним столом, Ети започиње своје последње свеске дневника пред готово извесну смрт која ју је, како календари бележе, сачекала у Аушвицу, новембра месеца 1943. године.

Гутати књиге, као што сам то чинила још од најранијег детињства, својеврстан је облик лењости. Другима остављам да се изразе у моје име. Свуда тражим потврду онога што у мени куља и дела, но требало би да властитим речима покушам да изразим све то. Толико лењости коју морам одбацити, као и повучености и несигурности, не бих ли се сусрела сама са собом и не бих ли се других собом дотакла. Потребно је да видим јасније и потребно је да саму себе прихватим. Све је у мени толико тешко, а тако бих волела да будем лагана. Већ годинама накупљам, таложим све у великом резервоару, но то би све морало једном да се испољи, у противном ћу имати осећај да сам живела узалуд, да сам покрала човечанство, а да му ништа нисам дала заузврат. Понекад имам утисак да сам паразит, што у мени изазива толике налете депресије и сумње у смисао властитог постојања. Можда се моја мисија и састоји управо у томе да се самој себи објасним, заиста објасним, са свим оним што ме мучи, онеспокојава и очајнички призива решење и израз. Ти проблеми нису само моји, већ су својствени и другима. 

Иако већ у наредним редовима примећује како сви ти изрази "мисија", "човечанство", "решење проблема" у њој изазивају мучнину, то је не спречава да се одлучно упути у потрагу за собом, јер, како у неколико наврата понавља, само овде и сада, на месту на којем смо, на овом свету који је наш, можемо пронаћи светлост, мир и уравнотеженост примајући све оно што нам је страно и филтрирајући га кроз поре унутрашњег бића, открити богатство које је похрањено у свекоме од нас. 

Оно што код Ети толико привлачи јесте њена непатворена људскост, као када запише:

Кад се пробудим на време, као и сваки други грађанин, ја осетим толики понос као да сам начинила нешто чудесно. Па ипак, ништа ми није потребно толико колико ова спољашња дисциплина, све док не задобијем ону унутрашњу. Уколико изјутра себи дозволим још који додатни час сна, то није стога да бих прикупила снагу, то значи само да сам неспособна да се суочим са животом и да почињем са штрајком.

А живот, живот нас тражи целим, од крви и меса, јер,

живот је велик, добар, узбудљив, вечан, и није добро себи придавати толику пажњу, превише се узбуђивати и мучити, јер то и доводи до тога да прођемо мимо тог великог, моћног и вечног тока какав је живот. 

Ситним корацима, сваком наредном страницом, видимо је како се пробија до невероватних увида о себи, друштву у којем живи, историјским приликама, као када запише следеће редове равне умно-срдачној молитви каквог прекаљеног старца:

Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватимо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније.

У време рата, ове добро познате истине и нису толико очигледне, јер све говори насупрот њима. Но, Ети је и ту недвосмислена: 

Тако јасно уверење да, без обзира на све нанете патње и све почињене неправде, не могу да мрзим људе. Све страхоте и све почињене нискости не представљају тајновиту и далеку, нама страну, претњу, већ су оне све у нама и из нас, нас људи, избијају. Оно што је застрашујуће јесте то да системи, развијајући се, надилазе људе и сабијају у своје сатанске песнице, како њихове творце тако и њихове жртве, као што и велика здања и куле, без обзира на то што су их људске руке подигле, над њима се на крају уздигну, надвисе их претећи им да ће се сваког часа сручити и у исти мах их сахранити.

Према томе, све оно што нам у животу или у другима смета извор има управо у нама и то је једино место над којим би неуморно требало бдети, јер

све нискости које опажамо код других су у нама. И не видим другог решења, заиста ниједног другог решења до да заронимо дубоко у себе и из властите душе избацимо сву ту прљавштину. Више не верујем у то да можемо било шта исправити у свету, што најпре нисмо исправили у себи. Једина лекција којој нас је овај рат научио јесте да увек све у себи тражимо, а не негде друго.

Тој се лекцији прибраја мноштво других, као на пример она забележена 3. јула 1942. године:

Ах, све то поседујемо у нама: Бога, небо, пакао, земљу, живот, смрт и векове, толико векова. Спољашње околности су само декор и променљиви услови, но ми све носимо у себи, а околности никада не играју одлучујућу улогу. Увек ће постојати добре и лоше прилике које ће бити потребно усвојити као свршену ствар, али то не спречава никога да властити живот посвети побољшању оних лоших прилика. Но, за то је потребно познавати мотив борбе, и почети са променом себе и њу отпочињати сваког дана. 

Једино са упознавањем сопствене снаге и слабости и са њиховим прихватањем бивамо јачи. Јачи изнутра, у оквирима свог унутрашњег живота, а онда нам, како примећује Ети Хилесум, "свеједним бива са које се стране жице налазили". Због тога, све напоре на јачању и богаћењу унутрашњег живота треба отпочети слободно и својевољно, јер све "оно што смо слободно, својом вољом постигли бива чвршће и трајније утемељено од онога што се образовало под присилом."

Често у тој борби за живот човек се оптерети представама које замагљују и онемогућавају сусрет са правим животом. Из тог разлога, Ети подвлачи како је

увек највећа препрека представа, а не реалност. Реалност, њу прихватимо са свом патњом и свим невољама које су јој својствене - прихватимо је, уздигнемо је на рамена и носећи је јачамо и сопствену издржљивост. Међутим, представу коју имамо о патњи - која у бити и није патња, јер патња је богата и она вам живот може учинити драгоценим - представу треба скршити. И урушавајући представе које живот затварају иза решетака, у себи ослобађамо стварни живот са свом његовом снагом, и бивамо оспособљени да се изнесемо са стварном патњом, у свом сопственом животу као и у животу целог човечанства.

То за њу уједно значи да се треба ослободити и сваког уоквиреног и конвенционалног погледа на живот, 

потребно је ослободити се свих уговорених представа, свих слогана, свих утешних идеја; потребно је показати храброст да се од свега тога одвојимо, свих норми и свих конвенционалних критеријума; треба умети скочити у космос. Тек тада живот постане бескрајно богат, преплаве га силне благодати, чак и у сред ужаса.

Ово све може деловати исувише наивно, чега је и Ети свесна, те бележи:

Још увек нисам пронашла тон који би одговарао овом савршеном и блиставом осећању које ме обузима и које укључује и патњу и сво насиље. Још увек говорим служећи се терминима исувише књижевним и философским, што наводи на мисао да сам измислила утешну теорију како бих себи живот барем мало олакшала. Било би боље када бих умела да ућутим, макар привремено, и једноставно да "будем".

А једног дана, наставља неколико страница даље,

једног - можда далеког дана - развићу и израдићу све ове клишее, како бих нашла нови тон који би одговарао новом смислу живота. Све док не нађемо тај тон требало би себи наметнути тишину. Међутим, и говорећи би требало да настојимо да га пронађемо. Не смемо ћутати, то би такође одговарало својеврсном бегу. Морамо испратити прелаз са старог на нови тон и то све до најситнијих пора.

(...)

А уколико преживим све ово, писаћу о овом добу кратке приче које ће бити попут деликатних потеза четкице на великом платну тишине која ће означавати Бога, Живот, Смрт, Патњу и Вечност.

Њени дневници су управо то. И не слутећи, она остварује оно за чим чезне. Из дубоког поверења у живот, у себе, у Бога, она исијава најлепше странице једног мрачног доба. 

Не осећам се под ничијом шапом, осећам се у рукама Божијим. (...) Можда им пође за руком да ме физички сломе, али то је све. Можда будем и у канџама очаја, можда будем морала претрпети одрицања која ни у најмрачнијим сновима не бих могла замислити, али све то је толико мало у односу на поверење које имам у Бога и у способности мог властитог унутрашњег живота.

Оне су толике да Ети бележи и следеће, по свему, фасцинантне и дубоке редове:

И уколико Бог престане да ми помаже, ја ћу онда морати да помогнем Богу.

И опет долазимо до оног истог, старог радног стола, али са једном сасвим новом Ети Хилесум која иза њега проговара:

Јутрос сам веома уморна. Цело ми је тело уморно и немам снаге да се ухватим у коштац са послом који ми за данас предстоји. Осим тога и не верујем толико у овај посао. Уколико би требало да се настави, чини ми се да бих завршила сасвим аморфна и обесхрабрена. Па ипак, захвална сам Ти што си ме отргао од мира који је владао овим столом и што си ме бацио у сред патње и недаћа овог времена. Не би било ничега лошег у томе да са Тобом одживим какву "идилу" у заштићеној атмосфери радног стола, али оно што вреди јесте да Те понесем, нетакнутог и сачуваног, свуда са собом и да Ти останем верна упркос свему, као што сам Ти то одувек и обећавала.

Иако у овим последњим редовима није сасвим јасно да ли Ети мисли на Бога или на Јулиуса Спира, своју велику љубав, остатак њеног дневника се претвара у непрекидни молитвени разговор са Богом који собом обухвата и сваког појединачног, њој познатог човека, али и васцело човечанство:

Сада осећам сав терет који си ми дао да понесем, Боже. Толико лепоте и толико искушења. И увек, чим бих била спремна да се са њима суочим, искушења би се претварала у лепоту. А лепота, величина, су понекад тежи за ношење од патње, јер нас она сасвим преплаве. Зар једно обично људско срце може осећати толико ствари, мој Боже, толико патити и толико волети!
(...)
Уколико људе волим са толиким жаром, то бива стога што у сваком од њих волим део Тебе, Боже мој. По свуда Те у људима тражим и често пронађем део Тебе. И настојим да Те у сваком човеку обновим, Боже мој.

Једина морална обавеза сваког човека, према Ети Хилесум састоји се у томе да у себи рашчисти пропланке мира и да их прошири што је даље могуће, све док се мир не прелије и на дуге. А што више буде мира у људима, тога ће га више бити и у овом узаврелом свету. Ова истина остаје на пуној снази и данас.

Прочитано можете обогатити изванредно лепим редовима Антоан де Сент-Егзиперија о компасу пријатељства, Бертран Вержелијевим увидима о томе да се са постојањем не треба поигравати или пак Паркер Палмеровим редовима о проналажењу властитог призвања. Свакако дневнике Ети Хилесум, Разбијени живот, вреди прочитати у целини.