Књиге? Служе ли оне само томе да утеше? За Хермана Хесеа, књижевност нема моћ да свргне неодољиви двиг историје и све оне наизглед насавладиве силе које се обрушавају на појединца: фашизам, комунизам, капиталистичку идеологију, свођење живота на робу, низвођење лепоте на пуки украс, на потрошачки предмет. Међутим, она у нама брани и одржава границе човечности. Исто чини и природа, примећује у својој изванредној књизи, Мали свет, савршени свет, Марко Маретла.
Свет нам данас допушта мало ствари. Чини се као да је сачињен од буке и стрепње. Па ипак, трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу. Ту и тамо ће људи и даље, благодарећи уметности, отварати врата божанском.
Иако се већина људи плаши чуда властитод постојања, као што то на веома леп начин записује Џон О’Доноху, ипак ”бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо”, тврди његов пријатељ Дејвид Вајт пишући о додиру живота. ”Сусрет са неким, наставља даље Вајт, или нечим другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се до сад прибојавали да прихватимо.” Блиског је мишљења и Марко Мартела који у својој оди врту бележи:
Мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена је бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили.
Врт нас учи томе да ”живот није тамо негде, већ овде где постоји, пролазан на овој земљи, као и све друго што постоји, присутан.”
Врт, то место о којем се вртлар брине попут родитеља који се брине за властито дете, може постати, заузврат, његовим родитељем. Или учитељем мудрости, благонаклоним присуством. Он је тај, супротно ономе што верујемо, који указује пут вртлару. На такав начин да истина, онолико колико постоји, није, као што су нас томе училе религије и философије, у мисли човека, већ вани, тамо где се живот наставља, непоколебив, одувек.
Позивајући се на писмо које је 1913. године британо-исландски вртлар, Џон де Перси, упутио Херману Хесу, Марко Марчело акценат ставља на Персијева размишљања о Фројдовој психоанализи и ономе што је чини привлачном савременом човеку, а што он не сматра целисходним и оним за чим, њему савремени човек, чезне. Наиме:
Доктор Фројд сматра, пише де Перси, да свако од нас у својој најдубљој интими поседује неког странца, друго ја, које се користи језиком снова, па чак и болести, како би се изразио. Ова идеја привлачи, јер садржи нешто поетско и према томе, засигурно, истинито. Оно што се у Фројдовој теорији де Персију не допада јесте то што му се чини да она још више затвара човека у њега самога, у затвор властитог сопоства, лицем лицу са сопственим духом који га одваја од света, док управо из те одвојености наступају све муке које га погађају.
Сличног мишљења је и Гастон Башлар наглашавајући значај дијалошког познања света. Наиме, према мишљењу де Персија, на које се Мартело позива, само свет и то нарочито природа и одговорност коју према њој осећамо може човека извести на пут, пут спасења.
Вртларство, које гравитациони центар човековог живота измешта из њега самог у простор живота, који му је уједно и близак и тајновит, омогућава му да изнова пронађе, ако ништа друго онда макар онолико времена колико му се посвети, изгубљено благостање. А оно што је истинито за појединца, још је истинитије за човечанство, нарочито за ово јадно искорењено, отуђено, окренуто лажним митовима модернога света, човечанство којем припадамо.
Ево шта сам желео да кажем, драги Хермане, пише де Перси. Не заборавите да нам природа одувек притиче у помоћ. Ако и не може да излечи нашу бољку (јер људска болест је, верујем, неисцељива), она умирује, ублажује, настоји да нам поврати равнотежу призивајући нас себи. И без престанка, попут мајке, обнавља своју негу. Одавно смо, нажалост, на то заборавили. Наводном дивљаку који живи у дубинама Африке или Амазоније то је, међутим, и даље познато. Шетајући кроз шуму, према мирису или облику, он препознаје биљке које могу исцелити његове бољке. Оне су му и даље познате и њему не преостаје ништа друго до да се повије и да их узбере и стави у торбу. Вртлар такође, иако ретко то жели или за то има времена, повија се над овако тешким питањима, никад не заборављајући да је право обиталиште душе у овом широком свету, у којем проналазимо братске животиње и пријатељство дивљег биља. Ускед тога он толико времена и мучног напора посвећује овој активности привидно толико бескорисној какво је вртларство.
У закључку ове изванредне књижице, Марко Марчело подсећа да је можда управо у вртларству, далеко од очију убрзане машинерије, сачуван поетски однос са стварношћу, са временом, са простором, са животом. Наиме,
вредности које он нуди у супротности су са начелима на којима почива западна култура. Његове вредности, спорост, стрпљење, неопходност за човека-вртлара да присно познаје земљу, да је са страшћу свакодневно истражује, да буде свестан веза које га уједињују са стварима и другим живим бићима са којима дели судбину, данас чине простор преживљавања. (...) Оно представља субверзију. Не субверзију на начин на који је уобичајено подразумевамо, то јест као револуционарни чин који за намеру има да једну власт замени другом, већ непокорност, глас неслагања. И пре шум, него ли глас, који ништа не намеће, већ се ограничава, као што понекад чини песма, да укаже на могуће путање.
Прочитано можете допунити надахнутим редовима Дејвида Вајта о додиру живота, Кристијана Бобена о поетском бивању на земљи или пак Гастона Башлара о дијалошком познању света, а књигу Марка Мартела, Мали свет, савршени свет, свакако препоручујемо да поричитате у целини.
Нема коментара:
Постави коментар