У изузетним редовима о љубави, умиљењу и сећању, Клајв Стејплс Луис је записао да "умиљење остаје непотпуно, све док не пређе у сећање". Мирослав Мика Антић је то на себи својствен начин у дописима сабраним у Издајству лирике, срочио на следећи начин: "Боже свих богова, каква то мора бити зачуђеност у срцу кад неко изгуби моћ да се зачуди нечему већ давно познатом? И кад изгуби еластичност да се замисли пред нечим стопут доказаним? И најзад, да изгуби моћ да га узнемири нешто устоличено за сва времена као спокој?"
Када вам се последњи пут догодило да се пред нечим зачудите? Чудите ли се? Сећате ли се зачуђености? Или још пре задивљености? Шта она у вама порађа? "Прича је тиха, све док се реч не изговори", записао је Пат О'Доноху у предговору изванредној књизи, Шетање по пашњацима чуда.
Реч је о сабраним разговорима вођеним на обронцима ирских планина, конференцијских сала, славских трпеза, радијских студија, између Џона Куина и Џона О'Донохуа (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006). У једном од тих разговора Џон О'Доноху се осврће на тему сећања и бележи:
Сећање је за мене један од изванредних извора, кућа која крије благо, чуда. Гледаш људе како се крећу улицама, црквом, пољем, и схваташ да свако од ових створења у себи носи жетву животног искуства. Можеш поникнути у себе и поздравити ствари које су ти се једном догодиле, изнова им се обрадовати, у њима уживати и допустити им да ти буду изнова заклон и благослов.
Размишљајући о срећи, Бертран Вержели је записао како: "бивајући срећнима, ослобађамо се несвесних нагона за доминацијом. И постајемо срећнима бивајући изненађени тиме што живимо, радујући се самој чињеници живота, чинећи од живота мудрост, а не предмет страсти и мржње." Једна од негативних страна савременог живота, како у наставку примећује Џон О'Доноху, састоји се управо у том немару у односу на сећање.
Сећање се данас поверава компјутерима, међутим компјутери немају сећање - реч је о пукој злоупореби речи. Чини се да се сећање данас искључиво доводи у везу са проживљеним патњама и нанешеним боловима били они само наслућени као претња или стварни. Тужно је што се људи не користе својим лепим успоменама како би им се изнова враћали као по жетву сећања које је у њима похрањено, и живот проживе са богатством које им та жетва даје, пре него ли са бедом увређености.
 |
| Ван Гог, Подне: одмор од рада (1890) |
На питање, због чега до реченог долази, Џон О'Доноху одговара:
Једна од тужних ствари данас јесте у томе што се већина људи плаши чуда властитог постојања. Све чине не би ли се затворили у систем, улогу, слику или о унапред обликовану слику коју им други људи наметну. Поменути идентитет може бити у потпуној супротности са необузданим енергијама које пониру из дубина њиховог духа. Многи од нас се пред тим енергијама престраве и пристану на компромисе. Определимо се за нешто што нам се учини сигурним, пре него ли се упустимо у нешто што са собом носи опасност и недокучивост која одговара нашем срцу. Не би требало заборавити да сваког од нас очекује смрт. Човек из Конемаре једном је рекао мом пријатељу: Beidh muid sinte siar', a duirt sé, 'cuig mhiliuin blian déag faoin chré' - Под земљом ћемо лежати око петанест милиона година, а дато нам је да се само на трен пројавимо. Чини ми се да тек када постанемо свесни тога да нам смрт иде у сусрет, наступи истинско ослобођење. Тада разумемо да је свако од нас призван да одживи све што је у њему. Један од највећих грехова јесте управо непроживљен живот, не допустити себи да постанеш одговорним уредником пројекта који се зове "твој живот"; да останеш незадивљен пред пространством које је у теби.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Бертрана Вержелија о поигравању са постојањем или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Из нешто другачије перспективе, али са истим жаром пише и Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти. На крају се савакако вратите изванредним разговорима између Џона Куина и Џона О'Донохуа сабраним у књизи: Шетање по пашњацима чуда.
Нема коментара:
Постави коментар