Андре Пишо о човеку као ономе који се тражи

Човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, то јест, који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је већ сам себи познат. И уколико је, за разлику од животиња (што само можемо да претпоставимо), он свестан самог себе, он то бива на један упитан начин, у неизвесности и у тражењу онога што је, пре него ли у афирмацији унапред добро утврђеног сопства.

 
Још од давнина, али нарочито  Платона и пре свега Аристотела, важило је уверење да је човек, за разлику од животиња, обдарен рационалном (бесмртном) душом благодарећи којој поседује разум и језик. Све до XVIII века се на овој поставци темељила основна разлика између човека и животиња. Међутим, мало по мало, човекова ”рационална душа” почела је да ишчезава из научних расправа. Разум и језик доведени су у везу су материјом, а пре свега са специфичним функционисањем човековог мозга, док је сâм човек подведен под опсежан систем еволуције живих врста у којем је сврстан међу мајмуне, а у оквиру којих црна раса (нарочито Хотентота) постаје њихова узајамна спона. Речено се данас утемељује на прецизним научним сазнањима, и то пре свега онима из области генетике, према којима ДНК сличност између човека и мајмуна износи читавих 98%. Према томе, човекова специфичност у односу на остатак живих врста, а пре свега у односу на њему најсличнијег мајмуна, почива на овој незнатној разлици од 2%.

Над овом незнатном разликом од 2% упитано је застао француски истраживач и философ Андре Пишо (рођен 1950. године) у тексту ”Познавати се и осмислити се”, објављеном у веома занимљивом и по ширини увида богатом зборнику радова Постати људима.

Све теорије, биле оне краниометријске или генетске, желе да утврде човекову специфичност на објективним критеријумима за које верују да су непобитни с обзиром да су позитивни и мерљиви (својевремено то је била одређена лобања; данас је то одређени геном - при чему је овај последњи претежнији од претходног јер он ”одређује” формацију и организацију живог бића и између осталог облика и величине његове лобање). Човек свакако има лобању човека и геном човека, као што и мајмун има лобању мајмуна и геном мајмуна. Међутим, рећи да је човек човек због тога што има лобању човека, а не лобању мајмуна (или геном човека пре него ли геном мајмуна), то у бити не значи ништа све док се претходно не утврди шта је то човек и због чега, између осталог, он поседује лобању и геном какав поседује.

Андре Пишо је мишљења да су таква свођења човека на објективне карактеристике какве су лобања (својевремено) и геном (данас) управо и довеле до тога да се из вида изгуби оно што заиста чини човекову специфичност. Она, према овом француском истраживачу и философу, не почива на скупу објективних карактеристика будући да човек није никакав објекат нити ”људски ресурс”. У чему то онда он види човекову специфичност?

Једно од решења одавно постоји. Њега је својевремено скицирао Лине, међутим оно је било убрзо заборављено јер није одговарало увреженој идеологији с краја XVIII века, а која је владала и читавим XIX веком. Уместо да буде дефинисан објективним карактеристикама, позитивним и мерљивим, човек је ”негативно” одређен свиме оним што му недостаје, односно празнином из које би требало да се изгради као субјекат. 

Наиме, Лине је, објашњава у наставку Пишо, у својој класификацији живих врста, човека и мајмуне сврстао међу Примате. Међутим, док је животиње карактерисао и разликовао (а међу њима и мајмуне) користећи се морфолошким критеријумима, за човека је само употребио максиму: nosce te ipsum, ”познај самог себе”. Ова изрека ”Познај самог себе”, позната још од Платона, а постала изузетно популарна и у Августиновом и Декартовом философском опусу. Она је, међутим, према Андре Пишоу, вишезначна и корисним би било задржати се и сагледати ту њену вишезначност.

Андре Пишо је, у контексту еволуције живих врста, тумачи на следећи веома занимљив начин:

Њено најосновније значење би било да човек властиту специфичност стиче управо на основу самопознања, и то у мери у којој је свестан властитог постојања, то јест, свестан самог себе и онога што он није; што очито изостаје животињама (или барем онолико колико смо упознати са нивоом њихове самосвести).

”Можемо се придржавати ове идеје, али можемо покушати и да превазиђемо њен примарни смисао”, тврди у наставку Пишо и развија своје гледиште.

Човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, то јест, који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је већ сам себи познат. И уколико је, за разлику од животиња (што само можемо да претпоставимо), он свестан самог себе, он то бива на један упитан начин, у неизвесности и у тражењу онога што је, пре него ли у афирмацији унапред добро утврђеног сопства.

”Познај самог себе” је, према томе, позив на тражење, на самоосмишљавање, самостварање. И управо у том тражењу човек сам себе познаје; али се познаје као онај који се тражи, а не као несавршени резултат потраге која је још увек у току.

Другачије речено, човек се сам себи предочава кроз упитаност над тим што је (”тражим се, дакле јесам”, иако не знам нити ко - нити шта - сам, осим тога да јесам и да се тражим). И на ту упитаност одговара најпре кроз сам чин самотражења  (”ја сам онај који се тражи”), а затим и кроз несавршене резултате процеса тражења који је у току (”ја сам тај живи човек у том свету, при чему су и један и други несавршени на основу увида које ја о њима имам”).

Занимљиво је приметити ту човекову дубинску тежњу да, чак и ако не зна за Платона, Августина, Декарта или Линеа, позна самога себе. А управо из процеса тих различитих и увек јединствених самопознања, мишљења је Андре Пишо, ниче толико различитих култура и цивилизација.

Колико лица, толико различитих бића која се траже и осмишљавају током читавог свог живота, настојећи да на позив самопотраге пруже одговоре са оним што им је дато на располагање - било да је реч о њиховим физичким квалитетима (телу) или друштвеном окружењу или пак условима животне средине. Но увек са истом максимом једно исто човечанство са својим различитим облицима. 

Свестан тога да један овакав приступ човеку тешко може наћи место у данас важећим идеологијама које човека одређују на основу различитих објективних критеријума заснованих на спрези између генома и природне средине, Андре Пишо не губи наду. Напротив, закључује:

Могуће је да је ова стара схема (геном-животна средина, наслеђено-стечено, природа-култура) данас сасвим излизана. Не треба се заваравати изгледом. Екстремна медијатизација генетике и мноштво апликација које нам она, у скоро свим областима, ставља на располагање, сасвим лоше прикривају истрошеност њених принципа.

Прочитано можете допунити занимљивим увидима Жан-Мишел Бењеа о поимању човека као иконе или као гаџета или пак Марк Хуњадијевим разумевањем суштинског проблема клонирања, а унеколико другачији погледу на генетику можете пронаћи у Селин Сиораковом представљању Жером Леженовог поимања генетике.