Пустити реалност да нам се сама приближи, пре него да је сами уходимо, постаје условом за сагледавање њене сложености. На тај начин, тамо где се својевремено ништа није дало уочити сада напокон почињемо да опажамо. Тамо где нисмо знали како да поступимо, нити коју одлуку да донесемо, сада она сама од себе почиње да се помаља. Отуда и могућност креативних подухвата, одлукâ заснованих на реалности која опстаје на увек оригиналан, неочекиван и изненађујући начин.
На први поглед пасиван однос према постојању, уколико се на прави начин разуме, према савременом француском философу, Бертрану Вержелију (1953), носи у себи потенцијал да се разбукти у праву химну достоју живота. У делу Споразум о отпору пред светом који наступа од првих редова бивамо уроњени у реалности које се помаљају између Сциле и Харидбе социјалистичке и потрошачке идеологије нашег савременог, пост-тоталитарног друштва у којем се све вредности урушавају у понор егоистички преплашеног сопоства озбиљно ужурбаног око погона који умножава слике о безбрижном и лагодном животу.
Као што Кристијан Бобен примећује да живот не треба одвајати од речи, нити реч од живота, тако и Бертран Вержели подвлачи како ”све оно што желимо да искажемо, можемо на прави начин исказати једино уколико га живимо”. Живот тада постаје стваралаштво, а стваралаштво (poesis) које ”будући дашком уме и да задува те пред собом одува све административне, фундаменталистичке и тоталитаристичке логике”.
Попут Паскала који је у постави капута чувао Меморијал о мистичној ноћи или Ерика-Емануела Шмита који се у својој ватреној ноћи сусрео са бескрајном тајном живота, тако и Бертран Вержели позива читаоца да се смири пред тајном која га надилази - тајном постојања. Према овом француском философу доказ саме ове тајне јесте чињеница да човек постоји.
Увек би требало живети са свешћу о величини, а према томе и са свешћу о надасве трансцедентном и чудесном карактеру постојања. Једино би на тај начин наше постојање постало испуњено и праведно. Тада бисмо једино били кадри познати право друштво, друштво које се пројављује у обличју заједнице.
Зашто то није друштво у којем живимо и које око себе опажамо, пита се у наставку Бертран Вержели. Један од разлога за такво једно одсуство постојања, према њему, почива у нашем свесном или несвесном одбијању да се смиримо пред чудесном тајном постојања и да прихватимо да смо пред њом сведени на ништа.
Када смо смирени, када у нама изостане гордост, када смо савладали гордост, пред нама се отворе двери такве свести, за коју када се отворимо, отворимо се и за могућност постојања једног аутентичног човечанства које води ка успостављању аутентичног друштва. Када то није случај, лишено свести о постојању, човечанство не бива ни аутентично, а самим тим ни друштво. То доводи до појаве лажног света, света лажи, света преваре, човека несвесног тајне постојања који за себе верује да је супериорнији у односу на све. Вртоглаве ли претензије. (...) Такав један приступ постојању доводи до тога да се тајна постојања сведе на лудост док се одсуство било какве тајне и трансцеднеције прогласи са мудрост овога света.
Уколико заиста ову лудост прихватимо за мудрост, објашњава у наставку Бертран Вержели, долазимо до следећег парадокса. Наиме,
када човек који има неутољиву потребу за осећајем постојања за њу бива ускраћен живећи у свету који га те насушне потребе лишава, њему не преостаје ништа друго друго до да се прихвати разоноде. Играње са постојањем у облику поигравања са свиме не би ли се од свега увек изнова начинило нешто ново, неуобичајено, занимљиво, забавно. Све се то премеће у запањујући тренутак у којем нерално постаје реално, а реално нереално. Тренутак свеопште комедије. У друштву у којем је новац краљ, новац који се са свиме поиграва како би од свега направио још више новца, спектакл узводи до тријумфа (...). У свету забаве, онако како га је описао Паскал, опажамо исту логику. Будући да није мудрост та која управља светом кроз свест о постојању, то постаје спектакл. Сведочанство за ово што говоримо је Рим у којем су, да би ућуткали народ, давали хлеба и игара.
На који начин се та спектакуларност данас пројављује? Према Вержелију она се шири путем флуидних, необавезујућих, на разоноди заснованим савременим облицима интернет комуникација где се постојање поистовећује са утрком у пројави властите спектакуларности. Да би се одолело таквој једној помами, једино што нам преостаје јесте ни мање ни више него ступање на поље игре, али са неподељеном свешћу да је реч о пукој игри и то у свету у којем је све комедија, фарса, утвара и лаж.
Једино уколико будемо имали снаге да одолимо, не узимајући ништа за озбиљно, ни свет, ни себе, нити саму чињеницу да од свега ништа не узимамо за озбиљно, једино тада ћемо бити кадри да откиријемо сасвим другачији начин бивања у свету и бивања собом. Када се више ничему не будемо приклањали, а и даље будемо живели, то ће постати сведочанством једне чудесне снаге живота која нас у самом животу и одржава. Када стекнемо такав однос према постојању једино тада ћемо моћи на прави начин делати, не бивајући таоцима ни света ни себе.
Призивајући у сећање библијско казивање о дрвету познања добра и зла, Бертран Вержели га тумачи као својеврсну препоруку, тј. позив да се постојању приступи не на конфликтан, већ на доксологијски начин. Такав један однос према постојању, наше би деловање усагласило са тајном постојања и једно и друго учинило живим и аутентичним, јер: ”којих се то дела сећамо ако не оних трансцедентних? - пита се у закључку текста Бертран Вержели. Према томе, иако је витешки однос према животу ишчилео, само витештво ишчилело није, уверено тврди Вержели. Те стога на питање: ”Које друштво сутра? он одговара:
Да ли је исправно поставити такво једно питање? Наиме, да би уопште било друштва, зар не би требало да најпре буде друштвеног бића, а да би уопште било бића, зар не би требало да буде смисла постојања на којем би се то друштво изградило; друштво које би могло живети и које би живот учинило могућим?
Што се опет своди на речено: ”све оно што желимо да искажемо, можемо на прави начин исказати једино живећи га”.
Прочитано можете проширити изванредним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или Жан Онимусовим редовима о поезији као носталгији за конкретним.
Нема коментара:
Постави коментар