"Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити", приметио је Кристијан Бобен у својим надахнутим редовима о поетском бивању на земљи, а очи, могли бисмо рећи да очи само чекају на светове који ће се за њих отворити. Тако је Франсуа Жулијен пишући о чуду сусрета, забележио како "гледати некога (било кога) у очи доводи до тога да однос исклизне из колотечине и наједном све преплави; доводи до начињања границе која садржи Другог; до пројаве оног другог као онога који се више не поседује."
"Сусрет нас ствара", надахнуто је записао француски философ Гастон Башлар (27. јуни 1884 - 16. октобар 1962) у предговору Буберовом делу Ја и Ти додајући: "Били смо ништа - или само пуки објекти - пре но што смо се сјединили".
Ја и ти нису раздвојиви полови. Својевремено, разбијајући магнете, тражили смо начин како да изолујемо магнетизам севера од магнетизма југа. Надали смо се двама различитим приципима привлачности. Међутим, са сваким новим ломом, ма колико неочекиван, ма колико подмукао био ударац, наилазили смо, у сваком од поломљених делова, на два нераздвојива пола. На исти начин данас, интроспективна метода тражи да преко самоће уруши друштвене везе, замишљајући како ћемо једног дана, прихватајући издаје са иронијом или одважношћу, бити кадри сами себе сагледати, стати лицем к лицу са самим собом. Лажне ли наде. Прекинута веза је готово увек идеализована веза. Као што је рекао Фихте: човек је човек само међу људима. Љубав према ближњима је наша поунутарњена судбина. И уколико поједине душе пронађу живот у усамљеном созерцању, то бива стога што су се оне сусреле са нечим много већим; то бива стога што су оне полови једне много јаче привлачности...
Попут Џон О'Донохуових блиставих редова о човековој чежњи за припадањем, где примећује како "можемо задобити све оно што нам свет нуди: статус, успех или посед, али уколико изостане осећај припадности све то остаје празно и неважно" тако и Гастон Башлар бележи у свом осврту на Буберову књигу:
Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора. Бескрајне ствари попут неба, шуме или светлости име налазе само у срцу које воли. (...) Тако, људска душа, обогаћена изабраном љубављу, оживотворава велике ствари пре но оне ситне. Она постаје на ти са космосом, пошто је осетила људски занос онога ти.
У реченом, за Башлара, почива суштина живота, а понајпре онога што називамо духовним животом:
Наша духовна отуђеност у царству тога, на уштрб царства твога, временом је заузела простор друштвених односа доводећи до тога да личности почнемо сматрати средствима. Ма колико високо ценили корисност, она остаје егоистичким појмом који квари душе. Другачије речено, када желимо да живимо само у односи на ствари, карактеришући их према погодностима које нам пружају, биле те погодности и духовно узвишене, попут радости коју нам може приуштити естетика, нијанса егоизма свему одузима свежину и паперјасте предмете прекрива лаком. Егоизам и романтизам пате од истих монолога. Узалуд ћемо настојати да се представимо попут оних који су у центру збивања, указивати на узлете које изазива неки пејзаж, том душевном узлету ће увек изостајати потврда коју само присуство једнога ти може пружити.
 |
| Talking on the edge in Zurich | by Alexandre Dulaunoy |
Управо у тој реципрочности коју само дијалог између ја и ти може породити, постојање поприма један сасвим другачији, нови угао, онда када исказано наилази на онога који тај исказ може, жели и хоће да чује. Ту реципрочност, међутим, не можемо пронаћи на разини између ја и то.
Она се суштински само појављује тамо где осцилира, вибрира, ја-ти однос. Дакле, да, биће које сам упознао брине за мене, као што и ја бринем за њега; оно се нада мени, као што се и ја надам њему. Чиним га личношћу у истом оном трену у којем он мене чини личношћу.
Прочитано се може упоредити са оним што Клодин Арош примећује размишљајући о феномену ишчезнућа осећања или Никол Обер о хипермодерном појединцу, а надопунити Лорен Гунеловим редовима о постизању оствареног живота или Џон О'Донохуовим о сродним душама.
Нема коментара:
Постави коментар