Лоран Гунел о постизању оствареног живота

- Уколико Бог постоји, он је тај који је хтео да Ева загризе јабуку!

- Библија каже да јој је забранио...

- Да, како би је нагнао да то учини! Побунивши се, Ева је начинила прво дело слободе у свету. То није био првородни грех, већ првородна слобода!

- Мислим да овде мало претерујеш...

(...)

- Како човек који верује и у једном једином тренутку може да помисли како Бог није био способан да створи савршеног човека који би у свему следио његову вољу? Да је желео да га Ева послуша, она би га послушала. Не, веруј ми: Бог је желео човека слободног!

Ово су речи тетке Марџи из Лорен Гунеловог (10. август 1966) романа Дан у који сам научио да живим. 

Тетка Мерџи живи осамљена на Пацифику уживајући у миру и једноставности свакодневице из које из дана у дан црпи по коју кап животне мудрости. Њу потом несебично претаче сестрићу уз чашицу разговора - сестрићу који је унезверено побегао из Сан Франциска склањајући се пред сазнањем да ће убрзо умрети и тражећи да поврати додир са собом и властитим животом које је негде у том градском метежу изгубио. 

Пошто му је изложила виђење начина на који је савремени човек постао робом спољашњости, што се десило онда када је изгубио додир са унутрашњим животом, тетка Мерџи му сада говори о томе како она види могућност постизања оствареног живота. 

- Сећаш ли се када смо јуче разговарали о греху, рекли смо да поједине ствари пошто нам најпре приуште задовољство, за собом коначно оставе велику празнину и на крају нас почну вући дну.

- Да.

- Е па овде је готово супротно: када смо превазишли просто тражење задовољства; када нам и дела и речи бивају потакнуте савешћу, а не само диктиране жељом да извучемо личну корист, осетимо како нас нешто носи... нешто што је веће од нас самих. До тога долази и онда када откријемо властиту мисију, оно у чему се остварујемо, што може бити и изван посла којим се бавимо. Тада почнемо да откривамо како то увелико превазилази све оно што нам иначе доноси пролазно задовољавање наших ситних жеља. (...) То може бити нешто веома једноставно и често су управо те неприметне ствари оне које заиста вреде. Склони смо мишљењу да су велике вође зацртале ток Историје. То у бити није сасвим тачно. Свако својим делима, речима, стањем духа и емоција, утиче на окружење у којем је, а то се после попут таласа шири даље по површини воде. Знаш, ништа није неутрално. На крају, свако од нас на одређени начин утиче на свет. А када пронађемо сопствену мисију, са њом добијемо и одређену улогу коју морамо да одиграмо, улогу корисну човечанству, живим бићима, космосу. (...) Због тога свако од нас поседује себи својствене таленте, иако за већину људи, они остају скривени негде у дубинама где само чекају на час када ће бити откривени и неговани. Осим тога, открити сопствене таленте јесте један од начина да се открије и сопствена мисија. (...) Већина људи осећа обавезу да ради оно што је одувек радила, чак и онда када их то више и не испуњава. Забрањују себи да ослушну своје најдубље жеље, убеђени да их то неће никуда одвести. Док се, напротив, дешава управо супротно. Наше најдубље жеље, а не оне површне које нам намеће друштво, јесу путеви које треба следити како би се напредовало у правцу сопствене мисије. (...) То нам се душа јавља кроз жеље, не би ли нас навела на пут којим би требало да се крећемо. (...) Пут нам се пројави увек у оном тренутку када се сруше све наше илузије које нас смућују по питању правца нашега кретања, и онда када нам се савест пробуди. И знаш, оно што је у животу изненађујуће јесте то да све оно што нам се дешава, било позитивно било негативно, радосно или драматично, тајинствено служи само једном циљу: буђењу савести, јер једино тада заиста постајемо оно што у бити и јесмо.

Слично је приметио и Паркер Палмер у својим наданутим редовима о проналажењу властитог призвања говорећи да до препознавања властитог призвања не долазимо намећући себи идеју о томе шта и како би наш живот требало да изгледа да би био остварен, већ кроз усредсређено ослушкивање самог живота који у себи носи уписану истину коју жели да нам открије о сопственом остварењу. А истина се, као што је то Егзипери једном рекао, једино срцем да видети о чему и тетка Марџи говори на себи својствен начин:

- Слушај властито срце (...) оно је то које одлучује. У нашем друштву толико смо усредсређени на мисао да се све одвија у глави те смо постали одсечени од остатка тела. Вреднујемо једино мозак и то само због тога што у њему почивају неурони. Смешно! Превасходно због тога што неуроне имамо и у срцу, а о томе нико не говори. И у цревима између осталог. (...) Добре одлуке долазе из срца или из желудца. Не из главе. Још су у древном Египту то добро знали. (...) Пре но што би мумифицирали неког фараона, Египћани су из његовог тела избацивали комплетну изнутрицу. Остављали су само оно што је имало вредност и то се брижљиво чувало у велелпним ћуповима који су сахрањивани заједно са мумијом. А то су, наиме били срце и црева. (...) Мозак, њега су бацали у канту.

Препоручујемо да у целини прочитате овај изванредно питко написан роман Лорана Гунела, Дан у који сам научио да живим, а прочитано можете допунити Паркер Палмеровим размишљањем о проналажењу властитог призвања, а онда се вратите на тетка Марџине увиде о савременом робовању спољашњости.