Франсуа Жулијен о чуду сусрета

Антуан де Сент-Егзипери, говорећи о компасу пријатељста, истиче и велича ону блискост која другога прихвата у апсолутној новини не сводећи га ни на какве друштвене и културне норме; која другоме омогућава једноставно да буде и да у том бивању чини пријатељство могућим. У истом духу, у најлепшим, мени до сад познатим, редовима о сродним душама, Џон О’Доноху је записао за пријатељство како је оно ”креативна и превратничка сила”, а људски живот ”непрестано преображење”. Стога, оно што бива сагледано кроз призму пријатељства, чини да оно што је у животу било непознато, страно, негативно, временом постане тајинствена блискост.

На речено се надовезује и савремни француски философ, хелениста и синолог, Франсуа Жулијен (2. јун 1951), који у изузетно инспиративној студији под називом Живети постојећи. Једна нова етика, говори о светајни догађаја Сусрета са другим и онога што тај сусрет одликује као и онога што прети да га на сваком кораку наруши.

Језик и стил Франсуа Жулијена нису једноставни. Речи, неретко неологизми, које се стварају ad hoc да би исказале неисказиво, почињу да се уплићу и повлаче једна другу у спиралу смисла. Треба их испратити до краја како би се мисао расветлила и истина онога што покушавају да искажу заблистала. Многи су писали о чуду Сусрета, али димензије које на неколико страница збраја овај, најпревођенији савремени француски философ, од чуда чине чудо.

Сваки сусрет са Другим, примећује Франсуа Жулијен, 

води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати, (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна. Не може се говорити о сусрету уколико изостане узбуђеност која је њеним присуством изазвана, била она опазива или дискретна. Тачно је да свакодневица тежи да Другог низведе на ниво света, да му да одређену перспективу и да ублажи ово узбуђење. Да није тога, ”живот” - његова економија - претила би да се сасвим уруши. Остаје међутим, да чим се овај Други отргне од безличне другости, чим је Други сусретнут, ово преплављење феноменалности - тај преокрет проживљеног изнова постаје по-стојањем.

Пример на којем се речено најбоље опитује јесте онај, свима добро познат, осећај који наступи када се са неким заиста погледамо ”очи у очи”.

Гледати некога (било кога) у очи доводи до тога да однос исклизне из колотечине и наједном све преплави; доводи до начињања границе која садржи Другог; до пројаве оног другог као онога који се више не поседује. Та изразита отвореност према Другоме, доводи у опасност самоутврђену безбедност особе која се од свих учесника друштва подразумева. То је разлог због којег избегавамо да гледамо једни друге у очи; скрећемо поглед; пуштамо га да лебди над лицем другога како га не би проникнуло; очи су ту да виде, а не виде. Јер, и најблесковитије заустављање у погледу Другога, узводи до пуноће. Свод под којим је Други био збринут и заштићен, постојећи на овоме свету, наједном почиње да се љуља и вртоглавица постаје неиздржљива.

То је тренутак својеврсне провере блискости, не бивајући при томе накаквом провером. Наиме, у сусрету са погледом другог човека долази, како Франсуа Жулијен у наставку бележи, до уклањања свих међа које нас од Другога ограђују; начињања свих животом и искуством утврђених граница раздвајања; при чему, наједном, тај Други, мени Оспољашњени, почиње да бива у ”најдубљим порама” мога сопства, interior intimo meo - а то онда управо и чини могућим бескрајно гледање једног другоме у очи.

Блискост, као и искреност су, знамо сви, сасвим недруштвени. Због тога нас друштво непрестано и учи да изврдавамо поглед Другога, да отклањамо узбуђење које оно изазива, и да од тог избегавања учинимо обележје друштвено утврђене пристојности.

Мислити, усудити се, сусрести се са Другим трновит је пут који тражи своју условљену могућност, која је такође и културна, и не подразумева се увек,

оцењује Франсуа Жулијен. Овде до изражаја долази сва ширина и кактеристична црта његовог тумачења који у погон ставља разчичите светове, културе и језике којих је учесник.

Питам се да ли је једна велика култура као кинеска икада поиманала нешто што би одговарало сусрету са Другим. Познат јој је најављени (shi) сусрет, који се дешава у правом, одговарајућем тренутку; оно што се збива ”око”, а да се о томе не размишља, попут цветајуће иманенције из које настаје префињена уметност ”годишњих доба”. Или је пак други интегрисан у однос: други је други истога, истовремено његова супротност и комплементарност, где обоје образују поларности истога (Небо и Земљу, оца и сина, мужа и жену, yin и yang, итд.). Од почетка укључен у (функционалан) однос, други се више не пројављује као истинска оспољашњеност. Њему није потребно приступити, њега није потребно ”срести”, он не води никаквој вртоглавици. Управо томе, без икакве сумње и служи сав тај ”ритуал”, толико важан, у Кини: сви чеони ставови се уклањају, само они бочни, мање агресивни, регулисани, остају. Путем регулације друштвености и њених норми спречава се да се збуде догађај Другога, другога као истински ”другога”.

За разлику, пак од кинеске, Франсуа Жулијен примећује како се јеврејска култура сва издигла и изградила управо на сусрету са Другим.

Мојсије на Синају собом испитује докле може да иде тај Сусрет (са другим којег као ”Другог” називамо Бог); искуствено опитујући онај немогући сусрет лицем к лицу које све превазилази, које све отвара. Христос: он је сав у сусретању, призивању Другога - сваког другог - на ”постојање” уздижући се у лице сусрета. (...) Јер Христос, у бити, не жели за себе ученике да би их држао уза се, као што би то чинио неки Мудрац, већ мушкарце и жене призива у догађај сурета којим се све мења. Позивајући их да иступе изван масе коју чини свет, он чини да они заиста постоје, иако свако од њих одлази сопственој кући. Јер сусрет, једном када се десио, више никада неће престати да се одвија у историји учесника (о чему сведоче пратиоци са пута за Емаус). Христова човечност на тај начин постаје местом могућег немогућег сусрета Другога (бивајући тим нетополошким местом бивања у Христу); и то је управо Блага Вест или нечувена порука. Чак и Време, као најсвеобухватнија представа тотализације, као и смрт бивају преплављени.

Шагал. Мојсије и несагорива купина

Из реченог Франсуа Жулијен изводи основне карактеристике сусрета са Другим, сваким другим.

Други је онај који избија - e-venit - и отвара хоризонт; онај којем приступамо као што приступамо острву; тој непознатој обали на коју се једва усуђујемо да ступимо.

И у том наступању и иступању Другога долази до спајања, али не и сливања догађаја и ступања. Наиме, објашњава се у наставку:

Ступање је из домена иманентног, којег догађај прекида уносећи трансцедентност, то јест оспошљашњеност која се не да интегрисати. Наиме, постоји неотуђива оспољашњеност Другога, која не улази у игру било ког поларитета, не налазећи места ни у каквој комплементарности нити супротстављености. Она управо и чини могућим овај догађај који не окончава у стапању. Јер иако Други, својим животом, припада свету, у догађају сусрета, он то више не бива. Ова неотуђива оспољашњеност пред собом крши целину у којој је садржана свеопштост и у којој се свет добро осећа; њена појавност избија из простора и времена који су само ту да би је измерили. Из тога што је догађај сусрета управо та претераност која преплављује свет отварајући га за бесмерност, она чини могућим постојање субјекта.

У реченом управо почива разлика између сусрета и односа. Разлика о којој на изванрдан начин пише и Кристијан Бобен осврћући се на лепоту живота и на посматрање жене коју воли. Љубав за коју Дејвид Вајт с правом каже да треба да остане неименована. Јер како примећује и Франсуа Жулијен

Однос се не заснива, као што то неретко мислимо, на сусрету. Сусрет га од почетка преплављује. Или, другачије речено, чим сусрет постане однос, други се више не ”сусреће”. То већ и врапци на гранама знају: чим постоји ”веза”, то јест саживот, више се не сусрећемо; па чак више једно друго и не уочавамо: Други се више не појављује у појавном. Како ”функционалност” везе све више добија на значају тако и њена игра постаје све укорењенија, сачињена од подударности и супротстављености, све низводећи на ниво свакодневице и њене мање-више мучне ”регулације”. Свако се прихвата свог дела и прилагођава другоме. Због тога за такве парове и кажемо да су ”добро уиграни”.

С правом се, у наставку, примећује како управо са губљењем оне оспољашњености Другога, губи се и могућност, како за једног тако и за другог, да, држећи се изван онога што за њих представља ”њихов свет”, сачињен од заштите и прилагођавања, оба субјекта, у ономе што се успоставља као ”њихов пар”, престану да ”постоје” као једно наспрам другога. Они, како бележи Франсуа Жулијен ”настављају да живе, али више не постоје”. Колико је само новела и романа описало ову тривијалност у којој је избледелo, у којој се угушило постојање. У којој се неизмерност односа, који пројављује невиђено, откривајући собом бесконачност, утопила.

Констатовано неминовно води питању: постоји ли начин превазилажења овог гушења другости и његовог свођења на безличну друштвену функционалност? На то питање Франсуа Жулијен одговара указујући на то да

уколико је живот у двоје ”стратегија”, то он бива управо због тога како би се избегла ова опасност тоталитарне интеграције која двоје људи затвара у хоризонт властитог света. Због тога је потребно изнова васпоставити раздаљину из које би избијала тензија, стављајући у покрет оно што је међу, укрштајући интимност са ”екстимношћу” која се не да интегрисати, васкрсавајући на тај начин сваки пут изнова сусрет лицем у лице - што је супротност ономе ”бивати са неким” или бивати ”заједно”, што су у најбољем случају само друштвене категорије.

Франсуа Жулијен закључује како Други остаје Другим само онолико колико не утоне у економију везе, при чему свакоме остаје отворен и слободан простор за лично самопревазилажење у узајамном одушевљењу препознате, очуване и неговане тајне Другога.

Јер сусрет је уједно и раздвајање.  Саткан је како од изузетне блискости тако и од раздвојености која се опире асимилацији. Јер сусрет мора да очува другост, што је само по себи разумљиво, у противном нема више сусрета. Храни се бескрајним разумевањем и својеглавим неразумевањем, јер све разумети о Другоме значило би низвести га на ниво света, обухватити га и затворити у границе властитог резона.

То је управо оно о чему и Халил Џубран пише у изванредним стиховима о томе шта бива када вас љубав позове. Упозорење остаје да се стубови храма морају држати раздвојенима како би храм остао да стоји. Јер, како примећује и Франсуа Жулијен,

без те основе недостајања, коју је потребно стратешки оснажити, присуство постаје стерилно и своди се на неуочљивост. (...) Сусрета има управо онолико колико он собом пројави оностраног у овостраном. Што значи да се сусрет заиста одвија у овоме свету, да до њега долази заиста овде и сада, и да се заиста може десити у сваком овде и у сваком сада, али да истовремено, он није од овога света, собом исијавајући Оно тамо које бди и које се не да ничим обухватити.

Речено можете обогатити размишљањима Ети Хелисум о аутентичној еманципацији жене, као и Дејвид Вајтовим редовима о неименовању љубави или о томе шта боли при растанцима, а онда се вратите Франсуа Жулијеновим увидима о поновном ишчитавању књига и живота.