"Hearing one's echo out among the lonely mountains seems to suggest that one is not alone. Landscape and nature know us and the returning echo seems to confirm that we belong here", бележи Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006), у предговору књиге која носи назив Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong, на изванредан начин изокрећући смисао приче о Нарцису и Нимфи Ехо.
A true sense of belonging should allow us to become free and creative, and inhabit the silent depth within us. Such belonging would be flexible, open, and challenging. Unlike the loneliness of Echo, it should liberate us from the traps of falsity and obsession, and enable us to enter the circle of friendship at the heart of creation. There is a resonant heart in the depth of silence. When your true heart speaks, the echo will return to assure you that every moment of your presence happens in the shelter of the invisible circle. These eternal echoes will transfigure your hunger for belong.
Аутор са веома истанчаним поетско-философским приступом, на страницама ове изузетно лепе и инспиративне књиге, развија основну идеју о томе како је човек по природи биће које тежи и чезне за припадањем и онда када му се то из неког разлога ускрати, он бива осуђен на пропаст, односно на то да припада самом себи.
Our hunger to belong is the longing to find a bridge across the distance from isolation to intimacy. Everyone longs for intimacy and dreams of a nest of belonging in which one is embraced, seen, and love. Something within each of us cries out for belonging. We can have all the world has to offer in terms of status, achievement, and possessions. Yet without a sensе of belonging it all seems empty and pointless.
Потреба за припадањем уписана је у најдубље поре човековог бића, у саму његову природу. Потреба за припадањем се данас можда осећа много више него што је то био случај у ранијим епохама. Наиме, постмодерно доба је довело до разарања заједнице, док је конзумеризам човека одвео у излоацију индивидуализма. Технолошки напредак на нивоу комуникација пружа илузију све веће повезаности, а не нуди ништа више од пуког апстраховања и поништавања другога и његове аутентичности. Аутор примећује како,
many of the really powerful forces in contemporary culture work to seduce human longing along the pathways of false satisfaction. When our longing becomes numbed, our sense of belonging becomes empty and cold; this intensifies the sense of isolation and distance that so many people now feel. Consumerism is the worship of the god of quantity; advertising is its liturgy. Advertising is schooling in false longing. More and more the world of image claims our longing. Image is mere surface veneer. It is no wonder that there is such a crisis of belonging now since there is no homeland in this external world of image and product. It is a famine field of the Spirit.
Чуло које тежи припадању, према Џону О’Донохуу, јесте управо човекова душа, јер је она то средиште у којем се животни токови и светлости преламају на јединствен и непоновљив начин. Она је то средиште човекових искустава живота која га и доводе у везу са светом и са другим, те не само да душом човек тежи припадању, већ човекова душа бива та која припадање и чини могућим. Из тог разлога, аутор сматра неопходним да нагласи оно што ће касније детаљније развити у књизи под називом Beauty: the Invisible Embrace:
Our world is suffused with beauty. There are landscapes, oceans, paintings, and music whose beauty awakens in our hearts a sens of the eternal. Yet nowhere do we feel so deeply encountered as we do in the presence of another human being. There is something in another human presence that is equal to our longing and soul. The human heart is a theater of longing. One of our deepest longings is to find love and friendship.
О припадању је на изванредно леп начин писао и Жан-Филип Раву коментаришући Малог Принца, лисицу и феномен припитомљавања, али у овој студији, ако смемо тако да кажемо, Џон О’Доноху иде корак даље бележећи како: ”All our longing is but an eternal echo of the Divine Longing which has created us and sustain us here. Sheltered within the embrace of that Great Belonging wе can dare to let our longing lead us towards the mountain of transfiguration".
На питање чему потреба за припадањем, О’Доноху одговара: "We long to belong because we feel the lonesomeness of being individuals. Deep within us, we long to come in from separation and be at home again in the embrace of a larger belonging." Речено је, на изванредан начин, у песми "The House of Belonging", по којој читава збирка песама и носи назив, исказао Дејвид Вајт:
(...)
This is the bright home
in which I live,
this is where
I ask
my friends
to come,
this is where I want
to love all the things
it has taken me so long
to learn to love.
This is the temple
of my adult aloneness
and I belong
to that aloneness
as I belong to my life.
There is no house
like the house of belonging.
Препоручујемо читање књиге у целини, а овај текст можете допунити и О’Донохуовом најпознатијом књигом, изванредно лепом химном пријатељству и побратимству лица у свемиру, како би то рекао песник Тин Ујевић, Anam Cara.
Нема коментара:
Постави коментар