Жан Грожан о Пилату и о пилатовском у нама

Говорећи о Жан Грожану (21. децембар 1912 - 10. април 2006), Кристијан Бобен је записао:

Христос се послужио језиком као светлосном секиром којом је одсекао умртвљени део наше душе, а онда је секиру бацио у крајњи бездан свемира под бршљен звезда. Тамо ју је пронашао Свети Јован Богослов, а две хиљаде година касније Жан Грожан.

До сад нисам пронашла лепши и истинитији опис Грожановог израза. Код њега је поезија уписана у сами живот; а живот природно тече усаглашен са казаљкама христовског компаса. У његовом делу није важно ни знање, ни веровање, а још мање оно што се поседује, једино што има тежину и значај јесте други који стоји пред нама и са којим општимо.

Песник, преводилац и тумач библијских текстова, Жан Грожан је - не бисмо погрешили уколико бисмо то рекли и записали - пети еванђелиста слободе за коју је Христос ослободио човека. Дубоко уроњен оком вере у саме изворе цивилизације, ништа му није бивало страно, већ се ка свему освртао као према неопходној и незаменљивој пузли у мозаику света. Целина мозаика, међутим остала би крња и тешко приступачна без тог његовог проницљивог и ослобођеног органа вере. 

Иако речено на посебан начин долази до изражаја у његовим најпознатијим делима, Месија и Христовска иронија, овде бисмо желели да се заједно са њим осврнемо на његово кратко дело Пилат и контроверзну фигуру Понтија Пилата, којег Етиопска црква убраја међу светитеље, а разлог за то  постаје јасан на крају овог изванредног романа или можда пре драме. У овом кратком осврту могли бисмо рећи како је пред свакога од нас постављен избор пред којим су се, пре две хиљада година, нашли Пилат, Кајафа, Прокла или пак бедуин Малкос. То ово дело  и чини вечно актуелним и веома снажним.

Жан Грожан за радним столом

Понтије Пилат пореклом је био Самнићанин - племе које је насељавало Самнијум, доњи део Апенина, у Италији; племе које је остало упамћено по непријатељству са Римом и дугогодишњој борби за самосталност. Грожан примећује како је у Пилату сусрет са Христом и побуњеним јеврејским старешинама пробудио живог човека, страственог Самнићанина, којег су римске инсигније уљуљкале у до под конац утврђени протокол, који омогућава да свега буде, само да човека не буде. То наводи Пилата да закључи како је: ”Исус слепце отргао од ноћи, неме од тишине, немоћне извукао из јарка, губаве из рушевина. Али није успео да богатог младића отргне од његове својине, нити првосвештеника од његовог знања, а ништа боље ни гувернера од његове власти”. 

Исус Пилата не оставља равнодушним са добро познатом врлином непажње на коју се свако од нас одмах ослони чим се од њега затражи мало људскости. У сусрету са лицем које га је први пут погледало на начин на који се једна жива душа једино и може погледати, Пилат мимо своје воље бива доведен пред нежељени чин одлучивања. 

Пилат је можда по први пут тада осетио да је одлучивање озбиљна ствар; да је одлучивање урезивање неизбрисивог. Мушкарци и жене који поседују власт на тако нешто нису спремни. Они пресуђују јер то могу. Или уколико себи допусте времена за сагледавање, они не опазе ништа друго до категорије. Услед тога њихове пресуде погађају као гром или као куга.

(...) 

Исус није излечио Пилата од власти која му је била дата; барем не у први мах. Оставио га је да се сам ископрца. (...) Пилат је на тренутак поверовао како се налази међу људима који имају власт, али је Исус одмах начинио разлику између домена власти са њој својственим људима, стоком и машинама и његовог подручја светлости и дисања. 

Овакво Исусово опхођење учинило је да се у Пилату пробуди живи човек који је имао одважности да по страни остави тривијалности које носи положај и да прихвати да ”улица није народ, слогани нису правда; бројност не представља истину”. Управо на његово питање: ”Зар и он није краљ”, Христос му одговара на начин само њему својствен, а који превазилази привиде, позерства и прикривене незаинтересованости: ”Ја постојим како бисмо јасније видели. Срца не греше”.

Еванђелистар из Росана, из VI века. Чува се у диоцезанском музеју

У тој речи Пилат поима начин кретања богова међ’ свештеницима и писарима. И тај исти Бог, такав какав јесте, саопштава му како је сада он, Бог,  у његовим, Пилатовим рукама. Пошто му је отворио срце и дао му да њиме разазна власт која му је свише била дата,  Пилат поима да он ”који је за себе мислио како је гувернер једне римске провинције, под собом у ствари има једног бога”.

Пилат је видео како из једног страног народа ниче његов брат по оружју, али којег се он одрекао оправши руке. (...) Није ли се на тај начин растао са оним који је посетио таму његове душе? (...) Пилат је видео Исуса и то га је променило. Кајафа је видео Исуса, али га то није променило. Кајафа је био чувар обреда и гарант догме. Пилат је само извршавао редовне послове и необично му у томе није сметало.

Из разговора са Кајафом, Пилат јасно схвата да оптужени није претња царству, већ душама. Он то отворено и износи обраћајући се бедуину Малкосу, рекавши му за Христа како је он ”краљ онима који су без краља” и да је то био основни разлог његовог неприхватања од стране јеврејских старешина. Речено се јасно дало опазити на Јудином случају. Јер,

Јуди није било стало толико до богатства, барем не тог дана. Више но богатству Јуда је веровао богатима, моћнима, званичницима. 

Пилат: Па како се онда нашао код маргиналца? 

Малкос: И маргиналци су га привлачили. Сваки облик популарности за њега је представљао једино друштво које је било вредно и у које је он, по сваку цену, желео да буде примљен.

Оно што је Пилата највише зачудило били су сами Јевреји, који су се толико чангризаво ухватили за проверљиве и искључиво јавно проверљиве ствари, да му се учинило како су постали већи Римљани од Римљана. Те га није толико изненадило, иако га је дубоко разочарало, то како су у глас могли узвикнути: "Ми немамо другог цара до Цезара". 

Madeleine Diener, 1930

Тако је гласила изјава народа који је за себе веровао да је посебан. Чим је један од њих у потпуности почео да живи ту њихову посебност, многи нису могли поднети управо оно што је било разлог њиховог постојања. Имали су да изаберу између признавања онога што је било душа њихове душе и сврставања у редове осталих нација. Определили су да се сврстају, а то вековима уназад па и данас изазива пометњу.

Када се једном вратио у Рим, Пилат је за себе јасно закључио како је "целог живота спавао, а сада када се напокон пробудио, пробудио се сломљен". Било да су пред њим спуштали или окретали поглед, сви су у њему видели само власт. А он, он је у свему тражио блиставост созерцања за коју га је јасно Христово око отворило. Пилат, закључује Жан Грожан, 

био је први редактор првог записаног Јеванђеља, и то по краткој реченици која је представљала кључ целог Светог Писма: Исус Назарећанин Краљ Јевреја. Попут заставе, увис је подигао тројезични натпис. На врхунцу пораза успео је да уздигнутим сачува овај барјак. На врху букве, згрчен од страха, сав од грана исцепан, искривљених удова, лупајућег срца, са главом која се једва назирала, посматрао је кружницу соколова лета. 

Ово кратко, али веома захтевно дело, можете допунити Грожановим најпознатијим списом Месија, или пак њему, по проницљивости блиском духу, списом На ивици Светислава Басаре. Такође, ту је и за љубитеље Ерика-Емануела Шмита, Јеванђеље по Пилату. Или једноставно Реч која васкрсава Франсуа Касинжена Треведија.