О Вавилонском супермаркету Моме Капора

Савремени француски економиста и есејиста Пол Жорион, размишљајући о поробљености демократије финансијама, приметио је како је ”демократија дефинитивно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује”. У наставку мисли, он проницљиво доказује оно што нам је историја већ доказала, а то је да ”незинтересованост или било какво одсуство реакције може довести до трагедије.” Ову трагедију ми већ деценијама окушамо. О томе на само њему својствен начин торжествено јасно, питко и одмерено говори наш врсни новинар, сликар и писац Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) у Исповестима које попут ножа прецизно просецају нашу историјску причу.

Трагичне размере ове свеопште поробљености друштва у којем живимо не оставља тумачима, него прима на своја плећа, удише сопственим плућима и истаче кроз само њему својствене линије пера. ”Узимам живот онакав какав је”, бележи Момо.

За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.

Момо Капор попут Светислава Басаре који пружа поглед са ивице урања у поноре наше историје, носи је на сопственој кожи и о њој пише оно што је њиме у метежу збивања прострујело, а толико је тога прострујало, да се чини да се његове Исповести морају више пута и из више различитих углова прочитати. Прочитати и упити, сачувати, понети са собом далеко од заборава, због себе и због неких будућих генерација које ће угледати светлост дана међу нама, са нама и после нас. Можда најтежи редови ових исповести односе се на године рата, на те бомбе које падају на нас из оних светова које смо волели и чије смо идеале и сами величали. Како измирити љубав и све оно што чини њено одсуство? Са ким смо и против кога ратове на крају водили? Момо Капор даје један од најпроницљивијих одговора на ово наше и не само наше судбоносно питање. 

Наиме Момо Капор је мишљења да смо ми ратове водили са ”пенкалима”.

”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.

Остаје питање, да ли је изгубљена битка уједно и изгубљен рат. На ово тешко питање можда нећемо ми одговарати, али га засигурно остављамо будућим поколењима у аманет. Надајмо се да неће имати да пишу, попут Капора, Хронике изгубљеног града.

Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.

Изванредне Исповести Моме Капора препоручујемо да прочитате у целини, а прочитано можете допунити и дубоким размишљањима већ поменутог Светислава Басаре о погледу са ивице, размишљањима из дана у дан Дарка Танасковића или пак о поигравању са постојањем Бертрана Вержелија.

Андреј Тарковски о човековом познању истине

Мартин Бубер је размишљајући о свези љубави записао како ”осећања прате метафизику и нарочито метафизику љубави, али она нису суштина; (...) Осећања ”имамо”; љубав је чињеница која се ”ствара”. Осећања обитавају у човеку, али човек обитава у својој љубави”.

Пол Валери, у једном дужем одломку, бележи да уколико слушање неке приче или гледање неког позоришног комада у човеку изазову сузе онда оне немају никакву цену. Јер, бележи у наставку, "оне помажу да разумеш да си осетљив на ствари које немају ничег заједничког са твојим смртним постојањем, са твојим удесом, твојим интересима, твојим приликама - да трепериш пред стварима које су ти савршено бескорисне”.

Ове редовео је, у свом изванредном Дневнику, навео Андреј Арсенијевич Тарковски (4. април 1932 - 28. децембар 1986), износећи своје виђење човека.

Шта је човек? Порекло му је мистериозно, а судба још непознатија од узрока његовог постанка. У бити, уколико оставимо по страни детаље, примећујемо да  су теорија еволуције као и она о чудесној појави човека истоветне; или пре, оне имају толико мало значаја за одређење човекове суштине која, јасно је, није из домена материјалног. Стога одговор на ово нерешиво питање не треба тражити у домену опазивог.

”И не само када је човек у питању...”, наставља Тарковски, попут Гастона Башлара који говори о дијалошком познању света или Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања: 

Проблем је у томе што познање света нема ништа заједничко са постепеним откривањем истинитих и објективних закона. Наиме, ланци таквог једног квази познања саплићу наш елан ка истини - јер тај пут иде од истине ка оспошљашњености истине. Што више ”познајемо” тим више себе сматрамо ”позваним” да утврђујемо законе, који нас обмањују дошаптавајући нам идеју према којој је знање могуће. То је илузија, јер у ствари, не можемо се приближити апсолуту, тајни... и свако ”приближавање је у бити ”удаљавање”. Човек има утисак да познаје. Међутим, тај процес којим управља човек, неспособан је да оствари и најмањи додир са истином. Рекао бих да су наша чулна искуства слабо средство приступања истини. Одговорио бих да је наше опажање само наше опажање, и ништа више од тога. А што се тиче истине као реалности, она нема никаквих додирних тачака са опажањем. Јер опажање је субјективно, док је реалност божански хладна са својом објективнишћу. Услед тога, треба се препустити љубави навлачећи на себе космонаутско одело. (...) Верујем да је кобно за човека да тежи познању, јер познање је ентропија духовности; бег изван реалности ка свету илузија. Ми тим путем, у ствари, материјализујемо будућност, следећи схему нашег властитог самоуништења. Човек се на жалост не развија у сфери која би му омогућила да духовно преживи.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Николаја Берђајева о меандрима философског познања или пак Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија. Дневнике Андреја Тарковског препоручујемо да прочитате у целини. 

Ети Хилесум о аутентичној еманципацији жене

Многи су писали и говорили о љубави, али начин на који то чини Естер-Ети Хилесум (15. јануар 1914 - 30. новембар 1943) у дневнику објављеном под називом Разбијени живот, по свему завређује пажњу, јер је можда најприближнији говору руже из приповести Егзиперијевог Малог Принца. Као у обрнутом огледалу, оно што Жан-Филип Раву пише о Малом Принцу, лисици и припитомљавању, овде одзвања кроз срце руже оно што је она у суштини својим силним прохтевима једино и чекала, а то је да буде пронађена и препозната као јединствена и као таква завољена. Колико перипетије, оне стварне, како то само живот уме да приреди, исијава из невероватно блиставих страница Етиног дневника. Оне су својеврстан споменик преображаја људског срца, које од окупираног собом, постаје оно које као код Ивана Иљина почиње да поје.

Јасно је од самог почетка да је Ети млада, одважна жена. Студент права, љубитељ Рилкеа, руског језика и књижевности. Кћерка Луја Хилесума, посвећеног универзитетског професора и Ребеке Бернштајн, живахне, ђудљиве и нестабилне руске имигранткиње. Ети је покупила карактеристике и једног и другог родитеља, што ће се кроз странице њеног дневника најјасније пројавити управо кроз однос са Јулиусом Спиром, човеком за којег је у неколико наврата написала да јој је ”породио душу”.

Но, кренимо од почетка, Ети Хилесум тог фебруара месеца 1941. године има двадесет и седам година, док Јулиус Спир, психо-хиромант, ученик Карла Густава Јунга, има педесет и четири. Он се, 1939. године, као берлински јеврејин пред налетом фашизма, задесио у Амстердаму, код сестре, чекајући да отпутује у Лондон где би се придружио вереници, Херти Леви. Имајући у виду историјске прилике, одлазак у Лондон постаје све неизвеснији, те наставља са каријером хироманта, која је изгледа, у то доба, уживала велику популарност. По свему судећи био је у томе изузетно вешт и имао бројне пацијенте, те је у Амстердаму основао кружок, којем се сасвим случајно, тог 3. фебруара 1941. године, придружила и Ети.

Ети долази у његов кабинет како би се ослободила снажних налета депресије, осећаја отуђености и дезоријентисаности. Вероватно по његовој препоруци и почиње да води дневнике како би у њима бележила различита стања и расположења духа. Тако да већ на првим страницама, записаним месец дана по отпочињању терапије, читамо:

Ево ме, дакле, код њега, ја и моја ”заглушена душа”. Он ће завести унутрашњи ред, оријентишући супротстављене силе које у мени делају. Узео би ме за руку и рекао: ”Ево, овако треба живети.” Целог живота сам за тим чезнула: само да ме неко узме за руку и постара се за мене; делујем енергично, ослањам се само на себе, али бих била невероватно срећна када бих се могла препустити. И ево како се овај потпуни странац, овај господин С., овај човек са комплексним цртама, почео старати о мени. За само седмицу дана, произвео је чуда. Гимнастика, вежбе дисања, неколико блиставих, ослобађајућих речи у вези са мојом депресијом, мојим односима са другима, итд. Наједном, преда мном се отворио сасвим другачији живот, слободнији, флуиднији, осећаји унутрашње укочености су се брисали, помало мира и реда се у мени настањивало - сво ово побољшање једино, за сад, под утицајем његове магичне личности, али ће се убрзо утемељити и психолошки и постати свесним чином.

Ни Јулиус Спир није био равнодушан према Ети и противно професионалном кодексу, са њом улази у везу. Они, колико то дневници преносе, постају блиски пријатељи, љубавници, али све у ишчекивању било његовог одласка вереници у Лондон било депортовању у један од бројних концентрационих логора. Ова, по свему друштвено неприхватљива љубав ће међутим постати пут Етиног исцељења и уцељења. 

На првим страницама дневника, у тренутку када у себи почиње да освешћује осећања која гаји према Спиру, Ети записује:

Он је зрео човек од педесет и пет година који је доспео до оног стадијума свеобухватне љубави пошто је пре тога, током свог дугог живота, волео више различитих људи. Ја сам једна млада жена од двадесет и седам година и такође у себи гајим жарку љубав према човечанству, али питам се нећу ли целог живота у ствари тражити само једног човека.

Овде се Ети суочава са питањем које ће је кроз цео однос са Јулиусом Спиром водити и које ће се, како дани и странице дневника буду одмицали, на спектакуларан начин разрешити:

Није ли жена целог свог живота у потрази за само једним човеком? Питам се није ли ово ограничавање својствено искључиво жени. Да ли је то само уврежено вековно предање којег би се она требало ослободити или је напротив реч о суштинском елементу женске природе који би она требало да поништи како би заволела васцело човечанство, а не само једног конкретног човека? (Синтеза ове две љубави ми још увек није доступна). Можда је ово разлог што је толико мало усепшних жена на пољу науке и уметности, јер жена увек тражи тог једног човека којем ће подарити своје знање, своју топлину, своју љубав, своју стваралачку енергију. Она тражи човека, не човечанство. 

Неколико страница даље, приметиће како "жена тражи материјалност тела, а не апстрактност духа" и како је центар око којег жена гравитира увек један конкретан мушкарац, док је за мушкарца то цео свет. Питање на које стога покушава да одговори састоји се у следећем: може ли жена померити ово средиштве, а да при тиме не наруши саму себе, своју властиту природу?

Понекад, уочивши на улици неку лепу, елегантну, неговану, хипер-женствену, помало глупу жену, осетим како губим равнотежу. Сва моја памет, борба са самом собом, сва патња, учине ми се као какав неподношљив терет, толико хладан, неженствен, и пожелим да будем лепа и глупа; лепа лутка коју би мушкарац пожелео. Чудно је желети да нас мушкарац на такав начин жели, као да се у томе састоји врхунац женског статуса, док је у бити реч о једној веома примитивној потреби. Пријатељство, поштовање, љубав коју према нама гаје као према људском бићу, све је то веома лепо, али све оно што, на крају крајева, желимо није ли да нас мушкарац пожели као жену? Још увек ми је веома тешко да запишем све оно што о овој теми желим да кажем, бесконачно је комплексно, а од суштинске је важности - и неопходно је да то питање сама себи разрешим. Можда права, аутентична еманципација жене још увек није почела. Још увек нисмо целосна људска бића, још увек смо женке. Још увек смо у повојима и стегама вековног предања. Тек нам предстоји да се родимо за истинско човечансто; то је изазов који предстоји жени.

Ети само у обрисима наслућује да се средиште живота налази у животу самом, а не, као што је то, како каже, својствено нарочито женама, у другом људском бићу. Али питање остаје отворено: да ли се са тим измештањем средиша не нарушава нешто што је заиста својствено женској природи и што је у бити и чини женом? Да ли је то нешто што је ограничава, што спутава њену еманципацију или место са којег њена еманцијапација управо отпочиње и постаје могућа? 

За разлику од већине савремених феминистичких покрета који се углавном опредељују за прву опцију, што ће рећи за урушавање свега онога што друштвено карактерише женственост, Ети се прихвата друге опције, како каже, прихватајући да се преда човеку, који ће ”породити њену душу” и у односу са којим ће пронаћи Бога којим човек једино и може да уцели себе. 

На том путу, прво са чиме се хвата у коштац јесте та женина потреба да се оствари кроз  човека који би за њу био оличење Апсолута, а веза са њим, слика Раја.

Да, ми остале жене, бедне, луде, нелогичне жене, ми тражимо Рај и Апсолутност. Разумем међутим - разумом који одлично функционише - да не постоји ништа апсолутно, да је све бескрајно релативно и изнијансирано и у непрестаном кретању, и да је управо то оно што овај свет чини тако фасцинантним, привлачним, али и подједнако болним. Ми остале жене, желимо да се овековечимо кроз мушкарца. Тачно је: желим да ми каже: "Драга, ти си једина и увек ћу те волети." То је фикција. Али све док то не каже, све друго за мене неће имати смисао и све друго ће ми бити неважно. Међутим, у томе се састоји и лудост: јер ја њега не желим вечно; не желим га за јединог и вечног супружника, али желим да он мене тако жели. Не крије ли се у томе моја властита неспособност да апсолутно волим која ме и нагони да то од другога тражим? И још да тражим да то увек буде истог интензитета, иако веома добро знам, поучена властитим искуством, да је то немогуће. Међутим, чим приметим пролазну непосвећеност, бежим. Томе се свакако придодаје и осећај инфериорности који се огледа у следећем резоновању: уколико нисам у стању да задобијем сву његову пажњу, тако да он вечно истим жаром изгара за мном без и најмање трунке посустајања, онда је боље немати ништа са њим. Ово је демонска нелогичност! Морам да избацим ту мисао из главе. Уколико би неко истоветним жаром изгарао за мном то би било крајње непријатно. То би ми сметало, досадило би ми, угушило би моју слободу.

Из овог подвојеног осећања отпочеће Етино сазревање и здраво еманциповање како од својих посесивних прохтева, тако и од других. У једном тренутку записује: 

Прихватити да везе имају свој почетак и крај и у томе видети нешто позитивно, а не да то буде разлог за тугу. Не желети да само за себе присвојимо друго биће, што при томе не значи од њега одустанемо. Оставити му апсолутну слободу, што не подразумева никакву резигнацију.

(...)
Оставити онога кога волимо сасвим слободним, оставити га да живи свој живот, најтежа је ствар на свету. Учим се томе, учим се томе због њега.

Написано у многоме подсећа на Кристијан Бобенове редове о томе да љубав није жртва или пак на оних неколико речи упућених љубљеној жени којима јој поручује да је воли и да ”у тој љубави цвета најлепше виђење” ње; призор у којем је она слободна; призор у који он љубећи је не улази нити ће икада ући. Јер љубав, као што би то рекао Кхалил Гибран, ”не пружа ништа сем себе саме, и не узима ништа ниоткуд сем од себе саме. (...) И не тежи ничему другом до ли да испуни себе.” У испуњавању себе, љубав управо испуњава сам живот. И тек кроз љубав и у љубави најјасније спознајемо чудо живота. То је осећај о којем на тако упечатљив начин и Ети говори:

Рекло би се, још једном, да је живот са свим својим тајнама тако близу мене, да могу да га додирнем. Имам утисак да се одмарам на голим грудима живота и да ослушкујем његове благе, уједначене откуцаје срца. (...) Када одустанем од опреза и препустим се себи, уочим како ме у исти мах живот узме под своје, отпочинем на његовим голим грудима, међу његовим рукама, које ме благо и тако заштитнички држе; а откуцаје његовог срца не бих ни знала на који начин да опишем, спори, редовни, благи, готово пригушени, али верни, довољно снажни да никада не стану, а истовремено тако добри и милосрдни. Такво је моје коначно поимање живота и верујем да ниједан рат на свету, ниједна људска свирепост, ма колико она апсурдна била, то неће успети да измени.

Али где је у свему томе њена љубав према Јулиусу Спиру и да ли се ишта у њој изменило? Ево шта о томе Ети бележи:

Има дана у којима ме умор спречава да испратим његов ритам. Тада бих желела да се његова пажња и љубав усредсреде само на мене. Тада се сведем само на своје ограничено ”ја” остајући изван свих космичких димензија које ме настањују. И наравно тада изгубим и сваки додир са њим. Тада пожелим да и он постане то једно ограничено ”ја”, сасвим у мојој власти. Добро позната женска жеља. Али већ сам прешла добар део пута на којем сам се ослободила тог егоистичног сопства и на том путу ћу и истрајати. Нормално је да је пут посут трњем и да има падова. Својевремено бих, под налетом импулсивности записивала: ”Толико га волим, бескрајно га волим.” То осећање је сада нестало. Можда је томе узрок овај осећај тежине, туге и истрошености. И молитва ми је ових дана постала тешка. А ни себе не волим. Ове три ствари вероватно иду заједно. (...) И уместо да му помогнем својом љубављу и својом пажњом, изнова се, попут каквог уплаканог детета, запиткујем да ли се он довољно брине о мени.

Управо у љубави према њему, човеку који јој је ”породио душу”, Ети је заволела и изградила себе, можемо рећи, еманциповала се љубављу:

Сад више немам осећај (као што је то углавном бивао случај раније) да сам девојчица и да играм улогу у некаквој представи чије ми значење у потпуности измиче. Овде је сада реч о мом животу и мојој судбини. Спремна сам да се суочим и са том судбином и са њеним претањама, неизвесностима, вером и љубављу које ми сад пристају попут рукавице. Волим га са свом несебичношћу коју сам научила да негујем у себи и не оптерећујем га више властитим зебњама и жељама. Па чак ћу се и те жеље да вечно останем са њим ослободити. Цело моје биће се преображава у једну велику молитву за њега. И зашто само за њега? Зашто не и за све остале?

У наставку ће се и ослободити жеље да вечно остане са њим, јер ће јој, како то у неколико наврата бележи, милије бити да се за њега из далека моли, него да га из близа гледа како се мучи и страда, јер 

у овом опустошеном свету, најкраћи путеви који воде од једног до другог бића су они унутрашњи. У спољашњем свету бивамо отргнути једно од другог, а путеви који изнова могу да споје су тако дубоко затрпани рушевинама да им, у великом броју случајева, никада више не успемо да нађемо траг. Очувати контакт, наставити живот у двоје, то се може само унутар себе.

Јулиус Спир се, после краће болести, упокојио. То се догодило 15. септембра 1942. године, дан пре но што је депортован у концентрациони логор Вестерборк. Ети се у то време већ увелико налазила у логору, али је поседовала пропусницу која јој још увек омогућавала да напусти логор и дође до Амстердама. Долазећи последњи пут да се поздрави са њим, на страници дневника бележи редове који по први пут јасно осликавају њихову везу: 

Моје ће срце, попут слободне птице, увек летети ка теби, ма где се налазила на земљи, и увек ће те пронаћи. (...) На зиду је твоја слика, желела бих да је поцепам и бацим, тако бих имала осећај да сам ти ближе. Никада се нисмо звали поименице. Дуго смо једно другом говорили ”Ви, и тек касније, много касније, рекао си ми ”ти”. И то ”ти” је у твојим устима било једно од најумилнијих речи које ми је један човек икада упутио. А ти ниси био моја прва љубав, и то си знао. Писма би увек потписивао упитником и ја сам чинила исто. Писма си увек почињао са: ”Саслушајте мало...”, твоје тако карактеристично ”Саслушајте мало”, али последње је почињало са ”Љубљена моја”. Ти за мене немаш име, као што га ни небо нема. И хтела бих да побацам све твоје фотографије, да их никада више не погледам, оне су знак једног још увек исувише физичког присуства. Желим да наставим да те носим у себи, безимено присуство, и да те изнедрим и пренесем другима некаквим мени до сад непознатим, новим и нежним гестовима.

Ети долази до тога да из љубави, љубављу преобрази љубав и да је из једног човека излије таквом силином на васцело човечанство. О томе су сведочили многи који су дане проводили са њом у концентрационом логору Вестерборк и питали се одакле црпи толику снагу. У новчанику је једино сачувала његов ружичасти чешаљ, а писма, љубавна писма?

Право да кажем, љубавна писма би требало писати само Богу. Да ли би то звучало исувише надмено уколико бих рекла да у мени има толико љубави да бих је могла дати само једном људском бићу?

Прочитано можете обогатити изванредним редовима Кристијана Бобена о томе зашто љубав није жртва, као и Божићним писмом које је Ивану Иљину упутила његова мајка. О томе шта боли при растанцима погледајте шта пише Дејвид Вајт, а о сродним душама Џон О’Доноху, а онда се вратите Ети Хилесум и њеном поимању живота кроз одледало смрти.

Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти

Сада осећам сав терет који си ми дао да понесем, Боже. Толико лепоте и толико искушења. И увек, чим бих била спремна да се са њима суочим, искушења би се претварала у лепоту. А лепота, величина, су понекад тежи за ношење од патње, јер нас она сасвим преплаве.

Као што то блиставо увиђа Андре Пишо размишљајући о човеку као ономе који се тражи, бележећи како "човек сам себе спознаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, тј. који је у прецосу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања", тако нас и Естер - Ети Хилесум (15. јануар 1914 - 30. новембар 1943) у својим изванредно надахнутим, блиставим, дневницима објављеним под називом Разбијени живот - писаним под обележјем жуте звезде за време Другог светског рата у Амстердаму, узводи ка ономе што је у човеку жишка, жар, постојања, онако како би то у својим дубоким редовима о постојању Бертран Вержели забележио примећујући да: "би увек требало живети са свешћу о величини, а према томе и са свешћу о надасве трансцедентном и чудесном карактеру постојња". Јер пре него што одредимо то што живот јесте и што нам се чини да би ми у њему трбало да будемо, не би згорег било да застанемо и да га ослушнемо, као што нам то добронамерно препоручује Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Дневници Ети Хилесум су управо такво једно путешествије, кроз најситније поре људске душе, које воде од оног лично-субјективног до опште-универзалног. 

Те, и не тако далеке, а језиве, 1941. године, седећи за својим радним столом, Ети започиње своје последње свеске дневника пред готово извесну смрт која ју је, како календари бележе, сачекала у Аушвицу, новембра месеца 1943. године.

Гутати књиге, као што сам то чинила још од најранијег детињства, својеврстан је облик лењости. Другима остављам да се изразе у моје име. Свуда тражим потврду онога што у мени куља и дела, но требало би да властитим речима покушам да изразим све то. Толико лењости коју морам одбацити, као и повучености и несигурности, не бих ли се сусрела сама са собом и не бих ли се других собом дотакла. Потребно је да видим јасније и потребно је да саму себе прихватим. Све је у мени толико тешко, а тако бих волела да будем лагана. Већ годинама накупљам, таложим све у великом резервоару, но то би све морало једном да се испољи, у противном ћу имати осећај да сам живела узалуд, да сам покрала човечанство, а да му ништа нисам дала заузврат. Понекад имам утисак да сам паразит, што у мени изазива толике налете депресије и сумње у смисао властитог постојања. Можда се моја мисија и састоји управо у томе да се самој себи објасним, заиста објасним, са свим оним што ме мучи, онеспокојава и очајнички призива решење и израз. Ти проблеми нису само моји, већ су својствени и другима. 

Иако већ у наредним редовима примећује како сви ти изрази "мисија", "човечанство", "решење проблема" у њој изазивају мучнину, то је не спречава да се одлучно упути у потрагу за собом, јер, како у неколико наврата понавља, само овде и сада, на месту на којем смо, на овом свету који је наш, можемо пронаћи светлост, мир и уравнотеженост примајући све оно што нам је страно и филтрирајући га кроз поре унутрашњег бића, открити богатство које је похрањено у свекоме од нас. 

Оно што код Ети толико привлачи јесте њена непатворена људскост, као када запише:

Кад се пробудим на време, као и сваки други грађанин, ја осетим толики понос као да сам начинила нешто чудесно. Па ипак, ништа ми није потребно толико колико ова спољашња дисциплина, све док не задобијем ону унутрашњу. Уколико изјутра себи дозволим још који додатни час сна, то није стога да бих прикупила снагу, то значи само да сам неспособна да се суочим са животом и да почињем са штрајком.

А живот, живот нас тражи целим, од крви и меса, јер,

живот је велик, добар, узбудљив, вечан, и није добро себи придавати толику пажњу, превише се узбуђивати и мучити, јер то и доводи до тога да прођемо мимо тог великог, моћног и вечног тока какав је живот. 

Ситним корацима, сваком наредном страницом, видимо је како се пробија до невероватних увида о себи, друштву у којем живи, историјским приликама, као када запише следеће редове равне умно-срдачној молитви каквог прекаљеног старца:

Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватимо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније.

У време рата, ове добро познате истине и нису толико очигледне, јер све говори насупрот њима. Но, Ети је и ту недвосмислена: 

Тако јасно уверење да, без обзира на све нанете патње и све почињене неправде, не могу да мрзим људе. Све страхоте и све почињене нискости не представљају тајновиту и далеку, нама страну, претњу, већ су оне све у нама и из нас, нас људи, избијају. Оно што је застрашујуће јесте то да системи, развијајући се, надилазе људе и сабијају у своје сатанске песнице, како њихове творце тако и њихове жртве, као што и велика здања и куле, без обзира на то што су их људске руке подигле, над њима се на крају уздигну, надвисе их претећи им да ће се сваког часа сручити и у исти мах их сахранити.

Према томе, све оно што нам у животу или у другима смета извор има управо у нама и то је једино место над којим би неуморно требало бдети, јер

све нискости које опажамо код других су у нама. И не видим другог решења, заиста ниједног другог решења до да заронимо дубоко у себе и из властите душе избацимо сву ту прљавштину. Више не верујем у то да можемо било шта исправити у свету, што најпре нисмо исправили у себи. Једина лекција којој нас је овај рат научио јесте да увек све у себи тражимо, а не негде друго.

Тој се лекцији прибраја мноштво других, као на пример она забележена 3. јула 1942. године:

Ах, све то поседујемо у нама: Бога, небо, пакао, земљу, живот, смрт и векове, толико векова. Спољашње околности су само декор и променљиви услови, но ми све носимо у себи, а околности никада не играју одлучујућу улогу. Увек ће постојати добре и лоше прилике које ће бити потребно усвојити као свршену ствар, али то не спречава никога да властити живот посвети побољшању оних лоших прилика. Но, за то је потребно познавати мотив борбе, и почети са променом себе и њу отпочињати сваког дана. 

Једино са упознавањем сопствене снаге и слабости и са њиховим прихватањем бивамо јачи. Јачи изнутра, у оквирима свог унутрашњег живота, а онда нам, како примећује Ети Хилесум, "свеједним бива са које се стране жице налазили". Због тога, све напоре на јачању и богаћењу унутрашњег живота треба отпочети слободно и својевољно, јер све "оно што смо слободно, својом вољом постигли бива чвршће и трајније утемељено од онога што се образовало под присилом."

Често у тој борби за живот човек се оптерети представама које замагљују и онемогућавају сусрет са правим животом. Из тог разлога, Ети подвлачи како је

увек највећа препрека представа, а не реалност. Реалност, њу прихватимо са свом патњом и свим невољама које су јој својствене - прихватимо је, уздигнемо је на рамена и носећи је јачамо и сопствену издржљивост. Међутим, представу коју имамо о патњи - која у бити и није патња, јер патња је богата и она вам живот може учинити драгоценим - представу треба скршити. И урушавајући представе које живот затварају иза решетака, у себи ослобађамо стварни живот са свом његовом снагом, и бивамо оспособљени да се изнесемо са стварном патњом, у свом сопственом животу као и у животу целог човечанства.

То за њу уједно значи да се треба ослободити и сваког уоквиреног и конвенционалног погледа на живот, 

потребно је ослободити се свих уговорених представа, свих слогана, свих утешних идеја; потребно је показати храброст да се од свега тога одвојимо, свих норми и свих конвенционалних критеријума; треба умети скочити у космос. Тек тада живот постане бескрајно богат, преплаве га силне благодати, чак и у сред ужаса.

Ово све може деловати исувише наивно, чега је и Ети свесна, те бележи:

Још увек нисам пронашла тон који би одговарао овом савршеном и блиставом осећању које ме обузима и које укључује и патњу и сво насиље. Још увек говорим служећи се терминима исувише књижевним и философским, што наводи на мисао да сам измислила утешну теорију како бих себи живот барем мало олакшала. Било би боље када бих умела да ућутим, макар привремено, и једноставно да "будем".

А једног дана, наставља неколико страница даље,

једног - можда далеког дана - развићу и израдићу све ове клишее, како бих нашла нови тон који би одговарао новом смислу живота. Све док не нађемо тај тон требало би себи наметнути тишину. Међутим, и говорећи би требало да настојимо да га пронађемо. Не смемо ћутати, то би такође одговарало својеврсном бегу. Морамо испратити прелаз са старог на нови тон и то све до најситнијих пора.

(...)

А уколико преживим све ово, писаћу о овом добу кратке приче које ће бити попут деликатних потеза четкице на великом платну тишине која ће означавати Бога, Живот, Смрт, Патњу и Вечност.

Њени дневници су управо то. И не слутећи, она остварује оно за чим чезне. Из дубоког поверења у живот, у себе, у Бога, она исијава најлепше странице једног мрачног доба. 

Не осећам се под ничијом шапом, осећам се у рукама Божијим. (...) Можда им пође за руком да ме физички сломе, али то је све. Можда будем и у канџама очаја, можда будем морала претрпети одрицања која ни у најмрачнијим сновима не бих могла замислити, али све то је толико мало у односу на поверење које имам у Бога и у способности мог властитог унутрашњег живота.

Оне су толике да Ети бележи и следеће, по свему, фасцинантне и дубоке редове:

И уколико Бог престане да ми помаже, ја ћу онда морати да помогнем Богу.

И опет долазимо до оног истог, старог радног стола, али са једном сасвим новом Ети Хилесум која иза њега проговара:

Јутрос сам веома уморна. Цело ми је тело уморно и немам снаге да се ухватим у коштац са послом који ми за данас предстоји. Осим тога и не верујем толико у овај посао. Уколико би требало да се настави, чини ми се да бих завршила сасвим аморфна и обесхрабрена. Па ипак, захвална сам Ти што си ме отргао од мира који је владао овим столом и што си ме бацио у сред патње и недаћа овог времена. Не би било ничега лошег у томе да са Тобом одживим какву "идилу" у заштићеној атмосфери радног стола, али оно што вреди јесте да Те понесем, нетакнутог и сачуваног, свуда са собом и да Ти останем верна упркос свему, као што сам Ти то одувек и обећавала.

Иако у овим последњим редовима није сасвим јасно да ли Ети мисли на Бога или на Јулиуса Спира, своју велику љубав, остатак њеног дневника се претвара у непрекидни молитвени разговор са Богом који собом обухвата и сваког појединачног, њој познатог човека, али и васцело човечанство:

Сада осећам сав терет који си ми дао да понесем, Боже. Толико лепоте и толико искушења. И увек, чим бих била спремна да се са њима суочим, искушења би се претварала у лепоту. А лепота, величина, су понекад тежи за ношење од патње, јер нас она сасвим преплаве. Зар једно обично људско срце може осећати толико ствари, мој Боже, толико патити и толико волети!
(...)
Уколико људе волим са толиким жаром, то бива стога што у сваком од њих волим део Тебе, Боже мој. По свуда Те у људима тражим и често пронађем део Тебе. И настојим да Те у сваком човеку обновим, Боже мој.

Једина морална обавеза сваког човека, према Ети Хилесум састоји се у томе да у себи рашчисти пропланке мира и да их прошири што је даље могуће, све док се мир не прелије и на дуге. А што више буде мира у људима, тога ће га више бити и у овом узаврелом свету. Ова истина остаје на пуној снази и данас.

Прочитано можете обогатити изванредно лепим редовима Антоан де Сент-Егзиперија о компасу пријатељства, Бертран Вержелијевим увидима о томе да се са постојањем не треба поигравати или пак Паркер Палмеровим редовима о проналажењу властитог призвања. Свакако дневнике Ети Хилесум, Разбијени живот, вреди прочитати у целини.

У дивљину са Едвардом Абејем

This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?

Пре неколико дана ми је писала веома драга пријатељица о томе како је прошле године отпочела са природном терапијом, а ја сам помислила на то како ми је преко потребна једна терапија природом. Загледана у широко паришко небо зажелех да се налазим негде далеко у планини, шуми, на свежем и чистом ваздуху, за човека природном амбијенту. О томе зашто нам је тешко и онда када се већ једном нађемо у тој средини да је осетимо и да се са њом сродимо и саживимо, чини ми се најбоље пише амерички писац и есејиста Едвард Абеј (1927-1989).

Можда је многима познатији по новели, по којој је 1962. године снимљен филм Lonely are the Brave, са Кирком Дагласом, али данас нарочито имам у виду дневник који је водио од априла до септембра месеца 1957. године у Националном парку Јукова у Јути, Desert Solitaire. A Season in the Wilderness за који сам бележи: "This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?" 

Ја сам са њим ових дана добацила у нешто пространо као што је оно вече о којем говори осврћући се на батеријску лампу и везу између човека и техничких помагала која су позвана да му служе. Приметите какав осврт на електричну лампу:

The flashlight, or electrical torch as the English call it, is a useful instrument in certain situations but I can see the road well enough without it. Better, in fact.
There's another disadvantage to the use of the flashlight: like many other mechanical gadgets it tends to separate a man from the world around him. If I switch it on my eyes adapt to it and I can see only the small pool of light which it makes in front of me; I am isolated. Leaving the flashlight in my pocket where it belongs, I remain a part of the environment I walk through and my vision though limited has no sharp or definite boundary. 

Написано упућује на слично запажање Палмера Паркера који размишљајући о човековој потрази за властитим призвањем, истиче да:

When we so fear the dark that we demand light around the clock, there can be only one result: artificial light that is glaring and graceless and, beyond the borders, a darkness that grows ever more terrifying as we try to hold on it. Split off from each other, neither darkness nor light is fit for human habitation. But if we allow the paradox of darkness and light to be, the two will conspire to bring wholeness and health to every living thing. 

У Националном парку као чувар, Едвард Абеј је провео три сезоне, али је нарочито упамтио прву и другу, док парк још увек није био запоседнут туристима: "Those were all good times, пише Абел, especially the first two seasons when the tourist business was poor and the time passed extremely slowly, as time should pass, with the days lingering and long, spacious and free as the summers of childhood."