понедељак, 22. октобар 2018.

Христос Јанарас о тајни љубави

У изванредној књизи ”Појуће срце” налази се писмо мајке сину. Писмо које је једне божићне ноћи ишчитавао чувени руски философ, Иван Иљин. Исписујући редове сину, Ивану Иљину, о томе шта значи волети, мајка му је написала следеће: ”У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јесте срећа”. ”Љубав треба, слободно да струји из срца, не треба се узнемиравати због питања узајамности.”


Грчки философ и православни теолог, Христос Јанарас (10. април 1935), у изузетно дубокој студији Мистерија зла, бележи како 
никада не можемо стећи уверење у то да волимо нити можемо сматрати да тежимо искреној љубави. Дешава се, није немогуће, ”да раздамо све што поседујемо” и ”предамо тело да нам буде сажежено”, а да при томе немамо љубави (1 Кор 13, 3). Љубављу веома лако можемо сматрати, а понекад и ону љубав која саму себе пориче, оно што је у бити само једна емоционална еуфорија, илузорна реалност коју је породила индивидуалистичка жеља вођена личним задовољством.
Вера и поверење доносе плод наде; нада рађа љубави. Обратно је такође истинито. Када волимо, указујемо поверење, а када указујемо поверење, онда се надамо. Вера, нада и љубав никада нису загарантовани. То су само тежње загарантоване реалности са двосмерним кретањем од којих једна тежња води другој и обратно. 
Наведене редове можете допунити Дејвид Вајтовим благословом неузвраћеној љубави или пак Кристијан Бобеновим редовима о томе зашто љубав није жртва. Јанарасову студију Мистерија зла, препоручујемо да прочитате у целини.

недеља, 21. октобар 2018.

Арво Парт о уметности као спони времена и вечности

Марко Мартела је размишљјући о вртларевом призиву приметио како нам савремени свет делује као каква мешавина ”буке и стрепње”. Но ипак, бележи одмах у наставку да ”трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу”. И наиме, мишљења је како ће људи благорећи уметности и даље ”отварати врата божанском”. 


Сличног је мишљења и естонски композитор класичне и духовне музике, Арво Парт (11. септембар 1935), који је у једном краћем интервјуу, са таквом једноставношћу изразио једну од најдубљих тајни човековог постојања:
Време које опажамо је попут времена нашег властитог живота. Пролазно је. Оно што је непролазно јесте ”време” вечног живота. То је вечност. То је време (живот) Божији. Ово су веома јаке речи и према томе, попут сунца су, не можемо им гледати у лице. Но, предосећам да је човекова душа у блиском сродству са оба ова елемента, временом и вечношћу. Како живети у времену, а не губити додир са вечношћу? То је изазов свакога од нас. 
Попут Кристијана Бобена који својим редовима исписује оду животу што пролази, то исто, на себи својствен, торжествен, начин чини Арво Парт, који у музици препознаје толико божанске снаге и лепоте да за њихово препознавање оцењује да не треба ништа друго до пар ушију кадрих да чују. 

Но на питање да ли уметност може и треба да буде полуга мењања света, недвосмилено тврди како 
друштвена одговорност једне особе почива у одговорности коју има пред Богом и сопственом душом. Уколико би ове две ставке биле у хармонији, одговорност пред друштвом би из њих сама произилазила. Међутим, уколико пођемо са друштвеног становишта, никад нећемо моћи докучити шта ће наше добре намере произвести. Верујем да већина људи није грешна. Али свет је испуњен грехом, желели ми то или не. Уколико друштвена активност не поседује божанску димензију и уколико све почива на искључиво људком плану, онда треба прихватити свет онаквим какав је данас.
Прочитано можете допунити изванредно лепим редовима Пола Рикера о тајни вечнога живота или пак Антонија Блума о животу кроз окно вечности.

среда, 17. октобар 2018.

Бернар Стиглер о проблему униформисаности познања

Размишљајући о деградацији демократије, савремени француски философ Жан-Мишел Бење забележио је како њено обнављање путем дигитализације делује ”попут песмице коју чујемо с времена на време”. С тим, пита се он: Ко још данас верује у њен рефрен? Наиме, ”реалност нам свакодневно намеће, бележи он у наставку, уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је своствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности”. Управо се у томе огледа оно што Бење развија детаљније кроз сагледавање човековог свођења са иконе на гаџет.


Поменуто свођење омогућено је, према мишљењу једног другог, такође нама савременог француског философа, Бернара Стиглера (1. април 1952), неконтролисаним порастом индустријског популизма. У делу-манифесту Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма детаљно се посвећује анализи и упоређивању ”друштва које се организује око знања” и ”друштва које се организује око информације”.

Друштво које је организовано око информације јесте друштво уређено R технологијама, односно друштво контроле којем је у интересу развијање и одржавање друштвене разједињености. Друштво које настоји да се организује око знања у основи има тежњу ка удруживању које савремена, искључиво економски оријентисана индустрија, како то показује Пол Жоријон размишљајући о поробљености демократије финансијама, жели да предупреди не би ли се наметнула као нови носилац светског поретка.
Успостављање индустријске политике кадре да образује нове облике удружених средина - једине у којима се може разрасти живот духа - а које према тој карактеристици и сачињавају основу индустрије знања и друштва познања, представља дугорочну делатност коју може да изнесе једино ново, јавно, међународно мнење у којем би се нашли и приватни и државни сектори са идејом да покрену нову индустријску цивилизацију - нову по томе што би превазилазила апорије организације засноване на разједињавању, а што се очигледно не подудара са интересима финансијског и планетарног капитализма. 

Самим тим, оно што се у јавности пласира, да не кажемо намеће, кроз позитивно оцењивање, јесте управо оно што Бернар Стиглер назива ”заговарање прилагодљивог познајног капитализма”. 
То је наиме увертира већ наредне тврдње према којој културни капитализам од времена људске рефлексије прави тржишну робу, а од ње најстандардизованији могући серијски производ, тј. неминовно, апсолутно одсуство мисли, а самим тим, систематску организацију која води паду духовне вредности. И то је сама та логика: прилагођавање је управо оно које води поменутом одсуству савести коју представља отуђивање моћи одлучивања према којем би и другачији исходи били могући.
Оно ка чему се тежи друштвеним уређењем заснованим искључиво на информацији, као и поменутим прилагођавањем као основним менаџерским принципом, представља, према овом савременом француском философу, ”генерализацију мождане доступности” која није кадра да сагледава будућност на креативно-критичан начин, него свему прилази једнозначно и фаталистички. Управо овај фатализам, примећује Стиглер, води
економској, али и политичкој и цивилизацијској катастрофи: Он побија сваку могућност делања и осмишљавања будућности; он од неправде и случајсности чини закон свих ствари, а то је у основи омражене декаденције која најосетљивија бића гура ка смртоносним крајностима или самоубиству. 

У основи ове конзумерстичко-конформистичко-индивидуалистичке логике налази се следећи принцип:
Неопходно је непрестано и флуидно прилагођавање активностима конкурената, као што се треба континуирано и флуидно прилагођавати непрестано обнављаном приливу потрошачких производа, а за то је неопходно учинити људски мозак доступним - доступним за ово континуирано прилагођавање било приливом краткорочних индустријских производа којима је творац културна индустрија заглупљивања као што је то TF1 (први програм француске државне телевизије), било ”економијом знања” која има за циљ да целокупну активност духа подведе под овај модел прилагођавања, тј. растакања. Проблем почива у томе што у оба случаја страда дух, јер дух је пре свега све оно што је кадро да осмисли и реализује алтернативе, а саткан је искључиво од удруживања духова.
А да би се духови уопште покренули на овакву креативну активност неопходно је, према мишљењу Бернара Стиглера, континуирано образовање духова за отвореност, а не за надзирање и контролу. Пуко контролисање духова, неминовно води њиховом уништавању. Због тога друштва заснована на контроли неминовно воде опадању вредности духа.  

Речено можете допунити изванредним увидима Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања, Питера Слотердајка о припитомљавању човека или пак већ поменутим редовима Жан-Мишел Бењеа о свођењу перцепције човека као иконе на гаџет. Затим се вратите Бернар Стиглеровим редовима о оптимистичко-песимистичком односу према реалности, а дело Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма вреди прочитати у целини.

петак, 12. октобар 2018.

Жан-Мари Кервич о писању поезије

Попут Рилкеа загледаног у даљину белине странице, тако и Жан-Мари Кервич (1952), песник, мислилац, широке душе попут небеса, у свом нестварно лепом Јеванђељу једног циганина, износи мисли над којима човек застане, зажмури и отпутује далеко. Зар и може бити другачије када вас за руку ухвати човек циркуса, путева и игре. Човек којег је из понора подигла и нимало лажно оживела Реч која васкрсава о којој тако дубоко пише Франсуа Касинжена Треведи. Како за себе каже: "неписмен", он својим редовима преврће редове библиотека "писмених". 


Над белином странице, записује следеће редове:
Како је чудна белина странице: без живота, њоме наједном пролазе номади мисли запаливши ватру реченица. Јесу ли они песници? Не знам, али страница је обрадована овом ненаданом посетом, јер углавном је употребљавају како би њоме пренели тужно корисне ствари. Поносан сам и сам што пуштам прсте да прелећу страницом као да су клинци који лете пољем. Номади мисли подижу шатру на страници и она постаје принцезом пред чијим ће се ногама поклањати великани света. Овде, страница бива позвана на празник поезије, најситнијих детаља који веселе срце. Сви се смештамо око реченица, под небом црних очију, и простом свећом као јединим осветљењем. Јасно је да овај тип вечери не привлачи много мојих савременика, али боље је тако јер поезија није одевена за гала вечери. Понекад изабрана страница одбије да постане књигом и да се преда световном читаоцу. Тада утихне у рукама вечности.

Попут Џона О'Донохуа који размишљајући о молитви подвлачи како не би требало подвајати молитву и живот, тако и Жан-Мари Кервич записује:
Сваки пут када уђем у караван, имам осећај како ме Бог чека. Он је од моје приколице начинио себи склониште. Гледам свећу и воштане јој сузе које се сливају свећњаком и осећам његово присуство. Неприметно очима тела, али не и очима душе, снажно је и испуњава цео простор у којем се налазим. Нисам сам, знам. Бог постоји јер без њега био бих само тело. Тишина је његов саучесник, попут слуге наспрам господара. Патња је старо перо које је искористила рука каквог поете. Препознају се трагови његових пристију. Гледам своје руке: вене указују на њихово старење. Једна рука придржава перо, а друга страницу, Попут два старца, рекло би се да су обе одане молитви.
Прочитано можете допунити размишљањима Џона О'Донохуа о молитви, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва. Потом се свакако вратите редовима Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Јеванђеље једног циганина препоручујемо у целини.