субота, 15. децембар 2018.

Оливје Клеман о љубави као темељу бића

Савремени француски писац, Кристијан Бобен, за светост је рекао да је она та ”која нас спречава да постанемо лешеви пре времена”. И додао како је и њена носталгија делатна, јер собом носи осећај пуноће живота: ”осећај да бисмо наједном могли оживети - волети, помагати, лутати, изгубити”. Тим духом прожети су и изванредни редови Клеманове уводне студије у дело изванредног и дубоког француског теолога, руског порекла, Павла Евдокимова, Достојевски и проблем зла
Оливје Клеман (17. новембар 1921 - 15. јануар 2009) је у изванредном предговору Евдокимовљевој тези о Достојевском и проблему зла изнедрио најлепше редове Павлове тезе о љубави као основу постојања. Оној љубави за коју је Дејвид Вајт записао да не жели да буде именована како би остала најузвишенијом уметношћу свакога од нас.


Светост представља ”надетично стање”, благодаћу преображен живот делатном љубављу. А делатна љубав је наука за себе. То није никаква анархија, стапајућа спонтаност. То је уметност, лично откривење, непрестано творење у саображавању Христовом лику и његовој лепоти, у откривању у свакоме човеку истоветне лепоте, оне по лику Божијем. 
Amo ergo sum темељ је поимања човека према Фјодору Михаиловичу Достојевском једнодушно оцењују Вјачеслав Иванов, Павле Евдокимов и Оливје Клеман.
Потврђујући своју љубав, човек потврђује и постојање предмета своје љубави. (...) Волим, дакле учествујем у љубави, према томе, Љубав јесте. Amo, amor: волети, бити вољен, и можда би требало рећи да је за човека откровење да је Богом завољен, оно што је од суштинског значаја или још пре оно што је суштинско. (...) Бити значи волети и бити вољен... Бог воли сваког човека на само њему својствен начин, само њему знан, и та љубав управо твори његово биће и његову личност.

среда, 05. децембар 2018.

Клајв Стејплс Луис о вечности и будућности

"Време које опажамо је попут времена нашег властитог живота. Пролазно је. Оно што је непролазно јесте "време" вечног живота", записао је Арво Парт, естонски композитор, размишљајићи о уметности као спони времена и вечности. Француски философ, Пол Рикер је са своје стране приметио како је вечни живот "најпре једна категорија садашњости". Истоветног мишљења је, као што ћемо у наставку видети, и чувени британски писац и академик Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембар 1963).



У изузетној књизи Ђавољева тактика. Писма ветерана искушења искушенику, Клајв Стејплс Луис реч даје старом, прекаљеном демону који своје богато искуство поверава свом синовцу новајлији. Скрутејпл, искусни демон, предлаже Вормвуду, младом демону, озбиљну стратегију подривања вере једнога тек крштеног хришћанина. Како би у томе успео, кроз тридесет и једно писмо, он му износи најразличитије суптилности људске душе и колико тога лажног се у ствари крије иза њених тобоже добрих и племенитих намера. 


Оно што ипак Скрутејпл у скоро сваком од писама са тугом и огорчењем признаје јесте да су сви адски демони апсолутно немоћни пред безусловном љубављу Божијом и његовом неисцрпном способношћу да опрости. Сходно томе, оно што дефинише ад јесте радикално неразумевање љубави. 
Како се љубав Божија провлачи кроз наше опитовање времена и вечности К. С. Луис описује у петнаестом Скрутејпловом писму Вормвуду:
Људи живе у времену, међутим наш Непријатељ их је определио за живот вечни. Због тога, чини ми се, он толико настоји да они вазда буду свесни две ствари: вечности и тог исечка времена који назива садашњим тренутком. Јер садашњи тренутак јесте она тачка у којој се време дотиче вечности. Наиме, само у садашњем тренутку људи могу доживети нешто што је налик ономе што наш Непријатељ окуша од реалности узете у њеној целости: то је за њих јединствена прилика да окусе слободу и спознају реалност. То је разлог због којег Непријатељ и жели да се они баве било вечношћу (што у бити значе да се баве њиме), било садашњим тренутком, тако што би размишљали о њиховој вечној заједници са њим или пак њиховом вечном раздвајању од њега, или пак о томе како да испуне оно што им савест диктира у датом тренутку или да прихвате да од данас понесу крст свој, отворе се за благодат и заблагодаре за радост која им је у току дана причињена.


Попут Кристијана Бобена који исписује праву оду животу који пролази или Антонија Блума који живот сагледава кроз окно вечности, тако и овај изванредни британски писац са таквим луцидним хумором представља најтананије поре нашег односа према тајни живота. Врашки је човека везати за прошлост, примећује он, али је још демонскије везати га за будућност. 
Већ услед саме биолошке нужности, све њихове страсти усмерене су у том правцу, тако да им и сама помисао на будућност ужари како страхове тако и наде. А с обзиром да им она остаје непозната, а нагонећи их да размишљају о будућности, пажњу им тако заокупирамо непостојећим стварима. Једном речју, будућност је од свих ствари које познајемо најмање слична вечности. То је највремешнији део времена. Јер прошлост је утврђена и као таква више се не креће, а садашњи тренутак је сав обасјан зракама вечности. Због тога смо и развили читав систем идеја какав су еволуционизам, хуманизам или комунизам, који сви одреда велике наде заснивају на будућности, у самој сржи временитости. Због тога се, између осталог, и већина порока укорењује у будућности. Благодарност се окреће прошлости, а љубав садашњости. Док страх, тврдичлук, амбиција и пожуда гледају ка будућности. 


Попут Ети Хилесум која о животу говори кроз огледало смрти правећи тако важну разлику између представе и реалности, у истом духу и К. С. Луис записује:
Тачно је да и Непријатељ жели да се људи постарају о будућности - али само онолико колико им то омогућава да већ сада осмисле оне активности са којима ће се неминовно сутра суочити. Та обавеза предвиђања јесте један од задатака којим се морају позабавити у садашњости. Иако је будућност та која им доставља материјал, тај задатак, као и сви остали, ствар су садашњег тренутка. Међутим, (...) Непријатељ напросто не жели да људи исувише буду заокупљени будућношћу; да у њој пребива сво њихово благо. Но то је оно што ми желимо. Његов је идеал да човек који је цео дан радио у корист потомства (уколико је у томе садржано његово призвање), пошто је посао обавио, растерети дух и небесима препусти бригу да урађено узведу до благословеног краја, а да се он са своје стране препусти смирењу и благодарности ономе што би требало да одликује садашњи тренутак. Оно што ми желимо, међутим, јесте човек обремењен сопственим мислима о будућности, опседнут визијом предстојећег земаљског царства или претњом наступајућег ада на земљи што ће га нагнати да прекрши Непријатељеве заповести намењене садашњости и не би ли, како ми то од њега очекујемо поверовао, што сигурније задобио једно или што боље избегао ово друго, веру на тај начин залажући на успех или неуспех онога чему никада неће видети исход. Да, ми желимо генерацију која ће махнито бити у потрази за опсеном, која никада неће бити часна, благонаклона нити испуњена тренутком, већ ће сваки непатворени дар садашњег тренутка користити као потрошно средство које ће полагати на олтар будућности.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Марка Мартела о вртларевом призиву, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Бертрана Вержелија о поигравању са постојањем. Такође можете проћитати и његове надануте редове о љубави, умиљењу и сећању. У сваком случају, срдачно препоручујемо читање ове изванредне књиге Клајва Стејплс Луиса у целини. Ми ћемо се свакако вратити овим дубојим редовима Ђавољеве тактике. Писмима ветерана искушења искушенику

петак, 23. новембар 2018.

Исидора Секулић о тајни општења

Франсуа Касинжена-Треведи је размишљајући о снази речи приметио како се ми у суштини веома мало служимо речју у најпунијем њеном смислу и самим тим мало или готово уопште јој и не служимо. "Јер када бисмо заиста разменили Реч, бележи овај бенедиктински монах, песник и вајар, уместо што остајемо коректно једни наспрам других", она би задобила, повратила снагу која јој је и својствена, снагу васкесења.   

Враћајући се на ове веома дубоке и надајнуте мисли Касинжена-Треведија, сетих се оних дивних редова Исидоре Секулић (16. фебруар 1877 - 5. април 1958) из Одабраних дела, где својим непомућеним оком срца задире у најмрачније поре на превојима наших понекад тако тешких тишина, ћутања и речи. Јер срце је то, као што изванредно наглашава, Томаш Шпидлик, које општи са Духом истине. И оно увек зна, чак и онда када сва сазнања преваре.


Попут Рилкеа, за којег пише да је "дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања", тако и нама, из својих и само њој знаних дубина, Исидора исткива предиво тајне општења које је средиште нашег пораза или бивања у истини са собом, другима и светом:
Једно тужно вече ми је у памети: седели смо поред отворених прозора и гледали у ведар простор и даљину. У нама су живели само нерви и слутње и притискивала нас је нека општа слутња у бескрвност и чудно нам је било како се руже још црвене. Мртве су биле на полицама моје књиге и свесно и у боловима је венуло цвеће које иначе не слути смрт и без страха и отпора умире. Покушавали смо да разговарамо али је оно главно увек западало међу речи и ми смо најзад заћутали; слушали смо како коњске копите звече по калдрми у округлој мелодији и гледали како голубови круже око голубињака и димњака и како пси трче у кругу за својом сенком на месечини. Ти си први прекинуо тишину, али си говорио на неки нов и необичан начин: неке опрезности је било у твојим речима, неке послушности у твојим гестовима, неког стишавања у твојој жеђи, неког опадања у твојој мржњи. Нешто те је згазило и стегло и давило пркос твоје крви. Те вечери ја сам много разумела и много изгубила. Тебе је једнога дана изненадио ласкави шум и ти си разабрао да је то множина људи која иде за тобом и пева песму твојих мисли, и тада си први пут застао и први пут си заповедио своме ћутању да говори и први пут си пожелео да се вратиш и будеш тамо где си био, и од тога доба све чешће застајеш на једном истом месту јер ти се допада да светлиш, и од тога доба се стеже круг око тебе јер си пожелео да те људи воле. Затворио си у круг буну свог живота и белу мисао међу очима и верујеш у круг среће у кругу. Не волиш више разобимљеност и скок у помрчину. Враћаш се јер хоћеш да си међу људима и над дубином свога ћутања дижеш мост од речи. Зар не видиш да си раздрљио своју светињу и пустио да се око ње скупи круг будала и злочинаца? Сув и незанимљив и мали је сада задатак за који живот хоћеш да дадеш и неодређено је оно што на плећима носиш и твоја борба је као битка лептира који опијен пада у круг својих мртвих другова, у чијем средишту је отров баналне георгине.
Ове изванредне Исидорине редове можете допунити размишљањима Дејвида Вајта о неименовању љубави или о томе шта боли при растанцима, Џона О'Донохуа о сродним душама или пак Антуана Сент-Егзиперија о компасу пријатељства. Топло препоручујемо да Исидорина Одабрана дела прочитате у целини.

уторак, 30. октобар 2018.

Лоран Гунел о девет типова личности

Савремени француски психоаналитичар, Серж Тисерон, понирући у тајну човекове емпатије и сагледавајући њену моћ и снагу осликао ју је као неку врсту комплексног брода са којим мање или више успешно пловимо кроз воде живота. У време у којем влада хипериндивидуализам, онако како га на изванредно суптилан и проницљив начин анализира Никол Обер као урушавање структура друштвеног удружења, али и духовних структура унутрашњег живота, неретко води великим бродоломима, како појединаца тако и друштава у којима се они формирају. 


Како би избегао замке униформисаног познања о којима тако јасно и недвосмислено пише Бернар Стиглер, савремени француски писац Лоран Гунел (10. април 1966) нас кроз форму романа уводи у тајне познања личности чије је научне основе у модерно доба оставио Карл Густав Јунг, а пре њега, далеко пре њега, анализирали древни мудраци, философи и пустињаци. 
Избегавајући форме научних студија, њихове садржаје и домете познања, одлучује се да пренесе кроз језик приповести. Слично Ерику-Емануелу Шмиту и његовој ватреној ноћи, тако и Лоран Гунел се романом Обећавам ти слободу, креће пут самоспознаје.
Опна између маске и личности веома је танка. Неретко тешко спознатљива и нама самима који се пробијама од једне до друге. Како се од маске кретати ка личности? Древно је питање. Вечно. Питање на које можда и не би било пожељно одговорити или барем не коначно одговорити. Осврти на њега, кроз историју, не изостају. Данас они боје и оплемењују наше поимање човека. 


Пошто је напустио позив економисте за који га је предодредила породична традиција, Лоран Гунел се окренуо унутрашњем призиву и пошао ни сам не знајући тачно где. Вероватно ка ономе што бисмо данас назвали потрагом за собом. Са тог пута, шаље писма у облику књига. Знак пажње. Каменчиће на путу до куће. Од тада се романи нижу. Један за другим. Увек подједнако занимљиви.
Из цивилизацијског наслеђа, овај пут, извлачи предање нитријских пустињака.Кроз лик Сибиле Ширдон суочене са пословним неуспехом, преваром, издајом, раздвајањем, али и радошћу, задовољством и љубављу, аутор преплиће девет различитих типова личности или пре начина изграђивања односа према себи и животу кроз које је спроводи Оскар Фирмин - учитељ древне мудрости.


- Дакле, уколико променити личност не мења ништа, где је онда решење? Ослободити је се како би се постало оним што стварно јесмо? Чисто биће, без илузија, без страхова?
- У бити, да. (...) Речено се своди на прелазак из тамнице личности на слободу бивања собом.
- Затвора?
- Личност нас заглибљује у илузије, бриге и страхове који нас вуку дну, спречавају да заиста будемо оно што јесмо. Када смо под искључиво њеним утицајем, постајемо њеним робом, затвореником. (...) Ориген, који је надахнуо Евагрија, тим поводом је, у III веку, записао: ”Настојао сам да постанем слободним, да се ослободим терета тог ропства и дођем до слободе.” Да бисте постали оним што стварно јесте, наставио је; да би сте открили оно што јесте, потребно је да се постепено ослободите сопствене личности.
Слушала сам са неповерењем. Његови ставови косили су се са свиме што сам до сада имала прилику да чујем и научим. Били су готово узнемирујући.
- Напредујући тим путем крећемо се од пакла до раја.
- Зар не претерујете?
- Када смо под јармом властите личности, живот постаје пакао: с једне стране имамо оне који се боре, са друге су они који се подређују, једни трче за успехом, други у њега не верују, једни се отуђују, други постају овисни од мишљења трећих, једни себи забрањују да ослушкују шта им срце говори, други се потпуно предају страстима.
- Ови последњи су можда најмање незадовољни!
Оскар Фирмин одмахну главом.
- Слобода се не састоји у томе да радимо оно што желимо када то желимо и када нас страсти на то нагоне. То наиме не води ничему, односно, води властитом самопоробљавању. Слобода, значи допустити себи да спроведемо у дело наше најдубље пориве не бивајући за то потакнути патњама које нам намеће наша личност.
- А како прелазимо од пакла до раја?



Према тумачењу имагинарног лика Оскара Фирмина, а могли бисмо рећи - иако се то у тексту Лорана Гунела нигде не помиње - теорији индивидуације Карла Густава Јунга - велика грешка се састоји у томе што сопствену личност поистовећујемо са сопством, те да не можемо бити ништа друго до оно што нам наша личност намеће. Велика грешка је због тога што нас такав један став спречава у напредовању. Наиме, уколико на тај начин себи приступимо, онда је истина да не можемо променити оно што заиста јесмо, а да са том променом и сами не нестанемо. Ако прихватимо поистовећеност са сопственом личношћу онда морамо бити спремни да прихватимо и да су ствари онакве какве јесу и да су такве какве јесу уклесане за цео живот и непроменљиве. Само што наша личност нисмо ми сами. Напротив, реч је о читавом менталном и емоционалном склопу који нас удаљава од нас самих. Личност је, објашњава Оскар Фирмин
као пар наочари који искривљују реалност; које вам враћају лажну слику о вама и свету и које условљавају ваше реакције на један, не увек примерен, начин. Ви нисте ваше наочари и самим тим њихово скидање не мења оно што јесте, напротив: помаже вам да сагледате реалност вашега бића као и реалност света у којем живите.

- А како скинути те наочаре?
- Не скидају се одједном, али можемо настојати да им се стакла која деформишу наше виђење временом истање. То је оно што називам личним растом. Развијајући се као личности, постепено прелазимо са стања пакла где деламо вођени искључиво својим илузијама које су узроци патње и искривљеног погледа на свет на стање раја где смо сасвим своји, ослобођени илузија, са јасним погледом на нас саме и на свет. при чему наше опхођење и понашање постају производом наших избора, а не условљених реакција које нам диктирају наша погрешна расуђивања и несвесни страхови. Напредовати је исто као што и померити курсор; као дугме које инжењер звука помера од дна ка врху не би ли појачао звук. Када напредујемо, померамо курсор са самог дна где живот живимо у паклу, ка врху, тамо где се налази рај. Реч је дакле о постепеној градацији. Што више напредујемо ка врху, постепено се ослобађамо филтера и механизама личности, постајемо све сретнији. 
Попут Бертрана Вержелија који о бивању срећним бележи пише као о радости спознаје да смо живи и да се крећемо путем раја, тако и Лоран Гунел кроз лик Оскара Фирмина тврди да се напредовање од пакла до раја ретко кад одвија линеарно. Јер,
када доживите нешто изузетно стресно, тада углавном осетите како вас нешто вуче дну и увлачи у ваше устаљене болне схематизме. Насупрот томе, када се заљубите, ваша се личност природно губи и несвесно пројављујете оно што је у вама најлепше. Није ту реч ни о каквој стратегији којом се прикривају мане, већ о томе да вас ваша љубав уздиже ка висинама. Лични развој може вас узвести ка таквом начину постојања, које онда постаје устаљеним.
Питање остаје: како се опредељујемо за такав један развој? Како прелазимо из пакла у рај? Лоран Гунел на то питање одговара ослањајући се на теорију енеаграма коју неки аутори повезују са учењем Евагрија Понтијског, а које су 70-их година прошлог века развили Гурђијев и Успенски створивши од њега неку врсту секташког приступа човеку. Остављајући по страни ова искривљења, Лорен из ове теорије извлачи оно што сматра да може бити од користи личном развоју човека. Према овој теорији постоји девет типова личности у чијој основи се крију несвесни страхови, чије препознавање и превазилажење помаже да се сваки од њих оствари. Ево на који начин их Лоран Гунел представља: пошто укаже на несвесни страх од којег сваки тип личности пати, говори и о начину његовог превазилажења и постизања остварене личности.


Уколико поседујете тип личности 1, прети вам пакао лоше каналисаног перфекционизма који ће вас начинити раздражљивим и непријатним за окружење. Ваша личност, наиме почива на несвесном и апсолутно неоснованом страху - илузији - да сте лоша и неморална особа. Тај вас страх нагони да се непрестано побољшавате. Тај порив израста у перфекционизам који с временом настојите да примените на све аспекте живота, чак и оне најбезначајније, што чини да се непрестано суочавате са судом и страхом да не почините грешке. Настојање да побољшате себе као и све оно што вас окружује постаје фиксацијом и ви временом почињете да се поистовећујете са унутрашњим гласом који строго кажњава сваку вашу ману. (...) Кључ вашег развоја састоји се у одвајању од овог унутрашњег гласа; да научите да разликујете његове добре и лоше стране како бисте потом били у стању да расуђујете. У животу ћете се остварити онда када вашу наклоњеност перфекционизму усмерите само на оно до чега вам је заиста стало и што самим тим заслужује вашу пажњу и труд. То расуђивање ће вам донети мир и ослобађање од свих других планова. (...) Али то није све. Постоји тајна како се у томе успева. Тајна се састоји у томе да успете да се сагледате у светлу остварене особе.
- Не разумем.
- Поменуо сам оно што називам рајем, оно стање када вам се живот чини лак и сретан, када вас је унутрашњи развој ослободио оклопа личности.
- Да.
- Да би се напредовало у том правцу, користећи се кључем који сам вам предао, тајна се састоји у томе да не заборавите оно на шта ћете наликовати онда када будете доспели у тај ”рај”, када се будете ослободили страхова ваше личности.
- Зашто?
- Зато што уколико желите да напредујете усмеравајући вашу пажњу на оно што код вас не ваља, ваше грешке или све оно што указује на то да имате још много тога да учините, ће вас вући дну, враћати вас назад и отежавати вам напредовање. Док уколико поглед будете усмеравали ка циљу, ка тој оствареној верзији вашег сопства, ка ономе на шта ћете наликовати једном када се будете ослободили стега, то је као да сами себе подстичете и надахњујете ка жељеном циљу. То убрзава и олакшава ваше напредовање.
- Разумем.
- Тим боље.
- А да ли је то тачно за све личности или само за ону која потпада под први тип?
- За све. Пут, то је: разумети сопствену илузију, страх, а потом и кључ напретка и на крају усмерити пажњу ка оствареној верзији себе.
- У реду. Дакле, за тип личности 1, њен кључ је расуђивање које би она требало да спроведе не губећи из вида оно на ште ће наликовати онда када буде достигла врхунац развоја. А шта је то што за њу представља остварену визију сопства?
- Смирено биће, целовито, човечно и мудро, оно које прихвата свет онаквим какав јесте имајући поверење у то да се он позитивно развија и које свој перфекционизам усмерва само на оно што је за њега носилац смисла, знајући како да се опусти и ужива у животу; надахњујући идеалиста.

- А који је пут за тип личности број 2?
- Уколико имате тип личности број 2, онда вас карактерише следећа илузија, односно страх да не заслужујете да будете вољени услед чега вам прети опасност - иако то себи не желите да признате - да живот проведете у паклу овисности од захвалности коју вам други исказују, верујући како је неопходно да се за друге жртвујете не би ли у њиховим захвалним очима опазили сопствени одраз који би једино тада имао одређену вредност. (...) То вас може навести да се другима посвећујете више него што је то потребно верујући како сте им неопходни, те да уколико са њихове стране изостане захвалност на то реагујете љутњом и негодовањем јер тобоже не примећују шта сте све учини за њих.
- И како то решити, који је кључ напретка?
- Оно што вам највише недостаје јесте да сами себе заиста заволите, да себи посветите пажње, времена које би било само ваше, и да се поносите собом пре него ли оним што сте учинили за друге. То ће постати кључем вашег напретка. Остварићете се у животу онда када научите да се волите и када откријете да вредите и да сте достојни да будете вољени а да за то није потребно да било шта урадите да бисте то заслужили. А тајна ће бити у томе да у мислима сачувате представу оствареног сопства онда када до њега доспете: скромне, искрене и алтруистичне особе, која себе воли онолико колико и друге.

- Разумем. А шта је са типом број 3?
- Уколико поседујете тип личности број 3, ваша илузија, ваш несвесни страх, почива у томе да верујете да не вредите. (...) Због тога се ваш пакао састоји у томе да непрестано играте улогу стварајући лик који ће бити признат и препознат од стране других што вас, парадоксално, спречава у томе да будете оно што јесте, јер у таквим приликама нисте ви та особа која је вољена, те се временом и сами поистовећујете са сликом о себи коју сте створили.
- Није најјасније.
- Ваш страх од тога да не вредите нагони вас да свима доказујете како вредите. Да бисте у томе успели, почињете да отелотворујете личност за коју верујете да има највише шансе да јој се диве и почињете да се понашате у сагласности са том представом. У тој потрази за успехом, можете доспети до тога да више не знате ко сте заправо нити шта је то што сами стварно желите и осећате. (...) Оно што вам највише недостаје у том случају и што ће постати кључем вашег развоја јесте да начините предах не би ли сте ступили у додир са собом прихватајући се онаквим какви јесте, препознајући сопствену вредност... коју ћете открити независно од било ког вашег успеха!
- А тајна?
- Тајна ће се састојати у томе да из вида не изгубите слику оствареног сопства: особе која на аутентичан начин ослушкује саму себе, која верује у себе и у своју вредност, скромна и благонаклона, која осећа задовољствно када у дело спроведе оно до чега јој је заиста стало.

- Пређимо на 4. тип, рекох му.
- Уколико поседујете личност тип 4, прети вам опасност од пакла меланхолије и срама. Плашите се наиме, а што је опет само једна илузија, да сте особа без личног идентитета, банална и да као такви не успевате да наиђете на разумевање других нити на њихову љубав. То вас води једној парадоксалној ситуацији: осећате потребу да се разликујете од других како бисте постојали на аутентичан начин, при чему опет осећате срам од различитости која за последицу има осећај одбачености. Бивајући веома осетљиви на оно што вам говори ваш унутрашњи глас, идентитет изграђујете на емоцијама, али оне су природно несталне, што комликује ваше трагање. (...) Оно што вам највише недостаје и што ће, према томе, постати кључем вашег личног развоја, јесте иступање из унутрашњег света како бисте ступили у оспољашњени свет у којем би требало почети делати са позитивним ставом како према вама самима тако и према постојању у целини. 
- А како доћи до тог позитивног погледа на себе и свет?
- Развити један облик задовољства тако што бисте научили да уживате у ономе што сте и у ономе што живите: постајући свесни сопствених квалитета и свега онога што је добро у вашем тренутном животу.
- А тајна...
- Тајна ће се састојати у томе да не сметнете с ума ту остварену слику вашег сопства: осетљивог, благонаклоног и интуитивног бића, изразито креатиног чија инспирација може црпети из унутрашњег живота остварења којима ћете успети да изразите оно што јесте.

- Долазимо до типа личности 5, рече. Ваш несвесни страх је тај да су свет и људи неразумљиви и да нисте кадри да се са њима носите. Та вас илузија нагони да се повлачите и склањате у сопствене мисли како бисте сагледали начин на који би требало да делате. Прикупљање знања убрзо постаје приоритетом не би ле се сузбио страх: само онда када постанете експерт, често у једном веома уском домену, верујете да ћете повратити самопоуздање и да ћете бити кадри да се изражавате и делате у свету, што код других ствара утисак да заузимате интелектуално супериорнији положај у односу на њих... У сваком случају, у многим ситуацијама, ваш рефлекс се састоји у повлачењу како бисте анализирали, студирали са намером да разумете. Ви више волите да студирате живот но да кроз њега напредујете... (...) Личности број 5 прети опасност да нас одведе у пакао отуђености и одвојености, при чему се више живи у глави него у телу. Кључ вашег личног развоја састоји се у успостављању везе са сопственим телом и у отеловљењу сопства у свакодневном животу, наиме, тако што бисте се повезивали са другима. Свакако, то вас плаши, бојите се сукоба, али они су саставни део живота и могу се решити: повлачење и емоционално отуђивање нису решење.
- Шта мислите под ”успостављањем везе са сопственим телом”?
- То најпре значи почети бринути о телу, потом редовно вежбати и бити физички активан што пружа могућност да се успостави веза са телом, а да она при томе не буде брутална. То могу бити шетња, јога, Ки Конг, плес...
А тајна?
- Тајна успеха се састоји у томе да се у мислима очува остварена верзија сопства: биће отвореног духа, оштроумно и далековидо, компетентно у свим доменима који га интересују, са потенцијалом визионара који такође зна да се уживи у односе и свакодневни живот.

- Пређимо на следећу личност. (...) Дакле, уколико поседујете тип личности број 6, ваш несвесни страх почива у осећају самоће и немоћи наспрам опасног света без икога ко би вас у њему подржао и усмерио. Та вас илузија води паклу живљења у сумњи и страху. Сумњате у вас, у ваше изборе, друге, и ваша богата машта вас може довести дотле да у свему препознајете опасност. То чини да се поверавате веома уском кругу људи у које имате поверење не примећујући да уколико тако чините, сопствени живот сужавате. Антиципирање свих могућих ризика пружа вам осећај сигурности. У ствари, проблеми којих вас тај приступ лишава су минорни у поређењу са нежењеним ефектом до којих доводи такво једно понашање. Што више пажњу усредсређујете на негативности, све вам теже постаје да се опустите и уживате у тренутном животу. Храбар човек умире једном, док је кукавица већ хиљаду пута умро... (...) Оно што вам највише недостаје јесте поверење. То ће стога постати кључем вашега развоја. У животу ћете се остварити развијајући поверење у себе, друге и живот. А тајна ће се бити у томе да не сметнете с ума визију вашег оствареног сопства: неко позитиван, храбар, одан, ко верује у себе и живот и може сарађивати са другима, па чак их и водити. (...) Оно што још вреди поменути, а важи за сваки од наведених типова личности јесте да што више напредујемо на том путу, све више се осећамо сретни, и то пре но што и постигнемо жељени циљ.

- Број 7. Уколико поседујете тип особе број 7, ваш несвесни страх се састоји у ускраћености и патњи. Толико живите у сопственој глави да сте на неки начин одсечени од унутрашњег компаса, непатворене чежње. Самим тим, не знајући тачно шта је то што вас чини сретним, прети вам опасност да живите пакао неутољене жеље стимулисане најразличитијим надражајима бежећи од напора и патње, расплињујзћи се у бројним активностима или склањајући се у сопствене мисли како бисте их држали заокупираним, нарочито којекаквим илузорним плановима. Не знајући у ствари шта тачно желите, желите да све могућности држите отвореним, све опције евентуално изводљивим, умножавајући искуства и можда изворе задовољства.
- Шта је лоше у томе себи приушти задовољство...
- Задовољство вас поробљава, дакле чини вас несретним. Епикур је то добро разумео.
- Епикур? Мислила сам да је он напротив подстицао задовољство. 
- То сви мисле, али греше. Грчки философ је волео задовољства и непожељним је сматрао фрустрацију и ускраћивање...
- Можда је имао личност број 7?
- Веома је могуће. Али он управо и указује на то да би се заштитили фрустрације, најбоље је контролисати пориве. Мера је за њега тајна сретнога живота. (...) А кључ да се то постигне јесте благодарност. Са личношћу број 7, остварујете се у животу прихватајући садашњи тренутак онаквим какав јесте, са благодарношћу, укотвљујући у њега и сопствено тело тако што бисте му отворили и срце и дух. На тај начин бисте открили задовољство и у напору, раду и истрајности. (...) Бег од патње прети да вас одвоји од других: тренутно нерасположење вашег ближњег и његова непримерена реакција могу вас одвојити од заједничарења које је велики извор радости...
- А шта тачно радимо са благодарношћу?
- Једноставно не заборавити да што чешће захвалимо Животу, Универзуму, Богу или коме год желите за тренутак који живите.
- А тајна?
- Тајна ће бити у томе да се не заборави остварена визија вас самих: сретно биће које дубоко проживљава сваки тренутак радујући се и благодарећи једноставним стварима које чине живот.

- А за број 8?
- Уколико поседујете тип личности број 8, прети вам опасност пакла која се састоји у несвесном страху губљења контроле у свету који сагледавате као потенцијално усмереног против вас. Што се више емоционално затварате не би ли сте ојачали, не би ли сте престали да патите, а како бисте с времена на време наметнули оно што мислите да је у вашем интересу, тим више постајете несретни одсецајући се од других и иницирајући, науштрб себе, издаје од којих желите да се заштитите контролом и снагом. (...) Наиме, уколико имате такву личност, оно што вам највише недостаје јесте да се спокојно повежете са другима уместо да тражите начин да их тајно контролишете или пак да њима управљате. Допустите другима да воле, не плашећи се осећања потребних сваком односу. То је кључ вашег развоја. Осим тога, ништа вас неће тако обогатити колико да део своје моћи ставите у службу другима или у какав алтруистички подухват до којег вам је стало, инспиришући и водећи на тај начин и друге. 
- А тајна?
- Тајна ће се састојати у томе да не изгубите из вида слику вашег оствареног сопства: биће које се контролише, стпљиво и благо, добро и великодушно, одважно и спремно да се посвети нечему што га превазилази и чија силина духа може водити херојству.

- Остаје нам још само тип број 9... 
(...)
- Уколико поседујете тип личности број 9, ваш несвесни страх јесте онај од губитка и раздвајања. Стога настојите да у својим односима по свају цену очувате мир и хармонију. То вас може одвести у пакао самозаборава где, да бисте избегли неспоразуме и стрес чувајући се да не дође до раздвајања, прећуткујете ваше жеље и потребе у корист других, који убрзо почну да одлучују у ваше име, што вам веома брзо постане неприхватљиво и што вас може довести до облика пасивног отпора који вам омогућава, верујете, да ако ништа друго избегнете обрачун.
- Облици пасивног отпора?
- Да, то може бити једноставно да ништа не радите, ослањајући се на снагу инерције или да се заинатите тако што бисте остали првиржени одлуци коју сте раније донели и коју не желите да доведете у питање. (...) Оно што вам највише недостаје, са овим типом личности, јесте најпре знати, а потом умети и исказати оно што желите. То ће стога постати кључем вашег развоја: остварићете се у животу ступајући у додир са собом и вашим истинским жељама како бисте их потом пратили и другима исказивали.  Не чекајте да се наљутите да бисте изразили ваше потребе... Та храброст ће вас довести и до тога да смогнете снаге да другима кажете "не". Многи људи верују како је одбијање нешто брутално, иако је сасвим изводљиво бити истовремено и благ и одлучан. Реч је о једном интересантном квалитету који завређује да буде развијен. На тај начин ћете открити да изражавањем онога што желите, људи вас и даље воле, ако не и више. 
- А тајна?
- Тајна ће бити у томе да не изгубите из вида визију оствареног сопства онда када га једном постигнете: аутономног бића, спокојног и интензивно живог, у савршеном додиру са собом и другима. Наиме, постајући једно са собом, бићете у могућности да развијете богате односе и са вашим окружењем.

Сада када је направљен преглед свих девет типова личности, Лоран Гунел подвлачи како је потребно приметити и то да, што је један тип личности више развијен, односно што је нека особа ближа слободи, мање њена личност долази до изражаја. На највишем ступњу развоја њу просто бива немогуће препознати у наведеним категоријама. А да би свет хармонично функционисао њему су потребни свих девет типова, који чине "девет лица његове душе".

- Свет не би био оно што јесте када би само један од ових типова личности изостао.
- Зашто?
Устао је и из шкриње извадио стару свеску кожног повеза са грчим угравираним натписом εννέα γράμματα уоквиреног избледелим илуминацијама. Окренуо је неколико страница и пружио ми отворену страницу:
Девет наличја душе света
Свету су потребне личности типа 1: оне су морална савест света. Без њих, свет би се могао запарложити и изгубити душу.
Свету су потребне личности типа 2: оне су алтруистична љубав света. Без њих, свет би могао склизнути у егоизам.
Свету су потребне личности типа 3: оне свету омогућавају да се оствари преко њих. Без њих, свет би могао склизнути у лењост и аматеризам.
Свету су потребне личности типа 4: оне су креативна моћ која преображава свет. Без њих, свет би могао склизнути у баналност и накарадност. 
Свету су потребне личности типа 5: оне су логика и прецизност света. Без њих, свет би скизнуо у ирационалност и мрачњаштво.
Свету су потребне личности типа 6: оне су верност и чувари света. Без њих, свет би се изгубио у индивидуализму и насуксао би се на гребене. 
Свету су потребне личности типа 7: оне су радост света. Без њих, свет би се урушио у очају и песимизму.
Свету су потребне личности типа 8: оне су снага света. Без њих, свет би се уситнио и отишао наопако.
Свету су потребне личности типа 9: оне су чувари хармоније и мира у свету. Без њих би се свет поцепао.
После овог исцрпног круга личностних типова препоручујемо вам да читање проширите Лоран Гунеловим освртима на постизање оствареног живота и савремено робовање спољашњости.