недеља, 15. јул 2018.

Андреј Тарковски о човековом познању истине

Мартин Бубер је размишљајући о свези љубави записао како ”осећања прате чињеницу метафизике и метафизику љубави, али да она нису суштина; (...) Осећања ”имамо”; љубав је чињеница која се ”ствара”. Осећања обитавају у човеку, али човек обитава у својој љубави”.
Пол Валери у једном дужем одломку бележи да уколико слушање неке приче, или гледање неког позоришног комад, у човеку изазову сузе, онда оне немају никакву цену. ”Јер, бележи он, оне помажу да разумеш да си осетљив на ствари које немају ничег заједничког са твојим смртним постојањем, са твојим удесом, твојим интересима, твојим условима - да трепериш пред стварима које су ти савршено бескорисне”.
Ове редовео је, у свом изванредном Дневнику, цитирао Андреј Арсенијевич Тарковски (4. април 1932 - 28. децембар 1986), износећи своје виђење човека.


Шта је човек? Порекло му је мистериозно, а судба још непознатија од узрока његовог постанка. У бити, уколико оставимо по страни детаље, примећујемо да  су теорија еволуције као и она о чудесној појави човека истоветне; или пре, оне имају толико мало значаја за одређење човекове суштине која, јасно је, није из домена материјалног. Стига одговор на ово нерешиво питање не треба тражити у домену опазивог.
”И не само када је човек у питању...”, наставља Тарковски, попут Гастона Башлара који говори о дијалошком познању света или Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања,: 
Проблем је у томе што познање света нема ништа заједничко са постепеним отркивањем истинитих и објективних закона. Наиме, ланци таквог једног квази познања саплићу наш елан ка истини - јер тај пут иде од истине ка оспошљашњености истине. Што више ”познајемо” тим више себе сматрамо ”позваним” да утврђујемо законе, који нас обмањују дошаптавајући нам идеју према којој је знање могуће. То је илузија, јер у ствари, не можемо се приближити апсолуту, тајни... и свако ”приближавање је у бити ”удаљавање”. Човек има утисак да познаје. Међутим, тај процес којим управља човек, неспособан је да оствари и најмањи додир са истином. Рекао бих да су наша чулна искуства слабо средство приступања истини. Одговорио бих да је наше опажање само наше опажање, и ништа више од тога. А што се тиче истине као реалности, она нема никаквих додирних веза са опажањем. Јер опажање је субјективно, док је реалност божански хладна са својом објективнишћу. Услед тога, треба се препуститиљубави навлачећи на себе космонаутске скафандере. (...) Верујем да је кобно за човека да тежи познању, јер познање је ентропија духовности; бег изван реалности ка свету илузија. Ми тим путем, у ствари, материјализујемо будућност, следећи схему нашег властитог самоуништења. Човек се на жалост не развија у сфери која би му омогућила да духовно преживи.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Николаја Берђајева о меандрима философског познања или пак Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија. Дневнике Андреја Тарковског препоручујемо да прочитате у целини. 

среда, 04. јул 2018.

Чаробна прича камења Филипа Барбоа

Марко Мартела је у својој изузетно лепој и надахнутој књизи ”Мали свет, савршени свет”, записао како је свет ”сачињен од буке и стрепње”, али како ипак ”трава и дрвеће настављају да расту”. А да је ”мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили”. 


У нестварно лепој причи француског дечијег писца Филипа Барбоа (16. јун 1952) Тишине камења, коју је чаробним цртежима илустровала Маријон Жанин, камење постојано чува мудрост света. Оно понекад одише тишином која умирује, штити, понекад тишином која орадошћује, инспирише, али је носилац и тишине која раздваја, растужује, али на крају, увек живота који побеђује.

Ово је прича о граду, берберину, дечацима Амину и Кариму, људском насиљу и људској врлини и камењу које у тишини све мудро прати и памти.


Већ сам био берберин и радио у једном локалу. По васцели дан сам секао косе и муштеријама причао о нежности. Деца са истока и запада су се играла и смејала у подножју зграде, по ходницима, иза зидова. 

На првом спрату, свирач лауте миловао је инструмент, певушећи нежне, мудре и дубоке песме, попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Музика се извијала кроз отворени прозор. Ублажавала је срца пролазника, на усне им качила осмех, а снове испредала сребрним и златним нитима. 

Деца су се често придруживала музичару. Напајала би се сјајем његових очију, а гледајући игру његових пристију по жицама, препуштала би се љуљушкању његових речи и нота. Нарочито су два дечака уживала у тим тренуцима: Амин и Карим. Обојица су имала дубоке тамне оче, уоквирене дугачким трепавицама, које ништа нису пропуштале од музичареве песме. Један је памтио сваку ноту, други сваку реч. Један је живео на западу, други на истоку, али су се осећали браћом. Камење понекад поседује тишине које очаравају.

Међутим, градом су прошли људи који су у срцу носили насиље и безимену лудост.
Они су црвенилом обојили кошуљу свирача лауте. Тачно на месту срца. Тамо где се живот за увек искрада. Капци су му пали. Прсти згрчили. Глас му се угасио у уздаху. Деца су се разбежала цичући. Амин је отишао на запад, а Карим на исток.

Насиље је завладало градом, поделивши га на пола, обојивши га крвљу и ватром, а његове становнике низвело на разину звери. Једино је берберин наставио са својим послом. Само што више није причао о нежности, већ о патњи којом су сви подједнако били погођени.


Време је споро истицало, преспоро. Тешко. Мучно. Очајно. Пуцњи су се обрушавали без престанка. Сваког дана све јачи, страшнији, разорнији. Сваког дана, кућа се тресла. Сваког дана су јој ране постајале све уочљивије. Када би је који ударац погодио, претио би да је сруши, али би она опстајала. Одбијао сам да напустим локал. Гајио сам наду и чувао поверење у зидове, иако слабашне, који су ме заклањали. Камење понекад поседује тишине које штите. 

У том хаусу, наставља причу даље Филип Барбоа, сви су били заборавили на лаут. И они са запада и они са истока. Сва им је пажња била усмерена на међусобно убијање и истребљење. Исто се догодило и са Амином и Каримом. Траве су запоселе град и раздвојиле га на пола. Камење је опстајало са својим тишинама које понекад разочаравају. 


Прошле су године. Једини који и даље није одустајао од свог посла био је берберин. Он је радио свој посао не оптерећујући се тиме да ли су му муштерије са запада или са истока. Међу њима су били и Амин и Карим, али прилике нису допуштале да се икада сретну.


Настављао сам да причам, али само како бих коментарисао страдање које нас је све обујмило; глупу лудост која ништа друго није донела до уништавање бића и добара. Требало ми је храбрости да о томе говорим, јер су и са једне и са друге стране били убеђени како је Истина њихова. Кућа ме је волела. Осећао сам то. Стварно. Она ми је пружала снагу да се одупрем; снагу за коју никада нисам веровао да сам способан. Камење понекад поседује тишине које изненађују. 

Амин и Карим су израсли у младе људе, спуштених рамена, сувоњавог тела, али ништа нису изгубили од њиховог дубоког црног погледа обвијеног дугачким трепавицама. 


Многе су пријатеље изгубили у оним годинама које су требале да буду њихове најлепше године. 


Никада неће моћи наћи ужитка у зрелим годинама нити ће окусити мудрост седих дана.  
И даље су долазили код берберина, један са запада, други са истока.


Како су им се косе све више спуштале према поду, тако је нешто снажније од мене почињало да им говори о нежној прошлости. Можда ми је и кућа дошаптавала речи. Камење понекад поседује тишине које надахњују.

Успавана сећања су се пробудила. Музика свирача лаута снажније је забрујала у дубинама њихове душе, јаче од хуке насиља. 
Исправила им је рамена и повратила људско обличје. 

Уместо да су се вратили својим завађеним странама, отишли су иза куће да међ’ камењем пронађу рањени инструмент.
Камење понекад поседује тишине које охрабрују.


Један је подигао инструмент и сео на шљунак. Помиловао га је и пустио прсте да се растрче по жицама. Глас другога пронашао је речи. Забрујао је некадашње песме, нежне, мудре, дубоке попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Први није заборавио ни једне речи. Други није пропустио ни једне ноте. Нема кућа им се придружила и музика је полетела кроз разбијени прозор. Ношена ветром који се напокон смејао, раширила се градом, како истоком тако и западом. Разнежила је срца преживелих, окачила осмехе на њихове усне и исткала им снове сребрним и златним нитима. Пушкарања су утихнула, бодежи су се скршили, а топови умукли.






Камње понекад поседује тишине које побеђују. 



Уколико Вам се прочитано допало, препоручујемо Вам да читање наставите изванредним стиховима Халила Џубрана о поучавању, Кристијан Бобеновим редовима о љубави, доброти и писању или пак о изванредном Џангу Ренарту, а све у славу живота о којем је тако надахнуто писала Ети Хилесум сагледавајући га кроз огледало смрти. Прекрасне илустрације Маријон Жанин можете погледате на њеној интерент страници уколико кликнете ОВДЕ.

уторак, 03. јул 2018.

Дејвид Нобл од бесмртне душе до бесмртног ума

Размишљајући о човековом рвању са Природом, француски философ Жан-Мишел Бење је забележио како је "човеч човек управо јер се отима природним датостима отварајући тим путем простор за културу и историју." Он је, међутим, упозорио и на то да погрешно разумевање ових редова неретко доприноси подржавању својеврсних новонастајућих облика паганизма или пак какве мрачњачке метафизике из које и човек и Бог бивају искључени. Сличног је мишљења  и Дејвид Нобл (22. јул 1945 - 27. децембар 2010), амерички историчар и критичар технологије, науке и образовања, који је своја запажања изнео у занимљивој студији Религија технологије.


Као што је Џон Брек приметио, правећи разлику између Homo sapiens-a и Homo scientificus-a, да пропагатори савременог технолошког напретка све чешће представљају своја достигнућа језиком религије, уверавајући нас да је спасење не само могуће мимо Спаситеља, већ и пожељно, јер наводно то је оно што Спаситељ од човека и очекује, учинило нам се више него корисним да се осврнемо на ову Ноблову студију, која се наведеним феноменом специфично и бави.
На чему почива ово уверење и које су његове основне премисе? Нобл их детљано сажима у закључку студије, "Политика савршенства".
Миленаристичко обећање о обнављању људске врсте њеним повратком на првобитно савршенство пре пада - основна премиса технологије религије - никада није ни настојала да буде универзална. То је у бити одувек било елитистичко очекивање, резервисано за "неколицину" изабраника. Половина људске врсте, жене, отворено су искључене, али и већина мушке популације. Њих за собом без двојбе напуштају ови "светитељи". Поменути затворници - духовна војска спаса оличена у Ђоакино да Фјореовим миленаристичким авангардистима - viri spirituales, као и њима блиским просјачким редовима, мисионарима и школским друговима, настављају своје лично усавршавање далеко испред остатка човечанства.
Преко седамнаестог века, па све до данас, овај мит о повратку у рај благодарећи технолошком напретку у животу су одржавали поједини монашки редови, масонска удружења, а данас га негују посвећни техноинжењери великих корпорација. Наиме, примећује у наставку Дејвид Нобл,
у доба константне друштвене нестабилности, наука је постала још једним средством, заједно са радном дисциплином и изменом начина понашања, којим се европске елите дистанцирају од народа, вођене једином намером, а то је да га контролишу и подвргну сопственом ауторитету.

Нобл наводи Бејкона и његов презир према оном што је називао: "урођеном изопаченошћу и злоћудним расположењем обичних људи". Сличног мишљења је био и Галилеј који је апеловао на Цркву да од људи сакрије научне истине о небесима како их оне не би "збуњивале и учиниле проблематичним". Ове идеје су потом уписане у реформу образовања којом је, истини за вољу, обезбеђено стицање универзалног образовања за све, али кроз две одвојене школе: "механичку" и "племићку". Првој је сврха била да масе подучава практичним стварима, док је друга едуковала елиту поучавајући их теоријским и напредним наукама. Међутим, како у наставку тврди Дејвид Нобл,
У овој привржености елитизму и служби наметања власти, заговорници религије технологије 20. века, превазишли су своје претходнике. Инжењери нуклеарног наоружања, који су од самог почетка имали подршку државних власти, своју енергију и машту усредсредили су искључиво јачању и ширењу ове власти. И њихове колеге које су се посветиле истраживању свемира, учиниле су исто. Фон Браун је тежио звездама, али је бомбама гађао Лондон и Антверпен испред Трећег Рајха. Касније се спремао на нови терор испред америчких оружаних снага. Током већег дела своје каријере, људи који су изградили америчке (и совјетске) свемирске програме, служили су најпре војним циљевима; у потрази за путовањем свемиром свет су довели на неколико минута од сигурног уништења.

Исто устремљење се да опазити и код оних научника који су своје радове посветили вештачкој интелигенцији.
У потрази за бесмртим умом, пионири вештачке интелигенције подржани су од америчке војске - исто као и њихови ученици, творци вештачког живота, сајберпростора и виртуалне реалности. Пошто су обучили своје умове за трансцеденцију, они су итекако допринели светском ратном и надзорном арсеналу. Такође су своја технолошка достигнућа на располагање ставили произвођачким, финансијским и услужитељским корпорацијама које су их искористиле како би дисциплиновале, дисквалификовале и разместиле небројене милионе људи, сводећи, при томе, светску моћ и богатство на што мањи број руку.
Коначно, на листу се уписују и истраживања из области генетског инжењеринга, који нас према оценама Дејвида Нобла, уводе у Орвеловску будућност.
Када се људи с правом запитају због чега ове савремене технологије тако ретко настоје да на адекватан начин одговоре на реалне људске и друштвене проблеме и потребе, Нобл износи следеће мишљење:
Људи обично мисле да је то због похлепе и моћи која мотивише оне који ове технологије дизајнирају и користе. Наравно, то бива и због тога. Али то није комплетна слика. На дубљем културолошком нивоу, ове технологије не сусрећу базичне људске потребе напросто због тога што им основна сврха никада није ни била да их сусретну. Оне су пре биле намењене једном сасвим супротном циљу: превазилажењу свих ових захтева својствених обичним смртницима. У таквом једном идеолошком кључу, надахнути пре пророцима него ли профитом, за њих нити потребе смртника нити потребе земље на којој живе немају било какве трајне вредности. У томе се управо религија технологије с правом може сматрати претњом.

Као што се да приметити, наставља Нобл, ”они који подлежу таквој имагинацији налазе се на челу технолошког развоја, подржани и подстакнути да реализују своје ескапистичке фантазије.”
Пошто смо све то констатовали, поставља се питање: има ли томе излаза и где се он налази? Нобл предлаже следећи одговор: 
Данас би се револуционарним кораком могло сматрати човеково спуштање на земљу. Међутим, да би се одбацила ова трансцедентна вера у религију машине неопходно је да се из основа промени цела идеолошка поставка на којој систем почива. Такав један подухват захтева одбацивање божанских претензија неколицине у интересу обезбеђивања моралних потреба већине, што за собом повлачи самовласно уздржавање од наших властитих, наслеђених склоности ка некаквом оностраном животу које за собом повлаче апсолутно занемаривање овоземаљског постојања којим сада и овде једино располажемо.
Не би било згорег послушати и савет Томаса Шпидлика који, говорећи о значају ослушкивања срца, примећује следеће: ”Живимо у технолошком друштву и навикнути смо да мислимо како се све дешава према некаквом спољашњем узроку: како је сваки покрет изазван импулсом какве друге силе. (...) Услед тога, друштво настоји да нас ’индоктринира’ било у позитивном, било у негативном смислу речи. Због тога се човек учи само да слуша друге и да не обраћа пажњу на надахнуће властитог срца које долази од Духа. Речено се сматра привилегијом уметника. Уметници бивају ”надахнути”, али то није искључиво њихова привилегија. У духовном животу свако је ”уметник” позван да изгради властити живот руковођен врховним ”Уметником”.

Прочитано можете упоредити са изванредним мислима Џона Брека о homo sapiens-у и homo scientificus-у и човековој тежњи за вечним постојањем, као и Жан-Мишел Бењеовим о човеку као икони и човеку као гаџету или пак о Демократији 2.0. Истом темом се, кроз призму образовања, занимао Петер Слотердајк размишљајући о припитомљавању човека. А о светости која никог не искључује прочитајте редове Кристијана Бобена. Ако вас ова тема интересује, свакако препоручујемо читање Дејвид Ноблове студије Религија технологије у целини.

субота, 30. јун 2018.

Марко Мартела о вртларевом призиву

Књиге? Служе ли оне само томе да утеше? За Хермана Хесеа, књижевност нема моћ да свргне неодољиви двиг историје и све оне наизглед насавладиве силе које се обрушавају на појединца: фашизам, комунизам, капиталистичку идеологију, свођење живота на робу, низвођење лепоте на пуки украс, на потрошачки предмет. Међутим, она у нама брани и одржава границе човечности. Исто чини и природа, примећује у својој изванредној књизи, Мали свет, савршени свет, Марко Маретла.


Свет нам данас допушта мало ствари. Чини се као да је сачињен од буке и стрепње. Па ипак, трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу. Ту и тамо ће људи и даље, благодарећи уметности, отварати врата божанском.

Иако се већина људи плаши чуда властитод постојања, као што то на веома леп начин записује Џон О’Доноху, ипак ”бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо”, тврди његов пријатељ Дејвид Вајт пишући о додиру живота. ”Сусрет са неким, наставља даље Вајт, или нечим другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се до сад прибојавали да прихватимо.” Блиског је мишљења и Марко Мартела који у својој оди врту бележи:

Мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена је бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили. 

Врт нас учи томе да ”живот није тамо негде, већ овде где постоји, пролазан на овој земљи, као и све друго што постоји, присутан.”


Врт, то место о којем се вртлар брине попут родитеља који се брине за властито дете, може постати, заузврат, његовим родитељем. Или учитељем мудрости, благонаклоним присуством. Он је тај, супротно ономе што верујемо, који указује пут вртлару. На такав начин да истина, онолико колико постоји, није, као што су нас томе училе религије и философије, у мисли човека, већ вани, тамо где се живот наставља, непоколебив, одувек.
Позивајући се на писмо које је 1913. године британо-исландски вртлар, Џон де Перси, упутио Херману Хесу, Марко Марчело акценат ставља на Персијева размишљања о Фројдовој психоанализи и ономе што је чини привлачном савременом човеку, а што он не сматра целисходним и оним за чим, њему савремени човек, чезне. Наиме:
Доктор Фројд сматра, пише де Перси, да свако од нас у својој најдубљој интими поседује неког странца, друго ја, које се користи језиком снова, па чак и болести, како би се изразио. Ова идеја привлачи, јер садржи нешто поетско и према томе, засигурно, истинито. Оно што се у Фројдовој теорији де Персију не допада јесте то што му се чини да она још више затвара човека у њега самога, у затвор властитог сопоства, лицем лицу са сопственим духом који га одваја од света, док управо из те одвојености наступају све муке које га погађају. 
Сличног мишљења је и Гастон Башлар наглашавајући значај дијалошког познања света. Наиме, према мишљењу де Персија, на које се Мартело позива, само свет и то нарочито природа и одговорност коју према њој осећамо може човека извести на пут, пут спасења. 
Вртларство, које гравитациони центар човековог живота измешта из њега самог у простор живота, који му је уједно и близак и тајновит, омогућава му да изнова пронађе, ако ништа друго онда макар онолико времена колико му се посвети, изгубљено благостање. А оно што је истинито за појединца, још је истинитије за човечанство, нарочито за ово јадно искорењено, отуђено, окренуто лажним митовима модернога света, човечанство којем припадамо.

Ево шта сам желео да кажем, драги Хермане, пише де Перси. Не заборавите да нам природа одувек притиче у помоћ. Ако и не може да излечи нашу бољку (јер људска болест је, верујем, неисцељива), она умирује, ублажује, настоји да нам поврати равнотежу призивајући нас себи. И без престанка, попут мајке, обнавља своју негу. Одавно смо, нажалост, на то заборавили. Наводном дивљаку који живи у дубинама Африке или Амазоније то је, међутим, и даље познато. Шетајући кроз шуму, према мирису или облику, он препознаје биљке које могу исцелити његове бољке. Оне су му и даље познате и њему не преостаје ништа друго до да се повије и да их узбере и стави у торбу. Вртлар такође, иако ретко то жели или за то има времена, повија се над овако тешким питањима, никад не заборављајући да је право обиталиште душе у овом широком свету, у којем проналазимо братске животиње и пријатељство дивљег биља. Ускед тога он толико времена и мучног напора посвећује овој активности привидно толико бескорисној какво је вртларство.
У закључку ове изванредне књижице, Марко Марчело подсећа да је можда управо у вртларству, далеко од очију убрзане машинерије, сачуван поетски однос са стварношћу, са временом, са простором, са животом. Наиме, 
вредности које он нуди у супротности су са начелима на којима почива западна култура. Његове вредности, спорост, стрпљење, неопходност за човека-вртлара да присно познаје земљу, да је са страшћу свакодневно истражује, да буде свестан веза које га уједињују са стварима и другим живим бићима са којима дели судбину, данас чине простор преживљавања. (...) Оно представља субверзију. Не субверзију на начин на који је уобичајено подразумевамо, то јест као револуционарни чин који за намеру има да једну власт замени другом, већ непокорност, глас неслагања. И пре шум, него ли глас, који ништа не намеће, већ се ограничава, као што понекад чини песма, да укаже на могуће путање. 
Прочитано можете допунити надахнутим редовима Дејвида Вајта о додиру живота, Кристијана Бобена о поетском бивању на земљи или пак Гастона Башлара о дијалошком познању света, а књигу Марка Мартела,  Мали свет, савршени свет, свакако препоручујемо да поричитате у целини.