субота, 09. фебруар 2019.

О Вавилонском супермаркету Моме Капора

Савремени француски економиста и есејиста Пол Жорион, размишљајући о поробљености демократије финансијама, приметио је како је ”демократија дефинитивно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује”. У наставку мисли, он проницљиво доказује оно што нам је историја већ доказала, а то је да ”незинтересованост или било какво одсуство реакције може довести до трагедије.” Ову трагедију ми већ деценијама окушамо. О томе на само њему својствен начин торжествено јасно, питко и одмерено говори наш врсни новинар, сликар и писац Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) у Исповестима које попут ножа прецизно просецају нашу историјску причу.


Трагичне размере ове свеопште поробљености друштва у којем живимо не оставља тумачима, него прима на своја плећа, удише сопственим плућима и истаче кроз само њему својствене линије пера. ”Узимам живот онакав какав је”, бележи Момо.
За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.
Момо Капор попут Светислава Басаре који пружа поглед са ивице урања у поноре наше историје, носи је на сопственој кожи и о њој пише оно што је њиме у метежу збивања прострујело, а толико је тога прострујало, да се чини да се његове Исповести морају више пута и из више различитих углова прочитати. Прочитати и упити, сачувати, понети са собом далеко од заборава, због себе и због неких будућих генерација које ће угледати светлост дана међу нама, са нама и после нас. Можда најтежи редови ових исповести односе се на године рата, на те бомбе које падају на нас из оних светова које смо волели и чије смо идеале и сами величали. Како измирити љубав и све оно што чини њено одсуство? Са ким смо и против кога ратове на крају водили? Момо Капор даје један од најпроницљивијих одговора на ово наше и не само наше судбоносно питање. 


Наиме Момо Капор је мишљења да смо ми ратове водили са ”пенкалима”.
”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.
Остаје питање, да ли је изгубљена битка уједно и изгубљен рат. На ово тешко питање можда нећемо ми одговарати, али га засигурно остављамо будућим поколењима у аманет. Надајмо се да неће имати да пишу, попут Капора, Хронике изгубљеног града.
Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.
Изванредне Исповести Моме Капора препоручујемо да прочитате у целини, а прочитано можете допунити и дубоким размишљањима већ поменутог Светислава Басаре о погледу са ивице, размишљањима из дана у дан Дарка Танасковића или пак о поигравању са постојањем Бертрана Вержелија.

субота, 26. јануар 2019.

Момо Капор у част усмених књижевника

"Све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће", забележио је Кристијан Бобен созерцавајући величанствено надахнуће којег је носилац вечна књижевност. Сличног става био је и нама савремени, а ванвремени Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) пишући о посебној врсти усемних књижевника унутар корица које уоквирују његову изванредну и пажње вредну књигу Исповести


Размишљања о значају усмене књижевности започиње следећом опаском:
Многи учени људи сматрају да је усмена књижевност престала да постоји са Гутенберговим открићем штампе, па тадашње усмене књижевнике погрдно називали кафанским интелектуалцимам јаловим духовима или једноставно - промашеним људима.
Но ови књижевници су управо супротност томе, они су "со Београда", ти људи који су своје књиге исписивали по столњацима и салветама, а уместо у корице увезивали их састављањем столова или их можда попут паришког побратима Жан-Мари Кервича хватали у лету, који је у једној од њих забележио: "ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности."
Једино је њима, овим усменим књижевницима, полазило за руком, бележи Капор, да се
довину до неслућених висина чистих литерарних чуда у једном блеску, док су летели за својом плавом птицом говорећи у дим, без страха од подозривог мишљења јавности, без бриге за сопстеном славом, неспутани интерпункцијом, без тегова одштампаног слова око ногу, неукоричени и ослобођени свирепих граница маргинем док су им фусноте летеле око лампе. 


Једино су они, наставља Капор,
расипали дарежљиво свој таленат не остављајући ништа за сутрашњи данм без брига за следећу надељу, први у месецу, за нову годину и све године што стижу, за старост... А када је један од мојих најдражих усмених књижевника отишао заувек са своје излизане столице у углу покрај врата кафане "Код два вола" у Сарајеву, чинило се да недостаје најмање две хиљаде људи.
Ти трагачи за речју која васкрсава о којој је тако блиставо лепе редове срочио Франсуа Касинжена Треведи, 
посејали су отровна зрнца свог заразног духа - шарм расипника којима није до уметности, те дечје игре којом се играју одрасли; нису давали и пола луле дувана да стекну углед у улици, граду, да добију пензију, одликовање или награду за животно дело. Презирали су признања, уметничко лицемерје, дрхтање над пламичком успеха, а више од свега  - хијерархију у уметности на коју никада нису хтели да пристану, причајући ноћима и ноћима смешне случајеве најпознатијих људи, свлачећи их са њихових мермерних постамената, топећи заразним смехом бронзу од које су били изливени њихови споменици.
За све оне који су попут Моме Капора имали прилику да се огреју о реченице ових духовних горостаса у помоћ призивамо Капорове редове:
Знате, Лена, рекао сам, понекад желим да им се захвалим за све шта сам чуо од њих, за све оне давне ноћи пуне маштарија и вина, али не знам ни кад су се родили, ни када умрли, ни шта су били по занату, сем што су умели да говоре као нико после њих. Иза њих су остале сако речи погубљене по ноћобдијским годинама, расејане по нама који марљиво записујемо и исписујемо њихове звездане трагове.
Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристајана Бобена о вечној књижевности, Франсуа Касинжена Треведија о речи која васрксава или пак Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Књигу Моме Капора Исповести. Аутографски роман, препоручује да прочитате у целини. 

субота, 15. децембар 2018.

Оливје Клеман о љубави као темељу бића

Савремени француски писац, Кристијан Бобен, за светост је рекао да је она та ”која нас спречава да постанемо лешеви пре времена”. И додао како је и њена носталгија делатна, јер собом носи осећај пуноће живота: ”осећај да бисмо наједном могли оживети - волети, помагати, лутати, изгубити”. Тим духом прожети су и изванредни редови Клеманове уводне студије у дело изванредног и дубоког француског теолога, руског порекла, Павла Евдокимова, Достојевски и проблем зла
Оливје Клеман (17. новембар 1921 - 15. јануар 2009) је у изванредном предговору Евдокимовљевој тези о Достојевском и проблему зла изнедрио најлепше редове Павлове тезе о љубави као основу постојања. Оној љубави за коју је Дејвид Вајт записао да не жели да буде именована како би остала најузвишенијом уметношћу свакога од нас.


Светост представља ”надетично стање”, благодаћу преображен живот делатном љубављу. А делатна љубав је наука за себе. То није никаква анархија, стапајућа спонтаност. То је уметност, лично откривење, непрестано творење у саображавању Христовом лику и његовој лепоти, у откривању у свакоме човеку истоветне лепоте, оне по лику Божијем. 
Amo ergo sum темељ је поимања човека према Фјодору Михаиловичу Достојевском једнодушно оцењују Вјачеслав Иванов, Павле Евдокимов и Оливје Клеман.
Потврђујући своју љубав, човек потврђује и постојање предмета своје љубави. (...) Волим, дакле учествујем у љубави, према томе, Љубав јесте. Amo, amor: волети, бити вољен, и можда би требало рећи да је за човека откровење да је Богом завољен, оно што је од суштинског значаја или још пре оно што је суштинско. (...) Бити значи волети и бити вољен... Бог воли сваког човека на само њему својствен начин, само њему знан, и та љубав управо твори његово биће и његову личност.

среда, 05. децембар 2018.

Клајв Стејплс Луис о вечности и будућности

"Време које опажамо је попут времена нашег властитог живота. Пролазно је. Оно што је непролазно јесте "време" вечног живота", записао је Арво Парт, естонски композитор, размишљајићи о уметности као спони времена и вечности. Француски философ, Пол Рикер је са своје стране приметио како је вечни живот "најпре једна категорија садашњости". Истоветног мишљења је, као што ћемо у наставку видети, и чувени британски писац и академик Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембар 1963).



У изузетној књизи Ђавољева тактика. Писма ветерана искушења искушенику, Клајв Стејплс Луис реч даје старом, прекаљеном демону који своје богато искуство поверава свом синовцу новајлији. Скрутејпл, искусни демон, предлаже Вормвуду, младом демону, озбиљну стратегију подривања вере једнога тек крштеног хришћанина. Како би у томе успео, кроз тридесет и једно писмо, он му износи најразличитије суптилности људске душе и колико тога лажног се у ствари крије иза њених тобоже добрих и племенитих намера. 


Оно што ипак Скрутејпл у скоро сваком од писама са тугом и огорчењем признаје јесте да су сви адски демони апсолутно немоћни пред безусловном љубављу Божијом и његовом неисцрпном способношћу да опрости. Сходно томе, оно што дефинише ад јесте радикално неразумевање љубави. 
Како се љубав Божија провлачи кроз наше опитовање времена и вечности К. С. Луис описује у петнаестом Скрутејпловом писму Вормвуду:
Људи живе у времену, међутим наш Непријатељ их је определио за живот вечни. Због тога, чини ми се, он толико настоји да они вазда буду свесни две ствари: вечности и тог исечка времена који назива садашњим тренутком. Јер садашњи тренутак јесте она тачка у којој се време дотиче вечности. Наиме, само у садашњем тренутку људи могу доживети нешто што је налик ономе што наш Непријатељ окуша од реалности узете у њеној целости: то је за њих јединствена прилика да окусе слободу и спознају реалност. То је разлог због којег Непријатељ и жели да се они баве било вечношћу (што у бити значе да се баве њиме), било садашњим тренутком, тако што би размишљали о њиховој вечној заједници са њим или пак њиховом вечном раздвајању од њега, или пак о томе како да испуне оно што им савест диктира у датом тренутку или да прихвате да од данас понесу крст свој, отворе се за благодат и заблагодаре за радост која им је у току дана причињена.


Попут Кристијана Бобена који исписује праву оду животу који пролази или Антонија Блума који живот сагледава кроз окно вечности, тако и овај изванредни британски писац са таквим луцидним хумором представља најтананије поре нашег односа према тајни живота. Врашки је човека везати за прошлост, примећује он, али је још демонскије везати га за будућност. 
Већ услед саме биолошке нужности, све њихове страсти усмерене су у том правцу, тако да им и сама помисао на будућност ужари како страхове тако и наде. А с обзиром да им она остаје непозната, а нагонећи их да размишљају о будућности, пажњу им тако заокупирамо непостојећим стварима. Једном речју, будућност је од свих ствари које познајемо најмање слична вечности. То је највремешнији део времена. Јер прошлост је утврђена и као таква више се не креће, а садашњи тренутак је сав обасјан зракама вечности. Због тога смо и развили читав систем идеја какав су еволуционизам, хуманизам или комунизам, који сви одреда велике наде заснивају на будућности, у самој сржи временитости. Због тога се, између осталог, и већина порока укорењује у будућности. Благодарност се окреће прошлости, а љубав садашњости. Док страх, тврдичлук, амбиција и пожуда гледају ка будућности. 


Попут Ети Хилесум која о животу говори кроз огледало смрти правећи тако важну разлику између представе и реалности, у истом духу и К. С. Луис записује:
Тачно је да и Непријатељ жели да се људи постарају о будућности - али само онолико колико им то омогућава да већ сада осмисле оне активности са којима ће се неминовно сутра суочити. Та обавеза предвиђања јесте један од задатака којим се морају позабавити у садашњости. Иако је будућност та која им доставља материјал, тај задатак, као и сви остали, ствар су садашњег тренутка. Међутим, (...) Непријатељ напросто не жели да људи исувише буду заокупљени будућношћу; да у њој пребива сво њихово благо. Но то је оно што ми желимо. Његов је идеал да човек који је цео дан радио у корист потомства (уколико је у томе садржано његово призвање), пошто је посао обавио, растерети дух и небесима препусти бригу да урађено узведу до благословеног краја, а да се он са своје стране препусти смирењу и благодарности ономе што би требало да одликује садашњи тренутак. Оно што ми желимо, међутим, јесте човек обремењен сопственим мислима о будућности, опседнут визијом предстојећег земаљског царства или претњом наступајућег ада на земљи што ће га нагнати да прекрши Непријатељеве заповести намењене садашњости и не би ли, како ми то од њега очекујемо поверовао, што сигурније задобио једно или што боље избегао ово друго, веру на тај начин залажући на успех или неуспех онога чему никада неће видети исход. Да, ми желимо генерацију која ће махнито бити у потрази за опсеном, која никада неће бити часна, благонаклона нити испуњена тренутком, већ ће сваки непатворени дар садашњег тренутка користити као потрошно средство које ће полагати на олтар будућности.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Марка Мартела о вртларевом призиву, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Бертрана Вержелија о поигравању са постојањем. Такође можете проћитати и његове надануте редове о љубави, умиљењу и сећању. У сваком случају, срдачно препоручујемо читање ове изванредне књиге Клајва Стејплс Луиса у целини. Ми ћемо се свакако вратити овим дубојим редовима Ђавољеве тактике. Писмима ветерана искушења искушенику