петак, 15. јун 2018.

Гастон Башлар о дијалошком познању света

"Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити", приметио је Кристијан Бобен у својим надахнутим редовима о поетском бивању на земљи, а очи, могли бисмо рећи да очи само чекају на светове који ће се за њих отворити. Тако је Франсуа Жулијен пишући о чуду сусрета, забележио је како "гледати некога (било кога) у очи доводи до тога да однос исклизне из колотечине и наједном све преплави; доводи до начињања границе која садржи Другог; до пројаве оног другог као онога који се више не поседује." 
"Сусрет нас ствара", надахнуто је записао француски философ Гастон Башлар (27. јуни 1884 - 16. октобар 1962) у предговору Буберовом делу Ја и Ти: "Били смо ништа - или само пуки објекти - пре но што смо се сјединили".  


Ја и ти нису раздвојиви полови. Својевремено, разбијајући магнете, тражили смо начин како да изолујемо магнетизам севера од магнетизма југа. Надали смо се двама различитим приципима привлачности. Међутим, са сваким новим ломом, ма колико изненадан, ма колико лицемеран био ударац, наилазили смо, у сваком од поломљених делова, на два нераздвојива пола. На исти начин данас, интроспективна метода тражи да преко самоће уруши друштвене везе, замишљајући како ћемо једног дана, прихватајући издаје са иронијом или одважношћу, бити кадри сами себе сагледати, стати лицем к лицу са самим собом. Лажне ли наде. Прекинута веза је готово увек идеализована веза. Као што је рекао Фихте: човек је човек само међу људима. Љубав према ближњима је наша поунутарњена судбина. И уколико поједине душе пронађу живот у усамљеном созерцању, то бива стога што су се оне сусреле са нечим много већим; то бива стога што су оне полови једне много јаче привлачности...

Попут Џон О'Донохуових блиставих редова о човековој чежњи за припадањем, где примећује како "можемо задобити све оно што нам свет нуди: статус, успех или посед, али уколико изостане осећај припадности све то остаје празно и неважно" тако и Гастон Башлар бележи у свом осврту на Буберову књигу: 
Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора. Бескрајне ствари попут неба, шуме или светлости име налазе само у срцу које воли. (...) Тако, људска душа, богата изабраном љубављу, оживотворава велике ствари пре но оне ситне. Она постаје на ти са космосом, једном пошто је осетила људски занос онога ти. 
У реченом, за Башлара, почива суштина живота, а понајпре онога што називамо духовним животом: 
Наша духовна отуђеност у царству тога, на уштрб царства твога, временом је заузела простор друштвених односа доводећи до тога да личности почнемо сматрати средствима. Ма колико високо ценили корисност, она остаје егоистичким појмом који квари душе. Другачије речено, када желимо да живимо само у односи на ствари, карактеришући их према погодностима које нам пружају, па биле те погодности и духовно узвишене, попут радости коју нам може приуштити естетика, нијанса егоизма свему одузима свежину и паперјасте предмете прекрива лаком. Егоизам и романтизам пате од истих монолога. Узалуд ћемо настојати да се представимо попут оних који су у центру збивања, указивати на узлете које изазива неки пејзаж, том душевном узлету ће увек изостајати потврда коју само присуство једнога ти може пружити. 
Talking on the edge in Zurich | by Alexandre Dulaunoy

Управо у тој реципрочности коју само дијалог између ја и ти може породити, постојање поприма један сасвим другачији, нови угао, онда када исказано наилази на онога који тај исказ може, жели и хоће да чује. Ту реципрочност, међутим, не можемо пронаћи на разини између ја и то
Она се суштински само појављује тамо где осцилира, вибрира, ја-ти однос. Дакле, да, биће које сам упознао брине за мене, као што и ја бринем за њега; оно се нада мени, као што се и ја надам њему. Чиним га личношћу у истом оном трену у којем он мене чини личношћу.
Прочитано се може упоредити са оним што Клодин Арош примећује размишљајући о феномену ишчезнућа осећања или Никол Обер о хипермодерном појединцу, а надопунити Лорен Гунеловим редовима о постизању оствареног живота или Џон О'Донохуовим о сродним душама

четвртак, 14. јун 2018.

Антоније Блум о животу кроз окно вечности

"Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање, једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет", записао је Клајв Стејплс Луис размишаљјући о љубави, умиљењу и сећању. О томе како присуство смрти може из основа да промени наше односе и само поимање живота, нико није тако лепо и упечатљиво описао као митрополит суршки Антоније Блум (19. јун 1914 - 4. август 2003).

 
У збирци текстова Живот, болест, смрти, митрополит Антоније се осврнуо на своје дугогодишње искуство лекара и духовника. У готово свакодневним сусретима са људима на умору, нарочито за време Другог светског рата, увидео је како смрт, иако трагична, животу даје праву, непроценљиву вредност. Попут Ети Хилесум, која је о животу писала кроз огледало смрти, тако и митрополит бележи следеће редове:
Живети са сећањем на смрт значи живети тако да смрт може да наступи у сваком часу и да нас затекне на врху, а не на дну таласа; тако да наше последње речи не буду испразне, а наша дела залудна. Они међу нама који су имали прилику да проживе неко време са умирућим, свесним човеком, као што је то био мој случај, пред неумитношћу смрти, разумели су све оно што је њено присуство уносило у наше узајамне односе. Она учини да свака реч собом задобије сву величину, лепоту, хармонију и љубав који су, на неки начин, дремали у нашим односима. Она учини да се разуме како ништа није неважно, како и намањи детаљ, ма колико он био ситан, јесте израз љубави као и њеног порицања. 
Посећујући оболелу мајку у болници, митрополит је записао како "једино смрт може испунити величином и смислом све оно што нам се у први мах чини споредним и неважним." Кроз призму смрти читав се живот преображава, а са њим и сваки детаљ: приношење шољице кафе, намештање јастука, начин обраћања,... Све што се у трену уочи да је лажно, у трену се и исправља, јер је време на самрти сведедно на трен у којем све постаје вечност. Све је сада, пред неизвесношћу оног после, које се може преметнути у оно толико не-жељено "касно је". 
Смрт нас, примећује митрополит, као ништа друго, са таквим интензитетом, са таквом јасноћом, ставља лицем к лицу са истином живота.

А истина живота, према увидимо митрополита Антонија Блума, јесте његова вечност. 
Само када бисмо могли увидети да се наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом; славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха; не бисмо се плашили да волимо, чак и уколико би нам та љубав раздирала душу, чак и уколико би нам се чинило да нам разара живот, тај сићушни земни живот који се повлачи пред зором вечнога живота. Неопходно је само с ума не сметнути ову зору.
Речено, попут иконе, у живот уноси обрнуту перспективу. Ми не живимо стога, како примећује митрополит Антоније, са сећањем на будућност, већ са сећањем на вечност, јер "о будућности ништа не знамо, а вечност већ опитујемо", ма колико то искричаво било, оно ипак све боји смислом.
Живети очарано оним што нам је, макар и само једном, било дато да проживимо; из тога црпети разлог живота и благодарења; живети не од сећања, већ са трепетом у срцу због онога што смо једном имали прилику да окусимо; са радосним ишчекивањем његовог неминовног повратка, коју је ономад до нашег живота низвела само једна светлосна зрака, а која ће ускоро зарудети попут зоре, и за којом ће наступити живот, а са њим Бог и сусрет.
Прочитано можете допунити веома лепим запажањима Франсуа Жулијена о чуду сусрета или пак Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти, док књигу митрополита Антонија Блума Животу, болест, смрт препоручујемо да прочитате у целости.

уторак, 24. април 2018.

Кристијан Бобен у славу Џанга Ренарта

Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.

Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже

Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.
Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.

петак, 13. април 2018.

У васкршње јутро са Жаном Грожаном

Франсуа Касинжена Треведи је размишљајући о речи која васкрсава забележио како "слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља." Онај који лепотом и снагом своје речи покреће универзуме и представља оваплоћење речи која оживотворава неизоставно јесте Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006).


Врсан познавалац латинског, грчког, јеврејског, арапског, своје перо умакао је у светописамске и коранске списе - у сама изворишта људског духа. Из њих црпећи блиставу светлост торжественог познања које би потом несебично наливао у кратке приповести од којих посебним жаром гори, а не сагорева, његов Месија
Ако сте се икада запитали каква се тајна збила у рано васкршње јутро, нико боље од Грожана вам то неће дочарати. Чаробњак као да је своју реч извукао из саме нити тог васкршњег праскозорја и записао:
Исус је ходао под звезадама. С предострожношћу се изнова прилагођавао живљењу. Још увек се искључиво кретао међ' гробовима чији пролазак би подизао уснуле. Ма колико да су за живота били неважни, сада су собом носили богатство  искуства бродолома. Устајали су спремни да му буду поворком, међутим, он их је благонаклоно отпуштао, препуштајући их васкрсењу. Многи по старој навици или из жеље да се врате својим удовицама и сирочадима пожелеше да оду до града, но капије су биле затворене, а они иако могаше проћи кроз зидове, на то се не усудише. У превојима душе чуваше поштовање према материји и беспослено луташе дуж рушевина. 
Исус се кретао под сазвежђима која се никада раније тако споро не окреташе. Сетио се ноћи у којој је молио Бога међ' маслинама, међ' које су га Римљани довукли, везаних руку, пред папу јудејског, тада су звезде ужурбаније мањале положаје. Беаше то други свет, без тренутка, а сада је тренутак био огроман. Знао је то чим је сео на гробну плочу да развеже завоје. Зебња је за собом оставила развезану душу. Иступио је из таме како би ступио у ноћ. Прекорачио је уснула телеса чувара које је јеврејска цика извикала од колонијалне кукавице, ослобођен журбе. Наслућивао је да је живљење било само словесном авантуром у односу на жестину оживљавања. (...)

Исус препознаваше мирисе цвећа којих се ножним прстима дотицао у тмини: пролеће изаткано ни од чега, тајанствених љубичица, осамљених зумбула, младица самобајки. Јуче то беаше празник у граду и смрт, али чим време постане свакодневицом, живот који празници узмуте изнова гране и Исус се на све изнова привикавао. Но, оно што није волео био је метеж. Како му је душа задобијала пространства, приговарао је себи што се исувише тромо подигао из мртвих; што није сачекао категоричнији императив. Вратио се да посложи погребне завоје које су Јосиф и Никодим позајмили његовом телу. Замота завоје, сави покров, одложи га са стране да послужи неком следећем и остави широм отворен гроб чији је праг прекорачио. Уочио је како више нема бог-зна-шта да учини и да је смрт изгубила на значају. Тада мрачни дан поче да руди на магловитом небу.   


Исус који се удаљаваше дуж гробница ометао је корњаче у грмљу. За леђима је чуо чаврљање жена које су дошле да одају почаст упокојеном. У граду, мушкарци су кретали пут винограда и тржница, и све га то много не узбуђиваше. Бог му је остајао невидљив. Узалуд је очи подизао бистроме небу. Би му непријатно међ' притворно живима, оличењима неподношљивог одсуства. (...)
Пошто се изнова вратио гробу, пустио Петра и Јована да оду, сусрете Марију Магдалену и са њом проговори и рече јој:
"Удаљи се, кћери моја. Живот вечни није република другова. Рат се наставља, могли бисмо рећи тек почиње, јер партизанство скупље кошта но што ишта користи. Сада је час или никад да се по сваку цену нађе Бог. Немамо више времена за траћење, треба докучити Божију безбрижност, али наравно, уз помоћ уздржања. Не дотичи ме се, још нисам завршио. Иди само реци браћи мојој да идем да се улогорим пред лицем Бога мојега (Бога вашега), да запоседнем Оца мојега (Оца вашега)." И Исус више не беше ту.
Речено можете допунити изванредним редовима Пола Рикера о вечном животу, а онда се вратити Жан Грожану и његовим мислима о Јонином знаку и о Пилату и пилатовском у нама.