четвртак, 09. август 2018.

Саади о ћутању

”Чуваjмо се: претеране речитости, измештених изјава, ужурбаног настојања да било шта кажемо о било чему, предугих разговора,...” само су нека од упозорења зен учитеља, Риокан Тајгуа, о злоупотреби речи. Јутрос размишљах о снази које имају речи да покрену, ослободе, надахну. Јутрос размишљах и ономе што је тако лепо приметио Франсуа Касинжена Треведи пишући о слободи говора у оквиру својих блиставих редова о речи која васкрсава, где примећује: ”Слобода говора се не састоји у изразима дрскости, већ у покретању огромног континента неизреченог.”
У далеком, 13. веку, ирански песник, Абу Мухамед Мошареф ал-Дин бин Абдалах Ширази (1210-1292), познат под именом Саади, што у преводу значи: ”Поручник Саада”, где ”са’ад” значи ”бити срећан”. Дакле, овај ”поручник срећних” који је, како његов биограф Давлачах бележи, тридесет година провео у учењу, тридесет у путовању и тридесет у молитви и писању, за собом је оставио две изванредне збирке које се сматрају највећим споменицима персијске књижевсности: песничку збирку ”Воћњак” и збирку анегдота ”Ружичњак”.



У ”Воћњаку”, језиком који одликује мудраце Блиског Истока, Саади оставља кратку приповест о значају ћутања:
Такаш је открио тајну својим чуварима тражећи од њих да је даље не шире. Та тајна, којој је требала цела година да се успне од његовог срца до његових усана, градом се раширила за само један дан. Љутит, Такаш заповеди џелатима да казне кривце. Али један од окривљених одговори принцу:
- Сам си крив за грешку коју смо починили. Дакле, помилуј нас! С обзиром да ниси знао како да реку задржиш на њеном извору, не тражи начина како да је насипима задржиш онда када преплави земљу. Задужи чувара да бди над твојим накитом, али никог не задужуј да бди над твојом тајном.

Приповест је из које Саади извлачи следећи закључак:
Господар си сваке своје неизговорене речи. Једном када је она изашла из твојих уста, постајеш њеним робом.
Када ђаво побегне из затвора, ниједна молитва, ниједна претња, неће га приволети да се у затвор врати.
Дете које развеже језик којим је задржаван необуздани коњ, ни сто атлета га после неће моћи ухватити. 
Мудре Саадијеве савете који данас имају посебну тежину услед наше интернет комуникације можете допунити Риокановим упозорењима о злоупотреби речи

среда, 08. август 2018.

Благослов Дејвида Вајта неузвраћеној љубави

Џон О'Доноху је у изванредној књизи благослова исписао светлосне редове о том дубоком општењу са другим кроз молитву, при којој се реч упућује другом кроз Реч која све оприсутњује и чини постојаном потврдом реалности ма како она лепа, тешка, радосна, тужна или потресна била. Благословима као љубећој доброти приступа и Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у збирци песама Звоно и кос, са Благословом неузвраћеној љубави.

  
Овим благословом, како подвлачи овај изванредни ирски песник и есејиста, "покушао сам да похвалу узнесем једном од најтежих и најнеугледијих стања: не бити виђен, не бити цењен и засигурно не бити вољен од онога кога видимо, ценимо и волимо". Као што је већ износио у својим промишљањима о ономе шта боли при растанцима, тако и овде Дејвид Вајт истиче како је "неузвраћена љубав то срцепарајуће стање које се не да ублажити, без обзира на наше најдубље наде да их превазиђемо понирањем у увек нова откривења које нам обзнањује дубина наше наклоности". Међутим, како у наставку истиче, сломљеност срце, ипак остаје и онај предео у који, без потребе ретко залазимо, а у којем почива оно светло које нам омогућава да у најинтимнијим пределима наше душе спознамо оно што називамо умећем сагледавања, прихватања и вољења себе. Нека је стога благословена неузвраћена љубав!


БЛАГОСЛОВ ЗА НЕУЗВРАЋЕНУ ЉУБАВ 
Благослов очима које ме не видеше као што сам желео да виђен будем,
Благослов ушима које никада чути неће удаљени бат корака мог стидљивог срца.
Благослов животу који је у теби, а који ћеш проживети без мене;
отвореним вратима које те од сада заувек одводе.
Благослов путу којим ћеш се сама упутити и
благослов путу који те чека са неким другим на њему.
Благослов ономе што о мени никад дознати нећеш у годинама које наступају,
а са тим, и слепом благослову мојих руку ономе ил' оному
који никада неће моћи спознати мене онаквим какав јесам,
а самим тим, благослов нека се спусти и на начин на који
сам себе никада нећу спознати у целости,
а изнад свега, најдубља, најсрдачнија жеља
мог скривеног и неприлагођеног срца
ономе што си ти у себи морала да прикриваш од мене.
 
Дозволи ми да будем довољно великодушан и широк
и храбар да ти кажем збогом, без покушаја да разумем;
да те пустим да се упустиш у своје сопствено разумевање,
али са тим да увек останеш у милом средишту,
скривене сенке мог сећања без жеље
да знам ко си била када си се први пут појавила,
ко си била док си крај мене остајала и
ко ћеш постати у слободи
сада када си прошла кроз мој живот и отишла.   
Прочитано можете допунити и изванредним редовима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, стиховима Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љувави, као и Џон О'Донохуовим благословима. Читање можете наставити и Дејвид Вајтовим размишљањима о додиру живота, храбрости, неименовању љубави, ступању и иступању из тишине. Свакако, препоручујемо да збирку песама Звоно и кос прочитате у целости.

понедељак, 06. август 2018.

Бернар Стиглер о оптимистичко-песимистичком односу према реалности

Јирген Хабермас је размишљајући о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву скренуо пажњу како се он олако тумачи било кроз призму оптимизма где се наводно знање еманципује у односу на веровање или пак песимизма тамо где се ово раздвајање салгедава као нежељено подвајање реалности. Позивајући верујуће људе да иступе из домена приватности у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникације која ангажује друштво у целини. Он је, у том смислу, подсетио на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. "Они су ти, подвлачи Јирген Хабермас, који морају превести  своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени".
Оно на чему бисмо овде желели мало дуже да се задржимо јесте ово подвојено оптимистичко-песимистичко одношење према тумачењу реалности које постаје све комплексније према увидима савременог француског философа Бернара Стиглера (1. април 1952) изнетим у веома занимљивој студији У прекиду. Како не полудети?


Успоствљајући и анализирајући појам "прекида" кроз феномен убрзања иновације којим управљају господари технолошког напретка, на који се са интересантим увидима осврће и Пол Жорион говорећи о поробљености демократије финансијама, Бернар Стиглер акценат ставља да до манипулације савременим друштвом долази управо услед тога што оно непрестано каска и касни у односу на технолошко-економски напредак што за резултат има урушавање и парализу друштвених структура неспособних да напредак приме и усвоје, те на жељени начин каналишу. Како се не би полудело пред тим феноменом, обично се прибегава, оцењује Бернар Стиглер, давању олаких оптимистичко-песимистичких одговора.
Оптимизам и песимизам су, у оваквим условима, недостојни, непримерени и куквички. Као негирање очигледности и као одбијање ситуације коју та очигледност пројављује, представљају "лаке" (свакодневне) облике лудила: треба бити луд да би се наставило живети као да се ништа не дешава, знајући, али не желећи знати, оно што се свуда пројављује.
Као што Жан-Мишел Бење подвлачи, размиљајући о феномену свођења човека са иконе на гаџет, како је "у бити постхуманистичких утопија присутна презасићеност бивања оним што јесмо", што доводи до осећаја олакшања уколико чујемо да су "ово можда последњи дани и да је достигнута тачка у којој ће он (човек) напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности". Јасно уочавамо подвојеност оптимистичко-песимистичког сагледавања савемених историјских прилика и реалности, на шта Бернар Стиглер луцидно упозорава:
Попут оптимизма, песимизам се састоји у томе као да се ништа не дешава. Песимиста се позива на аргумент негативног фатализма како ништа не би чинио: све је већ одиграно, све је већ касно. Оптимиста такође ништа не чини, јер сматра како се ништа не дешава до оно што је сасвим уобичајено. Оптимизам и песимизам на тај начин један другог потврђују и учвршћују затварајући се у узајамно негирање, што познајемо као феномен који психоанализа описује као рационализације, то јест, веома добро исконструисане лажи са циљем да забашуре реалност. И песимизам и оптимизам поричу очигледност, то јест, императив не да се буде песимиста или оптимиста, већ храбар. 

Попут Дејвида Вајта који храброст описује као срчаност пред свакодневицом реалности, тако и Бернар Стиглер истиче да се: 
ово криминално негирање одвија са огромном подршком која за сврху има охрабривање песимиста и оптимиста у њиховом негирању свих могућности и неопходности делања - апарат који је сачињен од технологија и установе за отклањање воље с једне стране и, дисруптивних система који успостављају друштвену немоћ, са друге. Оптимизам и песимизам на такав начин поричу речено да, попут предворја лудила, воде ка патолошким процесима радикализације који још додатно поспешују оспоравање и порицање - успостављајући терор и паничне реакције који увек окончавају у најгорем.
У наставку текста, Бернар Стиглер истиче да решење види у супротстављању овом црно-бело, песимистично-оптимистичком приступу реалности, индивидуалних и колективних словесних и рационалних ставова.


Песимизам и оптимизам су стања душевног расположења. Размишљати рационално, то јест размишљати тако што би се узимале у обзир акције које би се могле појавити, или размишљати о условима у којима би могуће делатности могле отворити будућност још увек у најави изван и изнад онога што наступа, значи преобликовати ова душевна стања у критичке одлуке засноване на јавној расправи против свих оних процеса негације као и срљања у искушење најгорег у чему се углавном састоји последњи израз нагосонског испада.   
 Прочитано можете допунити изванредним увидима Жан-Мишел Бењеа о Демократији 2.0 или пак Питера Слотердајка о припитомљавању човека, као и Бертран Вержелијевим о поигравању са постојањем. Свакако препоручујемо читање дела У прекиду. Како не полудети? Бернара Стиглера у целости. 

уторак, 31. јул 2018.

Менциус о познању срца

Размишљајући о животу, Ети Хилесум је у својим изванредно дубоким и лепим дневницима забележила: "Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватамо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније”. О путевима остваривања ове животне хармоније изванредне редове за собом је оставио један од највећих кинеских философа, најпознатији Конфучијев следбеник, Менцијус (380-289), који је сматрао да је ослушкивање властитог срца, његово разрастање, једини пут мудрости. 


У збирци кратких изрека, сабраних под називом Ићи до краја срца, Менциус развија сопствену философску мисао којој је у средишту поставка према којој је људска природа сама по себи добра. 
Човечност је само срце човеково. Правда је пут човечији. Уколико изгуби сопствени пут, више се не може вратити извору. Уколико запостави срце, више га не може пронаћи. Није ли то тужно? Човек који изгуби своје кокоши и псе зна како да поступи не би ли их пронашао, али уколико изгуби срце, не зна на који начин да га пронађе. Стога, пут учења и испитивања нема други циљ до да му помогне у проналажењу изгубљеног срца, ништа више од тога.
Попут савремених неуронаучника, међу којима и Мариана Сигмана који се детаљно бавио феноменом трептаја људског срца у процесу одлучивања, тако је и Менциус, био мишљења да онај
који иде до краја властитог срца познаје сопствену природу. А, познавати сопствену природу, исто је што и познавати Небо. Служимо Небу онда када срце чувамо неподељеним и хранимо његову природу. Равнодушни према краткорочном или дуговечном животу, судбину творимо старајући се о сопственој личности до смрти. 

У наставку, Менциуз износи једно веома дубоко запажање о неговању како сопствене тако и туђе личности: 
Хранити једну особу, а да јој при томе не посведочимо љубав, исто је што и односити се према свињи; волети је, а не указивати јој поштовање, исто је што и узгајати је попут домаће животиње. Поштовање треба да претходи дару. Никада добар човек неће поштовати онога који то не заслужује. (...) Човечност, које је предмет мог трагања, никада ми није ближе до онда када целом својом душом настојим да се према другима односим на начин на који бих да се и они односе према мени. (...) Не чините другима оно што не желите да они вама чине; не желите другима оно што не желите да они вама желе. Уколико тако будете поступали, то ће бити сасвим довољно.
Међутим, према Менциусу,
делати без разумевања смисла сопствених дела, понављати исте поступке без тражења мотива, проживети живот без разумевања његовог принципа, пада у удео већине. 
А оно што одликује доброг човека јесте то да се 
његова природа састоји у човечности, правди, обредима и мудрости који су укорењени у његовом срцу; њихова живост пројављује му се на лицу, ношена је његовим леђима, а са њих се слива на сва четири уда; а његова четири уда о њима сведоче без речи.
Менциус, попут Андре Пишоа који је оставио изванредне редове о човеку као ономе који се тражи, бележи, како у животу човека:
Не постоји ништа што не зависи од судбине, међутим, истинска судбина је она коју вољно усвојимо. Према томе, онај који разуме судбину не држи се пред њом као у подножју каквог несигурног зида. Судбину је испунио онај који отишао до краја Пута, а не онај који умире у њеним оковима. 
Иако је био мишљења да све људе одликује иста нарав, а то је да ”не могу поднети да виде патњу другога”, управо да би се на њу могло ваљано одговорити, сматрао је неопходним да се очува равнотежа између другога, света и Пута. Те је у том духу и записао:

Када Пут превлада у свету, живот жртвујемо Путу; када је Пут одсутан из света, Пут жртвујемо сопственој личности. Међутим, никада нисам чуо да Пут жртвујемо због других људи.
(...)
Уколико ти сам не ходиш Путем, неће га пратити ни твоја жена ни твоја деца. Уколико заповедаш другима, а да се сам ниси утврдио на Путу, нећеш бити саслушан, чак ни од своје жене нити од своје деце.
Дубока истина јесте да: ”Човечанство је човек. Када се два човека уједине, то је Пут.”

Прочитано можете допунити веома надахнутим размишљањима Андреја Тарковског о човековом познању истине, Андре Пишоа о човеку као ономе који се тражи или Томаша Шпидлика о ослушкивању срца.