недеља, 19. август 2018.

Поштар у свету бајки Џанет и Ален Ахлберга

О чаролији писања писама нико није на тако дирљив, једноставан и упечатљиво леп начин писао као дански писац, песник и физичар Тон Телехен. Писма његових јунака разноси ветар, можда исти онај који исписује и објављује редове Лутајуће књиге Жан-Мари Кервича, ”књиге без писца”, што се ”шета са оба своја срца у двама јој рукама”. О одговорном позиву разношења писама, на посебан начин су редове исписали и исцртали британски брачни пар, писац Ален (5. јун 1938) и илустратор Џанет Ахлберг (21. октобар 1944 - 15. новембар 1994), у изваредној интерактивној дечијој књизи Добри поштар Џоли.


Књига на којој су радили пуних пет година, данас привлачи и децу и одрасле. Прича у причи, говори о поштару Џолију који је једног летњег јутра устао оран за посао. То се дешавало у оно време када су се писма и разгледнице уткривале и разлетале и стизале са свих страна - као и мене што је пре неког дана обрадовала једна са широким, крупним, разиграним словима натопљена морском сланом водом и осунчана златним сунцем преиспуњена осмесима.


Спремивши се и средивши за посао, кренуо је да по обичају испаркира бицикл, када је уочио да се задња гума сасвим издувала. Остављајући оправку за после радног дана, пут посла се упутио пешице. 
Разневши већи део поште,
поштар се Џоли осети лако,
Зађе у хлад, поветарцем вођен,
Када одједном, О, драги! О, Боже!
Звечка се голема са неба сручи
и поштара Џолија ошамути.

Ошамућен поштар, поче да тоне,
све дубље и дубље у чудљиве снове.
Када одједном, ни од куда,
пред њега искочи, зец један чудан.
Са писмом у шапи, само му махну и
мирно протрча са својим сатом.
Као што свако дете већ знаде,
зец са сатом из које је бајке.
На вратима новог, необичног света,
поштара сачека натпис од два реда:
”Прочитај ме!”


Као и свако читање, тако и ово одведе зеца, пса и нашег доброг поштара Џолија право у свет Алисе у земљи чуда, а одатле и до вука са три прасета, Палчице и Дороти из земље чаробњака из Оза. Толико авантура, које, признаћете, почивају и чекају да буду откривене, али само у књигама. 





Прошавши светове свакојаке, разне, са прстићем на стази посутој сјајним шљокицама, поштар је стигао ни мање ни више до Смарагдног града.


Као што то и обично бива, када се стигне до жељеног циља, следи не тако жељено буђење. 
Поштар, веома изненађен,
Старог обличја поврати мере.
Ствари нису увек онакве какве нам се чине.
Беше ли ово јава или сна причине?


Ошамућеног поштара су, као што и доликује одвезли до болнице да га испитају и да му превију повређену главу.


У болници га је, међутим, сачекало изненађење. Болничарка је донела писмо адресирано на њега, на Доброг поштара Џолија:


У коверти се налазила књижица, а у књижици разгледница:





Она је управо и све разјаснила. Као што то обично бива у бајкама и животу. Наиме, 
да звечка није ударила поштара у главу,
ударила би Робина Худа,
који је из неке своје приче
пролазио управо туда. 
Но, било како било, звечка је пала и поштар је успео да измири све приче из бајке. Све, осим једне!
На путу за Канзас, Алиса и Дороти су среле Питера Пана и он се свидео Алиси. Не, Дороти. Не, Алиси. Или ипак, можда, Дороти... Било како било, остало је сасвим неразјашњено ко је ту на крају кога сањао: добри поштар Џоли њих или они доброг поштара Џолија... Неразјашњено како у животу, тако и у бајци.
У међувремену, са страшне висине,
Из мрклог мрака и звезданог неба,
изнад брда под широким сводом,
где топли ветрови летњи дувају и
вештице лете, медо се велики
стропоштао доле.
Прочитано можете допунити изванредним писмима Тона Телехена или пак, ако вам чаролије није доста, онда се осврните и на чаробну причу камења Филипа Барбоа.

петак, 17. август 2018.

Лутајућа књига Жан-Мари Кервича

Постоје књиге и постоје Књиге. Постоје оне вечне књижевности за које је Кристијан Бобен, као нико други, записао да су се појавиле са првим људима и ”омогућиле им да бораве на земљи и не умру од зиме”. Постоје Књиге које су попут слика које је Едуар Буба поклонио девојчици која му је тражила да јој да ”нешто што никада неће умрети”. Таква Књига, зрнце злата, зрака сунца, јесте Лутајућа књига Жан-Мари Кервича (1952). 


Жан-Мари Кервич је рођен у породици пијемонтских цигана са душом широм од небеса. Брат му по срцу, Кристијан Бобен, за њега је записао: ”Босоноги који нам враћа кључеве неба за које смо веровали да смо их заувек изгубили”. И заиста. Кервич не пише, он живи, дише, крвари. Књигу пушта да се сама напише из његове нутрине и ветар је објави.
Ја, Жан-Мари Кервич, у свом јадном бићу, сачинио сам склониште незбринутим мислима. Примам их душом и преносим њихову поруку. Потом заспим под покровом лутајуће књиге. Човек који сам, овде престаје. Седећи на рубу тротоара, попут каквог просјака што пружа руку, мој живот овде стаје. Чему писати како би се, у најбољем случају, постало именом улице која и сама води у смрт? Осим тога, немам више потребу да пишем, постао сам чедом Творевине. Више волим да једноставно живим, да се ничему не надам. Волим не волећи. Не преостаје ми више ништа до да седнем у подножје каквог дрвета и сачекам да се књига сама доврши. Затим, помоћу поветарца, објавиће ме сва четири ветра. Видим како лутајућу књигу односи вода тротоарског канала. Без имена, без наслова на корицама. Упућује ми последњи поглед. Смећар је, потом, хвата вршком лопате и баца у канту за смеће. Свршено је.

Лутајућа књига се овако представља:
Ја сам лутајућа књига; књига без писца. Пишем уз помоћ ветра који ми окреће странице, уз помоћ пурпурне крви листова дрвећа. Ја сам скитња; скитња која све познаје. Наиме, ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности. Државе су се толико приближиле да је теже прескочити бару него отпутовати до Индије.
Његове су речи попут оних за које Франсуа Касинжена Треведи тако уверљиво тврди да васкрсавају, јер су ”међу нама и доводе нас у питање”, ”отпочињу разговор”.
Никада нисам познавао срећу. Пао сам са једне пусте звезде на другу још сувљу. Свикнут сам на лоше вести. На то гледам као на прилику да сачекам ону добру. Сам себе објављујем. Душу примам у поетском салону властите утробе где пацови долазе да ме похвале. Волим да се дивим парчићима стакла, приградском цвећу што извија своје танке вратове кроз ограде градилишта. Нема милости за песнике, нема саучешћа. Ништа они нису видели, а ипак морају описати васкрсење човека, попут њих, прикованог на крст.


Категорија поезија: то је мој књижевни регистрациони број. Једног дана су ми поклонили награду најбољег верујућег књижевника, мени који немам веру. То ме је дирнуло, као да сам освојио играчку на сеоском вашару. Сећам се сестре која је изводила тачку на трапезу и очевог израза лица престрављеног идејом да случајно не падне са свог малог парчета раја и то у ову јадну шатру коју држе два крхка дрвена јарбола и шљунком прекривена стаза са козом што брсти све унаоколо. Кажу ми да није умесно писати о Богу. Али о чему другом бисте да пишем када је Он само писање?
За разлику од Рилкеа помало уплашеног пред белином странице, Жан-Мари Кервич примећује:
Како је лепа белина странице. Као да пишемо по снегу. Као да се какав невидљиви запис овде већ налазио, као каква девојка у белој спаваћици. Но пошто су мисли коракнуле по страници, она се убрзо претворила у блатњаву улицу оивичену којекаквим отпацима. Страница је изгубила своју белину; снег папира се истопио под врелим мастилом песме. Престајем да пишем како бих оставио део простора прекривеног снегом; како бих вас оставио да се дивите хоризонту папира прекривеног снегом. 

Поезија се, према речима Жан-Мари Кервича, не пише, она се живи. А нарочито то важи за лутајућу књигу, која попут њеног аутора има обичај да се на неко време изгуби и да нас онда неочекивано пронађе, као ономад у паришком предграђу Обервилје где ју је
чистач улица помео са јесењим лишћем. Потом ју је покупио, прочитао неколико страница, спусио на зид старачког дома и припалио цигарету са метлом приљубљеном на груди. Овај тренутак читања остарелог чистача улица највећи ми је успех у животу; слава коју никада нећу заборавити.
Нешто се слично десило и онда када је била виђена у Бенаресу.


У Бенаресу, постоје жене које и не знају да су жене и које уместо ципела имају пољупце Божије по табанима стопала. Тај јадни народ не познаје вулгарност среће. Изненада, окренувши главу, опазио сам једну од њих како у рукама држи стару сламнату метлу. Била је то лутајућа метла начињена да чисти отпатке богатих. Хтео сам да је купим, али је жена одбила да ми је прода: благодат се не продаје. Дугачке седе власи украшавале су јој ћилибарска рамена. Понео сам метлу са собом у Париз. Срећан сам јер пластика још није свиме овладала. Међутим, метла је била тужна: искоренио сам једну сламнату душу. Но и ја сам метла искорењеног тела. Можда ћемо једног дана заједно помести наше туге?  
Са Жан-Мари Кервичом и његовом Лутајућом књигом се далеко и дубоко путује. Као са сваком правом књигом. Стога препоручујемо да је прочитате у целини, а прочитано можете допунити дивним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или пак Дејвида Вајта о додиру живота.

четвртак, 09. август 2018.

Саади о ћутању

”Чуваjмо се: претеране речитости, измештених изјава, ужурбаног настојања да било шта кажемо о било чему, предугих разговора,...” само су нека од упозорења зен учитеља, Риокан Тајгуа, о злоупотреби речи. Јутрос размишљах о снази које имају речи да покрену, ослободе, надахну. Јутрос размишљах и ономе што је тако лепо приметио Франсуа Касинжена Треведи пишући о слободи говора у оквиру својих блиставих редова о речи која васкрсава, где примећује: ”Слобода говора се не састоји у изразима дрскости, већ у покретању огромног континента неизреченог.”
У далеком, 13. веку, ирански песник, Абу Мухамед Мошареф ал-Дин бин Абдалах Ширази (1210-1292), познат под именом Саади, што у преводу значи: ”Поручник Саада”, где ”са’ад” значи ”бити срећан”. Дакле, овај ”поручник срећних” који је, како његов биограф Давлачах бележи, тридесет година провео у учењу, тридесет у путовању и тридесет у молитви и писању, за собом је оставио две изванредне збирке које се сматрају највећим споменицима персијске књижевсности: песничку збирку ”Воћњак” и збирку анегдота ”Ружичњак”.



У ”Воћњаку”, језиком који одликује мудраце Блиског Истока, Саади оставља кратку приповест о значају ћутања:
Такаш је открио тајну својим чуварима тражећи од њих да је даље не шире. Та тајна, којој је требала цела година да се успне од његовог срца до његових усана, градом се раширила за само један дан. Љутит, Такаш заповеди џелатима да казне кривце. Али један од окривљених одговори принцу:
- Сам си крив за грешку коју смо починили. Дакле, помилуј нас! С обзиром да ниси знао како да реку задржиш на њеном извору, не тражи начина како да је насипима задржиш онда када преплави земљу. Задужи чувара да бди над твојим накитом, али никог не задужуј да бди над твојом тајном.

Приповест је из које Саади извлачи следећи закључак:
Господар си сваке своје неизговорене речи. Једном када је она изашла из твојих уста, постајеш њеним робом.
Када ђаво побегне из затвора, ниједна молитва, ниједна претња, неће га приволети да се у затвор врати.
Дете које развеже језик којим је задржаван необуздани коњ, ни сто атлета га после неће моћи ухватити. 
Мудре Саадијеве савете који данас имају посебну тежину услед наше интернет комуникације можете допунити Риокановим упозорењима о злоупотреби речи

среда, 08. август 2018.

Благослов Дејвида Вајта неузвраћеној љубави

Џон О'Доноху је у изванредној књизи благослова исписао светлосне редове о том дубоком општењу са другим кроз молитву, при којој се реч упућује другом кроз Реч која све оприсутњује и чини постојаном потврдом реалности ма како она лепа, тешка, радосна, тужна или потресна била. Благословима као љубећој доброти приступа и Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у збирци песама Звоно и кос, са Благословом неузвраћеној љубави.

  
Овим благословом, како подвлачи овај изванредни ирски песник и есејиста, "покушао сам да похвалу узнесем једном од најтежих и најнеугледијих стања: не бити виђен, не бити цењен и засигурно не бити вољен од онога кога видимо, ценимо и волимо". Као што је већ износио у својим промишљањима о ономе шта боли при растанцима, тако и овде Дејвид Вајт истиче како је "неузвраћена љубав то срцепарајуће стање које се не да ублажити, без обзира на наше најдубље наде да их превазиђемо понирањем у увек нова откривења које нам обзнањује дубина наше наклоности". Међутим, како у наставку истиче, сломљеност срце, ипак остаје и онај предео у који, без потребе ретко залазимо, а у којем почива оно светло које нам омогућава да у најинтимнијим пределима наше душе спознамо оно што називамо умећем сагледавања, прихватања и вољења себе. Нека је стога благословена неузвраћена љубав!


БЛАГОСЛОВ ЗА НЕУЗВРАЋЕНУ ЉУБАВ 
Благослов очима које ме не видеше као што сам желео да виђен будем,
Благослов ушима које никада чути неће удаљени бат корака мог стидљивог срца.
Благослов животу који је у теби, а који ћеш проживети без мене;
отвореним вратима које те од сада заувек одводе.
Благослов путу којим ћеш се сама упутити и
благослов путу који те чека са неким другим на њему.
Благослов ономе што о мени никад дознати нећеш у годинама које наступају,
а са тим, и слепом благослову мојих руку ономе ил' оному
који никада неће моћи спознати мене онаквим какав јесам,
а самим тим, благослов нека се спусти и на начин на који
сам себе никада нећу спознати у целости,
а изнад свега, најдубља, најсрдачнија жеља
мог скривеног и неприлагођеног срца
ономе што си ти у себи морала да прикриваш од мене.
 
Дозволи ми да будем довољно великодушан и широк
и храбар да ти кажем збогом, без покушаја да разумем;
да те пустим да се упустиш у своје сопствено разумевање,
али са тим да увек останеш у милом средишту,
скривене сенке мог сећања без жеље
да знам ко си била када си се први пут појавила,
ко си била док си крај мене остајала и
ко ћеш постати у слободи
сада када си прошла кроз мој живот и отишла.   
Прочитано можете допунити и изванредним редовима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, стиховима Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љувави, као и Џон О'Донохуовим благословима. Читање можете наставити и Дејвид Вајтовим размишљањима о додиру живота, храбрости, неименовању љубави, ступању и иступању из тишине. Свакако, препоручујемо да збирку песама Звоно и кос прочитате у целости.