Џон О'Доноху о тајинственој спони сећања, пролазности, страха и живљења

У изузетним редовима о љубави, умиљењу и сећању, Клајв Стејплс Луис је записао да "умиљење остаје непотпуно, све док не пређе у сећање". Мирослав Мика Антић је то на себи својствен начин у дописима сабраним у Издајству лирике, срочио на следећи начин: "Боже свих богова, каква то мора бити зачуђеност у срцу кад неко изгуби моћ да се зачуди нечему већ давно познатом? И кад изгуби еластичност да се замисли пред нечим стопут доказаним? И најзад, да изгуби моћ да га узнемири нешто устоличено за сва времена као спокој?"

Када вам се последњи пут догодило да се пред нечим зачудите? Чудите ли се? Сећате ли се зачуђености? Или још пре задивљености? Шта она у вама порађа? "Прича је тиха, све док се реч не изговори", записао је Пат О'Доноху у предговору изванредној књизи, Шетање по пашњацима чуда.

Реч је о сабраним разговорима вођеним на обронцима ирских планина, конференцијских сала, славских трпеза, радијских студија, између Џона Куина и Џона О'Донохуа (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006). У једном од тих разговора Џон О'Доноху се осврће на тему сећања и бележи:

Сећање је за мене један од изванредних извора, кућа која крије благо, чуда. Гледаш људе како се крећу улицама, црквом, пољем, и схваташ да свако од ових створења у себи носи жетву животног искуства. Можеш поникнути у себе и поздравити ствари које су ти се једном догодиле, изнова им се обрадовати, у њима уживати и допустити им да ти буду изнова заклон и благослов.

Размишљајући о срећи, Бертран Вержели је записао како: "бивајући срећнима, ослобађамо се несвесних нагона за доминацијом. И постајемо срећнима бивајући изненађени тиме што живимо, радујући се самој чињеници живота, чинећи од живота мудрост, а не предмет страсти и мржње." Једна од негативних страна савременог живота, како у наставку примећује Џон О'Доноху, састоји се управо у том немару у односу на сећање. 

Сећање се данас поверава компјутерима, међутим компјутери немају сећање - реч је о пукој злоупореби речи. Чини се да се сећање данас искључиво доводи у везу са проживљеним патњама и нанешеним боловима били они само наслућени као претња или стварни. Тужно је што се људи не користе својим лепим успоменама како би им се изнова враћали као по жетву сећања које је у њима похрањено, и живот проживе са богатством које им та жетва даје, пре него ли са бедом увређености.

Ван Гог, Подне: одмор од рада (1890)

На питање, због чега до реченог долази, Џон О'Доноху одговара:

Једна од тужних ствари данас јесте у томе што се већина људи плаши чуда властитог постојања. Све чине не би ли се затворили у систем, улогу, слику или о унапред обликовану слику коју им други људи наметну. Поменути идентитет може бити у потпуној супротности са необузданим енергијама које пониру из дубина њиховог духа. Многи од нас се пред тим енергијама престраве и пристану на компромисе. Определимо се за нешто што нам се учини сигурним, пре него ли се упустимо у нешто што са собом носи опасност и недокучивост која одговара нашем срцу. Не би требало заборавити да сваког од нас очекује смрт. Човек из Конемаре једном је рекао мом пријатељу: Beidh muid sinte siar', a duirt sé, 'cuig mhiliuin blian déag faoin chré' - Под земљом ћемо лежати око петанест милиона година, а дато нам је да се само на трен пројавимо. Чини ми се да тек када постанемо свесни тога да нам смрт иде у сусрет, наступи истинско ослобођење. Тада разумемо да је свако од нас призван да одживи све што је у њему. Један од највећих грехова јесте управо непроживљен живот, не допустити себи да постанеш одговорним уредником пројекта који се зове "твој живот"; да останеш незадивљен пред пространством које је у теби. 

Прочитано можете допунити изванредним редовима Бертрана Вержелија о поигравању са постојањем или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Из нешто другачије перспективе, али са истим жаром пише и Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти. На крају се савакако вратите изванредним разговорима између Џона Куина и Џона О'Донохуа сабраним у књизи: Шетање по пашњацима чуда. 

Са Џоном О’Донохуом у смирај дана

У изванредним редовима о молитви, Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) подсећа како је свеколико човеково биће прожето молитвом и како је свеколика творевина у непрестаној молитви, били ми тога свесни или не, опажали ми то или не, осећали ми то или не. Све је прожето молитвом, управо јер је све и призвано у живот са молитвом да постоји, да постоји вечно. 

У изванредној књизи благослова, Благословен простор међу нама, овај ирски песник, философ и свештеник у смирај сажима унутрашњу историју дана бележећи:

Нико није познавао име овога дана;
Тихо рођен из најцрње ноћи,
Промолио је лице у светлост,
Не тражећи за себе ништа,
Отворен бивајући како би свакоме од нас даривао
Блиставо поље да се пред њим пружи,
Благовремено приносећи, земљу да придржи стопе
И светлост мисли да укаже пут.

Промисао дана се не осврће;
Елегантно обитава у тишини
Стварајући простор за све наше речи,
Како би ослушнули оно што је у њима и изван њих садржано.

Ретко кад приметимо како је сваки дан свето место
На којем се евхаристија свакодневице приноси,
Преображавајући наше сломљене делове
У вечну нит која нас спаја.

Негде у нама достојанство столује
Милостивије од својствене нам ситничавости
Грејући нас трепетом и снагом,
Достојанство што верује у облик који дан поприма.

Стога, на крају дана, заблагодаримо
на спајању са непознатим
и за тајинствени чин
којим су промисао дана

и мудрост душе постали једно.

За крај дана, Џон О’Доноху нуди листу питања кроз која можемо да се огледнемо онда када пожелимо да проверимо или пак да се уверимо да нас је у властитом дану уопште и било:

Какав сам синоћ сан створио?
Не чему су се моје очи данас задржале?
Где сам био слеп?
Где сам био рањен, а да то нико није приметио?
Шта сам данас научио?
Шта сам прочитао?
Које нове мисли су ме посетиле?
Какве сам разлике уочио у мени најближима?
Кога сам запоставио?
Где сам себе запоставио?
Шта сам то данас отпочео кадро да свему одоли?
Какви су ми били разговори?
Шта сам данас учинио за сиромаха и одбаченог?
Да ли сам се данас сетио упокојених?
Где сам могао да се изложим ризику нечега
сасвим другачијег?
Где сам себи допустио да будем вољен?
Са ким сам данас могао да будем најближи себи?
Шта је до мене данас допрло? Колико се то дубоко у мене урезало?
Ко ме је данас видео?
Ко ме је данас из прошлости и из будућности посетио?
Шта сам данас избегао?
Из реченог - због чега ми је данашњи дан уопште и био дарован?

Прочитано можете надопунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Паркер Палмеровим о проналажењу властитог призвања или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Потом се вратите Џону О’Донохуу и његовим блиставим мислима о молитви, аскетском животу и уопште о значају благослова.

Џон О’Доноху о сродним душама

Чудно је бити овде. Тајна те никад не оставља самог. Иза твоје слике, испод твојих речи, изнад твојих мисли, тишина једног другог света чека. 

Овим речима почиње једна од најлепших, мени познатих, књига о пријатељству, самоћи, љубави и смрти. Као што је Лорен Гунел у свом надахнутом роману Дан у који сам научио да живим, кроз окрепљујуће речи тетке Марџи, успео да нам поетским језиком дочара несрећу савремене поробљености спољашњошћу или пак пружи неколико непретенциозних савета о постизању оствареног живота, тако нам и ирски песник и писац Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) у књизи под називом Anam Carа. Књига келтске мудрости, отвара двери најдубље чежње људске душе да буде препозната, да воли и сâма да буде вољена.

Свет живи у теби. Нико, осим тебе сâма, не може ти донети вести из твог унутрашњег света. (...) Уколико постанеш овисан о спољашност, прогониће те твоја унутрашњост. Постаћеш толико гладан, глађу коју ниједна слика, особа или потреба неће моћи утолити. Да би био здрав, мораш остати искрен према својој рањивој сложености. Да би очувао равнотежу, мораш се неподељено старати о унутрашњости и спољашњости, видљивом и невидљивом, познатом и непознатом, временском и вечном, старом и новом. Нико не може ово урадити уместо тебе. Ти си јединствени праг свог унутрашњег света. Ова крепкост је светост. Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу. Иза фасаде слике или непажње, свака особа је уметник у оном првобитном и непатвореном смислу. Свако од нас назначен је и има част да буде уметник који у себи носи и обликује јединствен унутрашњи свет.  

У редовима који следе Џон О’Доноху наглашава вредност сваког човека, подвлачећи како свачије присуство представља креативну и турбулентну тајну - видљиви знак невидљиве благодати. Ово нарочито важи за оне људе које називамо пријатљима, јер пијатељство управо и јесте простор благодати у којем се душе крећу једне ка другима, препознају, подржавају, једне о другима старају, воле и поштују.

Пријатељство је креативна и превратничка сила. (...) Људски живот је непрестано преображење. Уколико се он сагледа кроз призму пријатељства, онда оно што је било непознато, страно, негативно, претеће временом постаје тајинствена блискост. Попут каквог уметника, личност човекова не посустаје у процесу оваквог једног разоткривања. Машта је у том смислу близак пријатељ непознатог. Незасито призива и ослобађа снагу могућности. Пријатељство, тада, не може бити сведено на какву ексклузивну и сентименталну везу; реч је о далеко дубљој и интензивнијој сили.

www.funnyhappyquote.com

Келтска реч за везу пријатељства о којој Џон О’Доноху овде говори је Anam Cara, где anam значи душа, а cara пријатељ, што би се на српски језик могло превести са сродна душа. Некада се овај израз користио за учитеље и исповеднике Цркве. Данас се он употребљава и за оне којима поверавамо најскривеније тајне душе; неко са ким делимо оно што је у нама најдубље, ум и срце. ”Када имате вашу anam cara, онда ваше пријатељство превазилази све конвенције, морале и категорије”, бележи Џон О’Доноху, у наставку цитирајући светог Јована Касијана, који у својим Исповестима вели: ”То је оно пријатељство које ничим не може бити прекинуто, нити га икаква временска или просторна раздаљина може окрњити или уништити, па чак ни смрт их не може раздвојити”. Такво пријатељство опстаје чак и онда када су пријатељи удаљени. И то бива стога што су они, примећује О’Доноху,

успели да закораче иза границе персоне и ега и ступе на поље душе. Када се две душе споје њих је тешко раздвојити. Онда када се душа пробуди, физички простор постаје преображен. Чак и кроз раздаљине, пријатељи могу остати спојени и осећати животне токове једни других. Са својом anam cara ти си у ствари пробудио вечност. На поднебљу душе не постоји раздаљина. 

(...)

Свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав, у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија. Површне и функционалне лажи као и полуистине својствене друштвеним познанствима, овде се распршују. Овде сте оно што заиста јесте. Љубав омогућава разумевању да се устали, а такво једно разумевање више је него драгоцено. Тамо где вас други разуме, тамо сте код куће. Разумевање потхрањује припадање. Онда када заиста доживите да вас је неко разумео, осетите слободу отварања и препуштања души другога. (...) Овакво умеће љубави једино је кадро да разоткрије јединствену и свету посебност другог људског бића. Љубав је једино светло које заиста може растумачити тајинствени потпис другог човека и његове душе.

www.funnyhappyquote.com

Љубав као таква од виталног је значаја за човека, јер једино она, како у наставку пише, Џон О’Доноху, може пробудити оно божанско у нама. 

У љубави растеш и долазиш кући. Када научиш да волиш и да будеш вољен, долазиш до самог средишта духа који је у теби. У топлом си и ушушканом. (...) Тај тихи и тајанствени вечни свет у теби јесте твоја душа. Љубав је природа душе. Када волимо и допустимо себи да будемо вољени, постепено почнемо да настањујемо царство вечности. Страх се претвара у храброст, празнина у пуноћу, а удаљеност у блискост.

Али да би се до такве љубави дошло, неопходно је најпре на ваљан начин заволети и волети себе. А то, подвлачи Џон О’Доноху, нема ничег заједничког са самољубљем. Још је Аристотел, у Етици, записао: ”Осећања која гајимо према пријатељима неретко осликавају осећања која гајимо према себи.” Док у Јеванђељу стоји: ”Љуби ближњега свога, као самога себе.”

Мораш бити великодушан најпре према себи како би могао да примиш љубав која те окружује. Можеш патити од неутољене глади за љубављу. Годинама можеш тражити на усамљеним местима, местима изван себе. Иако је све време љубав коју тражиш на свега неколико центиметара удаљености од тебе. Она све то време почива на ободима твоје властите душе, али си ти био слеп да је уочиш. Можда је некаква преживљена бол учинила да ти се врата срца са праском затворе те да сада стојиш беспомоћан и не успеваш да их отвориш како би примио љубав. Због тога буди пажљив према ономе што ти се даје. Борис Пастернак је једном рекао: ”Када велики догађај покуца на врата нашег живота то ретко бива гласније од откуцаја срца и веома га је лако пропустити.”

Иако већину овог сви веома добро знамо, тако нам се често деси да на погрешне начине покушамо да заварамо глад за љубављу. То неретко бива кроз прекомеран рад, успех, па чак и духовно трагање. Међутим, љубав тражи стрпљење и време. ”Жеља за пријатељством брзо се роди, каже Аристотела, али не и само пријатељство.” Док апостол Павле у Посланици Коринћанима љубав описује као ону која је: ”стпљива, благотворна, ... не завиди, не горди се, не надима се ... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.” А на другом месту у Светом Писму, у Посланици светог Јована, стоји: ”Савршена љубав изгони страх напоље.” Стога, примећује даље овај изванредни ирски песник:

www.funnyhappyquote.com

Ироничним бива то како свет воли моћ и власт. Можеш бити веома успешан у свету; сви ти се могу дивити; можеш поседовати немерљиво богатство, љупку породицу, успех у послу и имати све оно што ти свет може дати, али иза свега тога, можеш остати изгубљен и мизеран. Уколико имаш све оно што ти свет може понудити, а љубави немаш, онда си сиромашнији и од оних најсиромашнијих. Свако људско срце жеђа за љубављу. Уколико у срцу немаш топлину коју само љубав пружа, онда у твом животу нема места ни правом слављу нити искреној радости. Није важно колико си моћан, компетентан, самоуверен, или поштован, није важно шта о себи или шта други о теби мисле, оно најдубље за чим чезнеш, на крају крајева, увек, јесте љубав. Није важно где смо, ко смо, шта смо или какав нам је животни пут, сви имамо потребу за љубављу.

Истина је при томе да љубав може да нанесе и велику бол. Истина је и да је живот опасно непредвидив. Људи се мењају, често веома драматично и неочекивано. Огорченост и увређеност преко ноћи заузму место припадања и љубави. 

www.funnyhappyquote.com

O тим тренуцима најтежег искушења пред којим се човек може наћи, Доноху бележи:

Свако пријатељство с времена на време пролази кроз мрачне долине очаја. То искуство провери подвргава сваки делић љубави. Губи се привлачност и магија. Осећања која имамо једни према другима јењавају и присуство оног другог у устима оставља горак окус. Уколико успете да прођете кроз овај тешки период искушења, онда ваша љубав може бити само још додатно утврђена, док све оно што је лажно и неважно са ње отпада. То искуство ће вас извести на тло на којем се ваша љубав може још више разрасти. 

Љубав, дакле, може и да боли. Са љубављу треба бити веома пажљив и опрезан. Џон О’Доноху овде указује на изванредни значај који има молитва да би се на прави начин могло расудити о томе кога ћемо пустити у своју близину. Постоје и они људи који око срца носе љуштуре претходних разорених веза и перверзну потврду идентита налазе у повређивању других. Док пријатељство о којем овде говоримо јесте дар и апсолутна отвореност за другога. 

www.funnyhappyquote.com

Тамо где постоји љубав, постоји отвореност живота једног за друго. Све баријере су оборене. Дистанца којом се иначе штитимо је превазиђена. Другој особи је допуштено да ступи у најдубљи храм наше душе. Наше постојање и живот постају тлом на којем и онај други може обитавати. Потребна је велика храброст да би се другоме допустило да нам приђе тако близу. Будући да је тело у души, онда када другога пустимо тако близу себе, ми у ствари том другом допуштамо да постане део нас самих. У овом тајинственом сродству душе се уједињују.

Стога се, наставља даље Џон О’Доноху, овакво једно пријатељство и љубав не може заснивати на нечему апстрактном и церебралном. Оно нема ничег заједничког са оним што називамо пријатељством на друштвеним мрежама и не гради се лајковима и смс порукицама. Технологија и медији не уједињују свет. Они од васцелог света пружају само сенке. Самим тим свет у којем живимо настањују аветима остављајући нас у њему још усамљенијима. 

У свету у којем компјутери замењују истински сусрет и где психологија замењује религију, уопште и не чуди што смо са толиким жаром опседнути односима. Нажалост, ”однос” је постао празним местом око којег се наша усамљена глад шуња тражећи топлину и припадност. Оно што се у јавности неретко може чути о блискости сасвим је испразно, а такво једно непрестано понављање једног те истог само још јасније указује на то да блискост изостаје. Истинска блискост је свето искуство. Оно никад не објављује тајну поверења и сродности воајеристичком оку неонске културе. Права блискост је ствар душе, а душа је дискретна.

Препоручује читање ове изванредне књиге у целини, а прочитано можете проширити и Лоран Гунеловим увидима о савременом робовању спољашњости, а онда се вратити на Џон О’Донохуове редове о човековој чежњи за припадањем.

Са Џоном О'Донохуом о молитви

When the person you love still causes you to feel wonder, you are still alive to his or her mystery. Wonder is the child of mystery. It calls your heart to thanks and praise.

"Дај ми нешто што никада неће умрети" затражила је својевремено једна девојчица од чувеног француског фотографа Едвара Бубеа. На њену молбу он је годинама одговарао својим чудесним фотографијама. Управо због тога што знамо и осећамо, макар то било и "само" интуитивно, колико је живот крхак и несигуран, чезнемо за нечим што неће бити пољуљано и обесмишљено. Живећи на земљи, имамо утисак да смо на чврстом тлу. Међутим, најдубље основе Земље не почивају ни на чему; Земља лебди у ваздуху одржавана силама теже. Човеков унутрашњи свет, ум и срце, такође почивају на невидљивим основама душе, или како би то веома лепо срочио Џон О'Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) у књизи, која у целости завређује пажњу, Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong,

The roots of all intimacy and belonging are planted powerfully in the invisible spirit. (...) When you forget or repress the truth and depth of your invisible belonging and decide to belong to some system, person, or project, you short-circuit your longing and squander your identity. 

Тим поводом, Џон О'Доноху сугерише:

To have true integrity, poise, and courage is to be attuned to the silent and invisible nature within you. Real maturity is the integrity of inhabiting that "immortal longing" that always calls you to new horizons. Your true longing is to belong to the eternal that echoes continually in everything that happens to you. Real power has nothing to do with force, control, status, or money. Real power is the persistent courage to be at ease with the unsolved and the unfinished. To be able to recognize, in the scattered graffiti of your desires, the signature of the eternal. True prayer in the Holy Spirit keeps the graciousness and splendour of that vulnerability open.

Хришћанско предање углавном прави разлику између два типа молитве: оне која изводи из света - далеко од светске пометње и забаве и утврђује човека у постојаном стајању пред лицем Божијим, и оне која се огледа кроз активно и ангажовано присуство: ora et labora. О'Доноху примећује како смо често склони подвајању ова два типа молитвеног настројења, што не би требало да буде случај. Насупрот подвајању, он подстиче на њихово обједињавање. Подвајање нуди лажне алтернативе, док обједињавање молитвом прожима васцело човеково постојање:

Everybody should attempt both these forms of prayer, particularly the form they find uncongenial. Exclude nothing. Maybe it would also be possible to bring them together if we speak of the prayer of being. At its deepest level, creation is continuously at prayer. The most vital and creative prayer is always happening within us, even though we never fully hear it. 

George Kordis

А на питање: како се ми то молимо? Односно: шта се то у нама моли, О'Доноху одговара:

Prayer issues from an eternal well within you. The presence that prays within you is your soul. It is interesting to read in the New Testament that the soul is always seen as a continuation of the Holy Spirit. No place does it ever say that we should pray to the Holy Spirit. The Holy Spirit is not different from the activity of your prayer. You pray in the Holy Spirit. The little preposition suggests how you are suffused with the Holy Spirit. Your body is the temple of the Holy Spirit and the deepest longing in you is spirit.

Молитва је, према томе, увек мистично ступање у тајну живота, или како је Махатма Ганди имао обичај да каже: "Живот је тајна која се мора проживети, пре него проблем који се мора разрешити". У том смислу молитва нас учи сагледавању живота из свих могућих углова; ономе што су у сликарству покушавали Кадински и Пикасо, растварајући и приказујући предмете које су сликали из најразличитијих перспектива. 

Mystical prayer is never trapped. Most of our viewpoints are trapped like magnets to the same point on the surface. Mystical prayer teaches us a rhythm of seeing that is dynamic and free and full of hospitality. Far bellow and beyond the fear of limitation of the ego, mystical prayer teaches us to see with the wild eye of the soul. It sees the secret multiplicity of presences that are active at the edge of our normal field of vision.

George Kordis

Предање познаје многобројне молитве које расветљавају и обликују биће онога који им прибегава. Молитва човека доводи у непосредни додир са његовим властитим срцем. Једном када се са њим човек сусретне штета је не ослушнути га и не допустити му да нам само изговори властиту молитву. Постоји нешто изванредно лепо у изговарању молитве која потиче из самог срца онога који је говори. Како доћи до тога да душа проговори, Џон О'Доноху даје следећи савет:

Give yourself time to make a prayer that will become the prayer of your soul. Listen to the voices of longing in your soul. Listen to your hungers. Give attention to the unexpected that lives around the rim of your life. Listen to your memory and to the inrush of your future, to the voices of those near you and those you have lost. Out of all of that attention to your soul, make a prayer that is big enough for your wild soul, yet tender enough for your shy and awkward vulnerability; that has enough healing to gain the ointment of divine forgiveness for your wounds; enough truth and vigour to challenge your blindness and complacency; enough graciousness and vision to mirror your immortal beauty. Write a prayer that is worthy of the destiny to which you have been called. This is not about any kind of self-absorbed narcissism. It is about honouring the call of your soul and the call of eternity in you. Take as much time as you need to find the shape of the prayer that is appropriate to your essence. It might take a month or a year. When you have it shaped, memorize it. When you have it learnt by heart, you will always carry this gracious prayer around the world with you. Gradually, it will grow into a mantra companion. It will be the call of your essence, opening you up to new areas of birth; it will bring the wild and tender light of your heart to every object, place, and person that you will meet.

Препоручујемо читање књиге Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong у целини. Прочитано можете допунити ауторовим изванредно лепим мислима о човековој чежњи за припадањем, подвижничком животу или књигом благослова, или пак са суптилним мислима Кристијана Бобена и блиставим фотографијама Едвара Бубеа обједињеним у славу лепоте живота.

Џон О'Донохоу о аскетском животу

Сврха аскетске дисциплине није у томе да нас претвори у духовног ратника, већ да нас ослободи за саосећајност и љубав према другима и себи.

"Било би нам од велике користи уколико бисмо успели да развијемо аскетски однос према животу", примећује Џон О'Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) у изванредној књизи Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong. 

Иако технолошки напредак умногоме доприноси лакоћи и лепоти живота, он га, услед неконтролисане употребе, често своди на прости функционализам одузимајући му тајну и јединственост, простоту бивања. Погружени у брзе технолошке воде неретко губимо стрпљење пред природним током постојања које изискује време. Функционалност која у колизији са постојаношћу порађа технолошки напредак, оставља отвореним питање: да ли je тај напредак на адекватан начин пропраћен телесним, душевним и духовним напретком човека којем би поменуте технологије требало да буду на корист. Да би то било могуће, сматра Џон О'Доноху, потребно је да се успостави равнотежа између функционализма и благодарности.

Без благодарности изостаје и осећај присуства и чуда. (...) Функционалистички ум извештен је у уметности употребе људи и Природе за властите пројекте и достигнућа. За разлику од њега, благодаран ум поштује присуство и различитост сваке особе и ствари. То не значи да благодарни ум стагнира у пасивној пажњи према животу. Он је итекако способан да се укључи и рве са светом, али се и даље односи према њему са осећајем мистерије и поштовања.  

Са убијањем Бога човек је десакрализовао и демистификовао властити живот претворивиши га у пуку функционалност. Без осећања светости пред тајном постојања човек и природа постају само пуки објекти у служби човекове неутољиве похлепе која не познаје границе. Одатле тај добро познати осећај који прати обесвешћени доживљај себе, другог човека и света који представља духовни темељ човековог бивања: "Не можеш имати лични интегритет присуства без признавања и поштовања присуства других. Постоји чудна, прикривена, симетрија душе. Када унижаваш неку особу, унижаваш себе. Када унижаваш себе, унижаваш и друге". 

Brad Yeo Illustration

Како повратити изгубљени доживљај светости света и човека? Да ли је то више уопште могуће? Џон О'Доноху сматра да јесте и то редовним подсећањем на то да је сваки дан пројава Божије љубави према нама. У изванредној књизи благослова Доноху подсећа на заборављени чин благодарења: "Сваки дан је тајна уплетена око блиставог срца чуда. Пуштамо да нам се дани расипају попут празних љуштура пропуштајући тако сво његово благо".

У темељу благодарности налази се аскетски приступ животу. На који начин он може нама данас користити Џон О'Доноху бележи следеће:

Већи део нашег савременог живота пати од презасићености. Толико тога поседујемо да више ништа не примећујемо нити у њему уживамо. Приметна је својеврсна обесност банки које купују Ван Гогова платна попут пуких предмета и  потом их излажу у мрачним трезорима где их нико не може видети. Било би нам од велике користи уколико бисмо успели да развијемо аскетски однос према животу.  

Као и са свим другим дисциплинама тако и у духовној највише користи имамо онда када самовласно бирамо оно што је тешко. Уколико бисмо укључили аскезу у свакодневни живот као његову виталну димензију, то би нас веома обогатило. То би нам помогло у задобијању осећаја простора. Помогло би нам у расуђивању нарочито услед приметног пораста баналности, сензационализма и оспољашњености које нас чине непажљивим и раздражљивим. 

Џон О’Доноху о човековој чежњи за припадањем

Благослови Џона О'Донохуа

Не памтим да сам у скорије време читала књигу чије речи собом носе толико нежности и доброте. Француски писац, Кристијан Бобен примећује како се о доброти није много писало и да све док се може о њој писати, вреди писати. Овде доброта није предмет писања, али све одише добротом. Реч је наиме о проналажењу изгубљеног умећа благосиљања и књизи To Bless the Space Between Us Џона О'Донохуа (1956-2008), песника, писца, философа и свештеника ирског порекла.

Најпре сам изглед књиге одише лепотом. Твд повез, а унутра спој светлоплавих слова и класје жутих наслова са по којим келтским орнаментом попут сунца. Књига благослова отпочиње јутарњим и завршава вечерњим благосиљањем, а између се преплићу живота вредни догађаји (рођење, очинство, мајчинство, нови почетак, нови дом, долазак, одлазак, рођендан, старост, смрт и умирање, итд). Кажем "живота вредни", јер у сваком случају догађаји јесу, али често, услед тога што им не указујемо довољно ни пажње ни времена не успевају да добију на значају и повежу се са нашим властитим животом, а још мање са животима оних чији је наш живот део. Остајући тако неповезани ни са собом, ни са другима, заглушујемо и свој и једни другима живот. А сам живот јесте дар, благослов над благословима, или као што сам аутор примећује: "the primal sacrament, the visible sign of invisible grace. The structure of our experience are the windows into the divine. When we are true to the call of experience, we are true to God".

Позивајући се на Рилкеа који каже: "Hier zu sein ist so viel - to be here is immense, аутор се осврће на тајну постојања и бележи:

Nowhere does the silence of the infinite lean so intensely as around the form of a newly born infant. Once we arrive, we enter into the inheritance of everything that has preceded us; we become heirs to the world. To be born is to be chosen. To be created and come to birth is to be blessed. Some primal kindness chose us and brought us through the forest of dreaming until will could emerge into the clearance of individuality, with a path of life opening before us through the world.

Када вас у понедељак изјутра пробуди благослов Џона О’Донохуа

Осврнула сам се и на целу књигу благослова Џона О’Донохуа (1956-2008), To Bless the Space between Us, али у овај понедељак изјутра, предаме саме од себе изиђоше речи благослова за нови почетак. Нека нам буде по вери нашој:

FOR A NEW BEGINNING

In out-of-the-way places of the heart,

Where your thoughts never think to wander, 

This beginning has been quietly forming,

Waiting until you were ready to emerge.

For a long time it has watched your desire, 

Feeling the emptiness growing inside you,

Noticing how you willed yourself on,

Still unable to leave what you had outgrown.

It watched you play with the seduction of safety

And the gray promises that sameness whispered,

Heard the waves of turmoil rise and relent,

Wondered would you always live like this.

Then the delight, when your courage kindled,

And out you stepped onto new ground,

Your eyes young again with energy and dream,

A path of plenitude opening before you.

Though your destination is not yet clear

You can trust the promise of this opening;

Unfurl yourself into the grace of beginning

That is at one with your life's desire.

Awaken your spirit to adventure;

Hold nothing back, learn to find ease in risk;

Soon you will be home in a new rhythm,

For yous soul senses the world that awaits you.  

Желим вам сретан почетак седмице и сваког новог почетка!