У новембар са Миком се бежи из Новог Сада

Андре Пишо размишљајући о човеку који се тражи. анализира чувени натпис са Аполоновог храма у Делфима "Познај самог себе" и бележи како је реч о "позиву на тражење, на самоосмишљавање, самоостваривање." Јер, како у наставку подвлачи: "управо у том тражењу човек сам себе познаје; али се познаје као онај који се тражи, а не као несавршени резултат потраге која је још увек у току". О тражењу себе, писао је и Силван Тесон бежећи на обале Бајкала где би у миру могао да размишља о слободи и покушају самопознања. Мирослав Мика Антић (14. март 1932-24. јун 1986), човек посебна кова, би у јесен, кад наступи новембар, бежао из Новог Сада бежећи од себе, не би ли се у том бегу опет изнова проналазио и увек изнова губио, заборављао. 

У јесен увек нестанем из Новог Сада. Чиним то зато што се сваког новембра, као по неком смушеном правилу, поново заљубљујем у стари мост под Тврђавом, у лавиринт кривудавих сокачића око Матице Српске и Темеринске пијаце, у два прозеба лабуда који кашљуцају у језеру Дунавског парка, у једну виолину код "Мараса" или две виолине код "Столца" и што све беспомоћније прирастам за ове улице, за сву ужурбаност пролазника, за лепршање јутарњих и вечерњих издања на Булевару и за шарени лом излога  који крупним четвртастим очима јуре у измаглицу и монотоно сивило просуте кише.
Вероватно знате шта значи заборавити себе на неком углу, дуж неких дрвореда, под неким прозором... значи: остати овде заувек. И нека то изгледа невероватно и романтично, значи: сећати се тамо чак на Сен Жерману малог бифеа "Ловац" иза Дневника или под кремаљским кулама са носталгијом мислити на барокну фасаду новосадске општине, или у бетонској вртоглавици Менхетна пожелети једно спокојно поподне на обронцима каменичке обале.
Једном су ме питали зашто сам тако гимназијски заљубљен у Нови Сад. Нисам умео да одговорим. Јер са најдражим градом је као и са најдражом женом: никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало... 

Речено се надовезује на један од Микиних дописа, послатих године 1986. из Сомбора у којем бележи: "Кад се поново родим, ето, пробаћу да се бавим и другим стварима. Сад ме интересује само нежност."

Прочитано можете обогатити Џон О'Донохуовим благословима, али се свакако вратите Микиним дописима из изванредне збирке, Издајство лирике.

Дописи Мирослава Мике Антића

Данас, данас путујем светом и временом са најневероватнијим ликом по имену Мирослав Мика Антић (14. март 1932 - 24. јун 1986). О томе ко је Мика можете прочитати у његовим биографијама, па ако Вам нешто од написаног буде јасно, онда ми се јавите, пишите, реците,... Мирослав Мика Антић није име, он је институција. Он је једно од најлепших бића које се кретало овом нашом плавом планетом. И то како! Као морнар, песник, сликар, новинар, уредник, режисер, ... Ма, он је једноставно Мика Антић! За Сент-Егзиперија је рекао како се у њега никада није разочарао, а ми то можемо рећи и за Мику. Чини ми се да док има Мике, има ту негде и свакога од нас, односно оног најбољег у нама.

У једном обраћању деци рекао је: "Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена, да је неко ослободи". Та писма и дописнице од Мике, јутрос, себи и другима, шаљем кроз прелиставање његове чаробне збирке, Издајство лирике (Народна библиотека Србије). Морам да приметим да је књига припремљена на један веома леп начин. Садржи фотографије Микиних рукописа и слика. Штета, можда само у томе што фотографије нису у боји - али не може се све тражити Оно што ова збирка садржи, боји и оно необојено.

Не знам, чини ми се да би сваки коментар био сувишан. Овде бих желела да са мном заједно пропутујете светом и временом ишчитавајући Микине допсинице и да у том заједно проживљеном догађају нађемо се негде међу редовима, мало се једни другима осмехнемо, намигнемо и обрадујемо. Уколико сте жедни отпијте гутљај кафе или црног вина - по вољи вам, расположењу и надахнућу!

Живели!

Јављање из Корчуле, на Микин рођендан, 1951. године:

Изгледа, престао сам да волим. Почео сам да мислим љубављу.
Изгледа да сам издао најлирскије у себи. Почео сам да мислим осећањима.
Седи уз мене и гледај како се ватра за димом, упрегнутим у варнице, полако улива у небо.
Не питај после откуд у овом самотном крају такво обиље звезда.
Кад одем, ваздух ће постати помало рапав и болеће. На усни. И у грудима.
А у напуклом мирису камења, земље и цвећа, боље да и не говорим.
Ако је живот материја, ако су осећања материја, па ето: и вечност ако је материја, ипак остаје оно што се не да објаснити.
Постоји нешто на свету, нешто, а у то сам сигуран, што никад неће бити само од материје, То су та моја питања, милион пута бржа него светлост.

Поздрав из Лечилишта Јунаковић, 1986:

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.

Поздрав из Мокрина, код Славка Ариша, 1965:

Желети са Миком

Са Мирославом Миком Антићем (1932-1986) уз јутарњу кафу делим исти осећај и жељу,

да у соби буде једна црква,
да гледамо кроз тај пенџер,
кроз тај пенџер пун цветића,
да је живот нешто наше,
најнаше.

Можете читати и о чаробној збирци, Издајство лирике, коју наново ишчитавам сваког новог јануара. До тад ми будите поздрављени и хвала за све лепе коментаре које сте ми послали! Улепшали сте ми дан :)