понедељак, 22. август 2016.

Џон О’Доноху о сродним душама

Чудно је бити овде. Тајна те никад не оставља самог. Иза твоје слике, испод твојих речи, изнад твојих мисли, тишина једног другог света чека. 


Овим речима почиње једна од најлепших, мени познатих, књига о пријатељству, самоћи, љубави и смрти. Као што је Лорен Гунел у свом надахнутом роману Дан у који сам научио да живим, кроз окрепљујуће речи тетке Марџи, успео да нам поетским језиком дочара несрећу савремене поробљености спољашњошћу или пак пружи неколико непретенциозних савета о постизању оствареног живота, тако нам и ирски песник и писац Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) у књизи под називом Anam Carа. Књига келтске мудрости, отвара двери најдубље чежње људске душе да буде препозната, да воли и сâма да буде вољена.


Свет живи у теби. Нико, осим тебе сâма, не може ти донети вести из твог унутрашњег света. (...) Уколико постанеш овисан о спољашност, прогониће те твоја унутрашњост. Постаћеш толико гладан, глађу коју ниједна слика, особа или потреба неће моћи утолити. Да би био здрав, мораш остати искрен према својој рањивој сложености. Да би очувао равнотежу, мораш се неподељено старати о унутрашњости и спољашњости, видљивом и невидљивом, познатом и непознатом, временском и вечном, старом и новом. Нико не може ово урадити уместо тебе. Ти си јединствени праг свог унутрашњег света. Ова крепкост је светост. Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу. Иза фасаде слике или непажње, свака особа је уметник у оном првобитном и непатвореном смислу. Свако од нас назначен је и има част да буде уметник који у себи носи и обликује јединствен унутрашњи свет.  
У редовима који следе Џон О’Доноху наглашава вредност сваког човека, подвлачећи како свачије присуство представља креативну и турбулентну тајну - видљиви знак невидљиве благодати. Ово нарочито важи за оне људе које називамо пријатљима, јер пијатељство управо и јесте простор благодати у којем се душе крећу једне ка другима, препознају, подржавају, једне о другима старају, воле и поштују.

Пријатељство је креативна и превратничка сила. (...) Људски живот је непрестано преображење. Уколико се он сагледа кроз призму пријатељства, онда оно што је било непознато, страно, негативно, претеће временом постаје тајинствена блискост. Попут каквог уметника, личност човекова не посустаје у процесу оваквог једног разоткривања. Машта је у том смислу близак пријатељ непознатог. Незасито призива и ослобађа снагу могућности. Пријатељство, тада, не може бити сведено на какву ексклузивну и сентименталну везу; реч је о далеко дубљој и интензивнијој сили.
www.funnyhappyquote.com

Келтска реч за везу пријатељства о којој Џон О’Доноху овде говори је Anam Cara, где anam значи душа, а cara пријатељ, што би се на српски језик могло превести са сродна душа. Некада се овај израз користио за учитеље и исповеднике Цркве. Данас се он употребљава и за оне којима поверавамо најскривеније тајне душе; неко са ким делимо оно што је у нама најдубље, ум и срце. ”Када имате вашу anam cara, онда ваше пријатељство превазилази све конвенције, морале и категорије”, бележи Џон О’Доноху, у наставку цитирајући светог Јована Касијана, који у својим Исповестима вели: ”То је оно пријатељство које ничим не може бити прекинуто, нити га икаква временска или просторна раздаљина може окрњити или уништити, па чак ни смрт их не може раздвојити”. Такво пријатељство опстаје чак и онда када су пријатељи удаљени. И то бива стога што су они, примећује О’Доноху,

успели да закораче иза границе персоне и ега и ступе на поље душе. Када се две душе споје њих је тешко раздвојити. Онда када се душа пробуди, физички простор постаје преображен. Чак и кроз раздаљине, пријатељи могу остати спојени и осећати животне токове једни других. Са својом anam cara ти си у ствари пробудио вечност. На поднебљу душе не постоји раздаљина. 
(...)
Свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав, у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија. Површне и функционалне лажи као и полуистине својствене друштвеним познанствима, овде се распршују. Овде сте оно што заиста јесте. Љубав омогућава разумевању да се устали, а такво једно разумевање више је него драгоцено. Тамо где вас други разуме, тамо сте код куће. Разумевање потхрањује припадање. Онда када заиста доживите да вас је неко разумео, осетите слободу отварања и препуштања души другога. (...) Овакво умеће љубави једино је кадро да разоткрије јединствену и свету посебност другог људског бића. Љубав је једино светло које заиста може растумачити тајинствени потпис другог човека и његове душе.
www.funnyhappyquote.com

Љубав као таква од виталног је значаја за човека, јер једино она, како у наставку пише, Џон О’Доноху, може пробудити оно божанско у нама. 

У љубави растеш и долазиш кући. Када научиш да волиш и да будеш вољен, долазиш до самог средишта духа који је у теби. У топлом си и ушушканом. (...) Тај тихи и тајанствени вечни свет у теби јесте твоја душа. Љубав је природа душе. Када волимо и допустимо себи да будемо вољени, постепено почнемо да настањујемо царство вечности. Страх се претвара у храброст, празнина у пуноћу, а удаљеност у блискост.

Али да би се до такве љубави дошло, неопходно је најпре на ваљан начин заволети и волети себе. А то, подвлачи Џон О’Доноху, нема ничег заједничког са самољубљем. Још је Аристотел, у Етици, записао: ”Осећања која гајимо према пријатељима неретко осликавају осећања која гајимо према себи.” Док у Јеванђељу стоји: ”Љуби ближњега свога, као самога себе.”

Мораш бити великодушан најпре према себи како би могао да примиш љубав која те окружује. Можеш патити од неутољене глади за љубављу. Годинама можеш тражити на усамљеним местима, местима изван себе. Иако је све време љубав коју тражиш на свега неколико центиметара удаљености од тебе. Она све то време почива на ободима твоје властите душе, али си ти био слеп да је уочиш. Можда је некаква преживљена бол учинила да ти се врата срца са праском затворе те да сада стојиш беспомоћан и не успеваш да их отвориш како би примио љубав. Због тога буди пажљив према ономе што ти се даје. Борис Пастернак је једном рекао: ”Када велики догађај покуца на врата нашег живота то ретко бива гласније од откуцаја срца и веома га је лако пропустити.

Иако већину овог сви веома добро знамо, тако нам се често деси да на погрешне начине покушамо да заварамо глад за љубављу. То неретко бива кроз прекомеран рад, успех, па чак и духовно трагање. Међутим, љубав тражи стрпљење и време. ”Жеља за пријатељством брзо се роди, каже Аристотела, али не и само пријатељство.” Док апостол Павле у Посланици Коринћанима љубав описује као ону која је: ”стпљива, благотворна, ... не завиди, не горди се, не надима се ... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.” А на другом месту у Светом Писму, у Посланици светог Јована, стоји: ”Савршена љубав изгони страх напоље.” Стога, примећује даље овај изванредни ирски песник:

www.funnyhappyquote.com

Ироничним бива то како свет воли моћ и власт. Можеш бити веома успешан у свету; сви ти се могу дивити; можеш поседовати немерљиво богатство, љупку породицу, успех у послу и имати све оно што ти свет може дати, али иза свега тога, можеш остати изгубљен и мизеран. Уколико имаш све оно што ти свет може понудити, а љубави немаш, онда си сиромашнији и од оних најсиромашнијих. Свако људско срце жеђа за љубављу. Уколико у срцу немаш топлину коју само љубав пружа, онда у твом животу нема места ни правом слављу нити искреној радости. Није важно колико си моћан, компетентан, самоуверен, или поштован, није важно шта о себи или шта други о теби мисле, оно најдубље за чим чезнеш, на крају крајева, увек, јесте љубав. Није важно где смо, ко смо, шта смо или какав нам је животни пут, сви имамо потребу за љубављу.

Истина је при томе да љубав може да нанесе и велику бол. Истина је и да је живот опасно непредвидив. Људи се мењају, често веома драматично и неочекивано. Огорченост и увређеност преко ноћи заузму место припадања и љубави. 

www.funnyhappyquote.com

O тим тренуцима најтежег искушења пред којим се човек може наћи, Доноху бележи:

Свако пријатељство с времена на време пролази кроз мрачне долине очаја. То искуство провери подвргава сваки делић љубави. Губи се привлачност и магија. Осећања која имамо једни према другима јењавају и присуство оног другог у устима оставља горак окус. Уколико успете да прођете кроз овај тешки период искушења, онда ваша љубав може бити само још додатно утврђена, док све оно што је лажно и неважно са ње отпада. То искуство ће вас извести на тло на којем се ваша љубав може још више разрасти. 

Љубав, дакле, може и да боли. Са љубављу треба бити веома пажљив и опрезан. Џон О’Доноху овде указује на изванредни значај који има молитва да би се на прави начин могло расудити о томе кога ћемо пустити у своју близину. Постоје и они људи који око срца носе љуштуре претходних разорених веза и перверзну потврду идентита налазе у повређивању других. Док пријатељство о којем овде говоримо јесте дар и апсолутна отвореност за другога. 

www.funnyhappyquote.com
Тамо где постоји љубав, постоји отвореност живота једног за друго. Све баријере су оборене. Дистанца којом се иначе штитимо је превазиђена. Другој особи је допуштено да ступи у најдубљи храм наше душе. Наше постојање и живот постају тлом на којем и онај други може обитавати. Потребна је велика храброст да би се другоме допустило да нам приђе тако близу. Будући да је тело у души, онда када другога пустимо тако близу себе, ми у ствари том другом допуштамо да постане део нас самих. У овом тајинственом сродству душе се уједињују.

Стога се, наставља даље Џон О’Доноху, овакво једно пријатељство и љубав не може заснивати на нечему апстрактном и церебралном. Оно нема ничег заједничког са оним што називамо пријатељством на друштвеним мрежама и не гради се лајковима и смс порукицама. Технологија и медији не уједињују свет. Они од васцелог света пружају само сенке. Самим тим свет у којем живимо настањују аветима остављајући нас у њему још усамљенијима. 

У свету у којем компјутери замењују истински сусрет и где психологија замењује религију, уопште и не чуди што смо са толиким жаром опседнути односима. Нажалост, ”однос” је постао празним местом око којег се наша усамљена глад шуња тражећи топлину и припадност. Оно што се у јавности неретко може чути о блискости сасвим је испразно, а такво једно непрестано понављање једног те истог само још јасније указује на то да блискост изостаје. Истинска блискост је свето искуство. Оно никад не објављује тајну поверења и сродности воајеристичком оку неонске културе. Права блискост је ствар душе, а душа је дискретна.
Препоручује читање ове изванредне књиге у целини, а прочитано можете проширити и Лоран Гунеловим увидима о савременом робовању спољашњости, а онда се вратити на Џон О’Донохуове редове о човековој чежњи за припадањем.

Нема коментара:

Постави коментар