петак, 04. март 2016.

Дејвид Вајт о томе шта боли при растанцима

Постоји нешто посебно у томе када слушате песника да изговара властите стихове. На размеђи његовог произношења и вашег примања одвија се својеврсно освећење простора и времена. У начину на који неки песник говори властите стихове може се докучити и још понешто од онога што од човекова духа не може да стане у речи и као такво не може да буде подељено, већ само обогаћено и умножено. Наиме, читање песме укључује и једну посебну компоненту, тишину, која је, могли бисмо то слободно рећи, њена основна компонента.


За данас сам изабрала песму Дејвида Вајта (2. новембар 1955), The Journey. Песма је објављена у веома лепој и богатој збирци песама, The House of Belonging. Аутор је стихове написао и посветио драгој пријатељици у тренутку када је она доносила изузетно тешку одлуку о томе да се разведе и напусти све оно што је до тада чинило њен живот.

Као што Ерик-Емануел Шмит, у Ватреној ноћи, бележи о одласку и напуштању, тако и Дејвид Вајт запажа да оно што сваки растанак чини тешким није толико у томе што напуштамо другога - јер смо се за то негде већ и припремили - већ у томе што ћемо са нашим одласком напустити и оно што више ни са ким другим нећемо бити у могућности на истоветан начин да поделимо, а то су, најпре, заједнички снови.
One of difficulties of leaving a relationship is not so much, at the end, leaving the person themselves - because, by that time, you're ready to go; what's difficult is leaving the dreams that you shared together. And you know that somehow - no matter who you meet in your life in the future, and no matter what species of happiness you would share with them - you will never, ever share those particular dreams again, with that particular tonality and coloration. And so there's lovely and powerful form of grief there that is the ultimate of giving away but making space for another form of reimagination. 
Изведимо сад један мали експеримент: Прочитајте стихове песме сами за себе и ослушните шта они у вама буде, а онда пустите видео запис и послушајте како исте стихове изговара њихов аутор, Дејвид Вајт.

THE JOURNEY
Above the mountains
the geese turn into 
the light again
Painting their
black silhouettes
on an open sky.
Sometimes everything 
has to be
inscribed across
the heavens
so you can find 
the one line 
already written 
inside you.
Sometimes it takes
a great sky 
to find that 
first, bright
and indescribable
wedge of freedom 
in your own heart.
Sometimes with 
the bones of the black 
sticks left when the fire
has gone out
someone has written
something new
in the ashes of your life.
You are not leaving.
Even as the light fades quickly now;
you are arriving.



У друштву Дејвида Вајта никада није досадно, те саветујемо да књигу прочитате у целини, а прочитано можете допунити и његовом изванредном књигом Consolations: The Solace, Nourishment and Underlying Meaning of Everyday Words или, уколико вам се још мало остаје у свету поезије, препоручујемо две изузетне песме Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љубави.

Нема коментара:

Постави коментар