субота, 9. фебруар 2019.

О Вавилонском супермаркету Моме Капора

Савремени француски економиста и есејиста Пол Жорион, размишљајући о поробљености демократије финансијама, приметио је како је ”демократија дефинитивно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује”. У наставку мисли, он проницљиво доказује оно што нам је историја већ доказала, а то је да ”незинтересованост или било какво одсуство реакције може довести до трагедије.” Ову трагедију ми већ деценијама окушамо. О томе на само њему својствен начин торжествено јасно, питко и одмерено говори наш врсни новинар, сликар и писац Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) у Исповестима које попут ножа прецизно просецају нашу историјску причу.


Трагичне размере ове свеопште поробљености друштва у којем живимо не оставља тумачима, него прима на своја плећа, удише сопственим плућима и истаче кроз само њему својствене линије пера. ”Узимам живот онакав какав је”, бележи Момо.
За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.
Момо Капор попут Светислава Басаре који пружа поглед са ивице урања у поноре наше историје, носи је на сопственој кожи и о њој пише оно што је њиме у метежу збивања прострујело, а толико је тога прострујало, да се чини да се његове Исповести морају више пута и из више различитих углова прочитати. Прочитати и упити, сачувати, понети са собом далеко од заборава, због себе и због неких будућих генерација које ће угледати светлост дана међу нама, са нама и после нас. Можда најтежи редови ових исповести односе се на године рата, на те бомбе које падају на нас из оних светова које смо волели и чије смо идеале и сами величали. Како измирити љубав и све оно што чини њено одсуство? Са ким смо и против кога ратове на крају водили? Момо Капор даје један од најпроницљивијих одговора на ово наше и не само наше судбоносно питање. 


Наиме Момо Капор је мишљења да смо ми ратове водили са ”пенкалима”.
”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.
Остаје питање, да ли је изгубљена битка уједно и изгубљен рат. На ово тешко питање можда нећемо ми одговарати, али га засигурно остављамо будућим поколењима у аманет. Надајмо се да неће имати да пишу, попут Капора, Хронике изгубљеног града.
Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.
Изванредне Исповести Моме Капора препоручујемо да прочитате у целини, а прочитано можете допунити и дубоким размишљањима већ поменутог Светислава Басаре о погледу са ивице, размишљањима из дана у дан Дарка Танасковића или пак о поигравању са постојањем Бертрана Вержелија.

Нема коментара:

Постави коментар