понедељак, 08. август 2016.

Жан-Мишел Бење од човека као иконе до човека као гаџета

Паркер Палмер је, у својој изванредној студији, Пусти властити живот да ти говори, о тајни депресије записао како је то крајњи стадијум неповезаности како са другим људима тако и између властитог разума и осећања. Француски социолог Ален Ехренберг је, са своје стране, дошао до закључка како наше доба у целости живи под знаком депресије. Ослањајући се на ова запажања, савремени француски философ Жан Мишел Бење, у студији Сутра постчовечанство. Да ли будућност и даље има потребу за нама?, анализира осећај презасићености бивања собом који латентно потхрањује постојеће постхуманистичке утопије. 


У бити постхуманистичких утопија, примећује Бење, присутна је презасићеност бивања оним што јесмо, очигледан је премор бивања собом, незадовољство значењима која нам намећу да се оваплотимо у историји, да се укључимо у искуства која обликују особеност. Као благу вест примамо чињеницу да су ово можда последњи човекови дани и да је достигнута тачка у којој ће он напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности.
Надовезујући се на Ехренбергову студију, Умор од бивања собом. Депресија и друштво, Бење даје лични допринос проблематици доводећи је у директну везу са предметом својих истраживања из домена савременог технолошког напретка широм отвореног дијапазона виртуелног света. Ехренберг анализирајући Фројдов психоаналитички рад увидео је како се његова терапија најпре наметнула као испитивање душе узнемирене постојећим конфликтом између жеља и реалности, да би се она данас, у оквирима савременог друштва, преметнула и затворила у осећај "трагедије недовољности". Ово запажање нагнало је Бењеа да закључи како смо хотимице или нехотимице оваквим приступом евакуисали богатство унутрашњег живота са својим одиста конфликтним жељама и постојање свели на тело које је постало непотребним оклопом ако не и самом гробницом уколико се прихватимо Платонове игре речи "сима" (гробница) и "сома" (тело).


Бење је, пратећи и анализирајучи социолошке радове који датирају још од почетка седамдесетих година прошлог века, уочио како човечанство све више нагиње ка презирању властите слике којој ће на сваки начин настојати да утекне. 
Друштво све више намеће покретљивост и захтева флексибилност. Живот своди на непрестану променљивост која је у спрези са небројеним мноштвом избора и могућности, то јест на обавезу непрестаног одлучивања и антиципирања властитог пута. Премор који из тога неминовно следи недвосмислено води депресији која савремено друштво карактерише. Она се манифестује на различите начине. Не само у виду туге, већ и кроз хиперактивност, кроз оптерећеност личном - бездушном - ефикасношћу. 
Речено наводи Бењеа да се запита следеће:
Треба ли се чудити томе што неразумевање сопства води ка његовом избегавању и прибегавању спасоносној диверзији коју нуде науке и технолошки ресурси који одстрањују заокупљеност унутрашњим животом? Ништа благотворније људима који су сами себи постали неподношљиви до улагање у информатичке и комуникативне технологије које подстичу апстракцију и десубстанцијализацију појединаца. Психоаналитичари то већ добро знају, јер се већ сада суочавају са зависношћу од интерента или пак откривају нове облике деперсонализације изазаване опасним везивањем за аватаре које различити сајтови што обећавају "други живот", промовишу.

Према Бењеу развијенији део човечанства више не живи под стрепњом да ће компјутер заузети његово место, већ да оно више неће бити у стању да се изједначи и поравна са мислећим машинама. 
Човек је почео да завиди машинама на њиховој моћи исто као што и тежи мирној бесловесности животиња, том једноставном животу сведеном на ниво биолошког постојања који се не оптерећује другим истинама да оним елементарним. Неповерљив према мозгу који је у ствари само један "механизам који деформише реалност", више воли да имитира електронски мозак (компјутер који исправно мисли) и да се ослободи од запрека које намећу представе и осећања. 
Позивајући се на француског философа, социолога и теолога Жака Елула који је рекао: "Можемо се надати да ће од сада па за неколико миленијума, човек доспети до супериорнијег друштвеног нивоа магарца", Бење препознаје причу о магарцу довољно слободном да не може да изабере између пласта сена и кофе воде. "Животиња је умрла сведочећи на тај начин своју супериорност у односу на роботе ка којима људи теже јер би им омогућили да без икаквог бола и муке задовоље властите регресивне тежње". 

У реченом Бење види блистави израз трансхуманистичке тежње:
Напустимо идеал аутономије који од нас изискује да "све бирамо и о свему одлучујемо". Препустимо се савршенству машина које нас у томе могу ваљано одменити. "Одсуство иницијативе представља основни поремећај депресивца", подсећа Ален Ехренберг који на тај начин жели да укаже колико наша нада у новитете који би нам постали могући путем интелигентних машина у бити представља само алиби за наш осећај недовољности.  

Суочен са перформативношћу фабрикованих машина, човек се све више стиди властитог порекла. Незадовољан простом чињеницом што је настао, човек све више жали за тим што и сам није исфабрикован. 
Стид га је што своје постојање - за разлику од властитих производа који су, за разлику од њега, беспрекорни јер су осмишљени до у најситнији детаљ -  дугује слепим, непрорачунатим и наслећеним процесима зачињања и рађања. Постоји ли од овог већи узрочник наше дубоке депресије? Како на њега другачије одговорити до кречући се ка све опсежнијем "људском инжењерингу" који настоји да "пробије постојеће границе природе идући ка царству хибрида и артифицијелности"?
Из свега реченог Бењеа закључује како човек више не тежи да по свезнању постане "једнак Богу", већ да животом постане једнак инструменту, односно "једнак гаџету". Рекло би се да се оно библијско "од иконе до подобија" преметнуло у "од иконе до гаџета".

Интересантно је при томе приметити да постхуманизам ни на какав начин не одаје утисак борбености. Он се, наиме, директно не супротставља никаквом идеалу реформе који настоји да човека измири са самим собом. Задовољава се човековим разочарењем над свим тим идеалима указујући му на излаз из тог зачараног круга пружајући му подршку која води ка његовом ослобођењу од самога себе. 
Беживотном човеку сугерише да све постаје могуће онда када се дотакне дна и када се поузда у неодређеност из које ионако непрестано израња. Трансхуманизам не најављује ништа друго до блиско постизање, а све благодарећи технологијама, ослобођење из којег ће изнедрити оно што око човечије до сада није ни видело ни спознало. У игри нису ни реалност ни жеља, само препуштање ономе што ће нас све једног дана изненадити бришући нашу људски исувише немоћну прошлост. 
Бење управо из тог разлога и закључује како на плану духовности покрету трансхуманизма највише одговарају данас тако присутни и популарни квази азијатски облици религиозности који наглашавају човеково ослобађање од жеља и превазилажење телостности која нас прикива за тло и присиљава да једног дана умремо.

Нема коментара:

Постави коментар