Петер Слотердајк о припитомљавању човека

Припитомљавање човековог бића никада није било промишљано као такво, а хуманизам је са њега скренуо поглед још у време Антике па ево све до данас - само уочавање реченог доводи нас до дубоке воде. 

 

”Хуманизам је умро 1945. године” изјавио је немачки постмодернистички философ Петер Слотердајк (26. јун 1947) анализирајући Хајдегерово Писмо о хуманизму током једног књижевног матинеа 15. јуна 1997. године у близини Бала, а то исто поновио и јула 1999. године на конгресу у Елмау. 

Ово Слотердајково контроверзно предавање, иако недовршено, почело је да се шири међу немачким интелектуалним круговима све док није израсло у оштру полемику са Јиргеном Хабермасом. Хабермас је Слотердајку приговорио да шири еугенистичке идеје фашистичког типа теоријом о антропотехнологији заснованој на генетском инжењерингу, на шта је Слотердајк одговорио како хуманизам уопште, а Хабермас нарочито, слепо превиђа могућности које човечанству, нарочито данас, пружа генетски инжењеринг који се као такав више не може избећи. Генетски инжењеринг је реалност испред које се не може побећи, а човек који ионако сам себе ствара кроз друштвене и образовне системе, у процес властитог ”припитомљавања” неизоставно мора, према Слотердајковом мишљењу, уврстити и могућности које нам пружа савремени технолошки напредак. Пред новонасталом ситуацијом не може се остати неделатан, јер и само неделање или одсуство делања јесте својеврсно делање.

Слотердајково предавање објављено је под називом Правила за људски парк, а у његовом наставку издавачи обично с правом придружују и текст Припитомљавање Бића, предавање које је изложио само неколико месеци касније, у Паризу, и у којем додатано појашњава своја основна становишта.

Хајдегер историјски свет Европе тумачи као позориште милитантних хуманизама; овај свет је простор на којем човекова субјективност са кобном кохерентношћу на сцену изводи преузимање власти над целосним бивством. У таквој једној перспективи, хуманизам не може бити ништа друго до природни саучесник свих страхота које могу бити почињене у име добра човечанства. (...) Наспрам таквих пропуста и чудовишних преокрета приморани смо да изнова поставимо питање мотива припитомљавања и едуковања човека.  

Ова констатација Слотердајка поставља пред следећа питања:

Шта још може припитомити човека онда када хуманизам, у улози школе за припитомљавање човека, у томе није успео? Шта још може припитомити човека онда када сви уложени напори у правцу самоприпитомљавања, у суштини, нису довели ни до чег другог до преузимања власти над целосним бивством? Шта још може припитомити човека онда када и после свих изведених покушаја у правцу едуковања људске врсте не знамо ни ко ни шта тачно васпитава васпитаче и са којим циљем? Осим уколико више уопште није могуће ни поставити питање образовања и васпитања човека у оквирима једноставних теорија припитомљавања и образовања?

Ослањајући се на Ничеово дело Тако је говорио Заратустра, Слотердајк развија властиту теорију о човеку као ономе који припитомљава и узгаја. 

Са Заратустриног становишта, данашњи људи су превасходно: ефикасни узгајивачи који су успели да трансформишу дивљег у савременог човека. Јасно је да се такав један процес није могао обавити другачије до уз помоћ хуманистичких средстава, односно средствима каква су припитомљавање, дресирање и образовање. 

Оно што хуманизам, према Слотердајковом мишљењу, није успео да предвиди јесте неминовна предстојећа борба по питању праваца која би требало да следе узгајивачи човека:

Људи су - то је његов (Заратустрин) утисак - успели, уз помоћ умешног удруживања етике и генетике да сами себе узгоје како би постали што мањи. Сами су себе подвргли припитомљавању и у дело спорвели узгајање које иде у правцу социјализације домаће животиње. (...) Ничеова сумња у васцелу хуманистичку културу има за циљ да открије тајну припитомљавања људи. 

Према Слотердајку овде је реч о сукобу који ће на суштински начин обележити будућност човечанства, а он се може исказати следећом Ничеовом дилемом: желимо ли да узгојимо малог или великог човека, односно хуманисту или надхуманисту, пријатеље човека или пријатеље натчовека? Под натчовеком ка којем се стреми и о којем Ниче говори, не треба у виду имати прошле и превазиђене форме мишљења човека, већ оне које тек треба да наступе, а чије обрисе полако почињемо да назиремо кроз призму антропотехнологије. Тиме, према Слотердајковом мишљењу, Ниче само указује на поље на којем ће се одвијати будуће дефинисање човека које ће у себе неминовно укључити и идеју антропотехницизма. Ослањајући се на Ничеову слику куће у којој се налазе они који желе и они који су жељени, при чему они жељени бивају сведени на предмет без имања сопственог субјективитета, Слотердајк заснива властиту тезу:

Људи су животиње међу којима једни узгајају друге док други бивају узгајани. (...) То је главно обележје технолошке и антропотехнолошке ере. Људска бића се све чешће налазе са активне или субјективне стране селекције, при чему нису вољно приморани да на себе преузму улогу селектора. Осим тога можемо приметити да: постоји извесна нелагодност у моћи бирања и то ће ускоро постати могућим извором невиности онда када људи изричито одбију да користе моћ избора у спровођењу власти селекције која им је у пракси постала могућa.

Према Слотердајку технолошки напредак ће нас неминовно у будућности довести до увођења извесних антопотехнолошких кодекса понашања. Тај кодекс ће ретроактивно утицати на преформулисање хуманизма у обличју у којем га ми данас познајемо. Временом ће се човечанство наћи пред неопходношћу политичког дефинисања саме људске врсте. Да смо на вратима реченог подсећа нас и недавно објављени текст бившег француског министра Лука Ферија, О револуцији трансхуманизма. Речено одлучивање ће се превасходно пројавити кроз могућности које буде пружао генетски инжењеринг, а у обличју за сад тек отворених питања: хоће ли будућа антропотехнологија достићи ступањ очигледног планирања људских карактеристика? Хоће ли човечанство успети као врста у целини да пређе са фатализма рађања на избор рађања и пренаталну селекцију? 

Слотердајк своје незавршено излагање завршава следећим речима:

Две хиљаде и пет стотина година после времена у којем је Платон писао, рекло би се да су се не само богови, већ и мудраци, повукли, остављајући нас саме пред нашим незнањем и полузнањем свега што познајемо. Оно што нам је остало на месту на којем су некада били мудраци јесу њихови списи у храпавом обличју и са све већим сенкама. Они и даље постоје у мање-више приступачним издањима. Још увек бисмо их могли читати само када бисмо знали из ког разлога би их и даље требало читати. Судбина им је да остану поређани на низовима мирних полица, попут пост рестант писама које никада нећемо преузети - слике или привиди једне мудрости у коју савременици све теже верују - а која су нам послали аутори за које више ни не знамо можемо ли их сматрати пријатељима. 

Поштански предмети који нису уручени више не представљају поруке могућим пријатељима - претварају се у архивске предмете. Некада одлучујуће књиге, престале су временом бивати писмима пријатељу; више се не налазе на ноћним сточићима читалаца. Похрањене су у безвремености архива: то је и хуманистичком покрету дало највећи елан у његовом некадашњем замаху. Све ређе се дешава да се архивисти спусте до текстуалних антиквитета како би у древним тврдњама тражили одговоре на савремена питања. Деси се можда, с времена на време, да у таквим истраживањима у мртвим подрумима културе, папири које дуго нисмо читали блесну као да прастаре муње из њих просијају. Могу ли и архивски подруми постати чистинама? Све указује на то да су архивисти наследили хуманисте. Онима који, а такви су веома ретки, и даље копају по архивама све ћешће се намеће идеја према којој је наш живот у ствари конфузни одговор на питања за која смо и заборавили где су тачно постављена.

Препоручујемо читање оба Слотердајкова текста у целини, а прочитано се може допунити и Лук Феријевим сагледавањем Револуције трансхуманизма као и Џон Брековим поређењем Homo sapiens-a и Homo scientificus-а. А нешто другачији увид у припитомљавање можете пронаћи у Жан-Филип Равуом тумачењу односа припитомљавања Малог Принца и лисице.