понедељак, 07. август 2017.

Томаш Шпидлик о ослушкивaњу срца

Француски истраживач и философ, Андре Пишо је у веома занимљивом тексту "Познавати се и осмислити се" објављеном у зборнику радова Постати људима, записао како "човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самопузновања, то јест који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је сам себи већ познат". Над делфским мотом "Познај самог себе", задржао се и чувени чешки теолог и кардинал Томаш Шпидлик (17. децембар 1919 - 16. април 2010) у својој краткој, али веома поучној студији о Умећу очишћења срца.


Размишљајући о томе на који начин су се хришћански мислиоци постављали пред овом античком изреком, Томаш Шпидлик, иначе врсни познавалац хришћанског истока и његове духовности, полази од питања: Шта тачно за Хришћане значи познај самог себе? Пошто је закључио да овде није реч о психолошком знању, већ пре о моралном,односно о знању онога што је "добро и што можемо да постигнемо, које врлине би требало да практикујемо", Шпидлик се позива на светог Василија Великог и ову античку мисао ишчитава кроз призму овог великог учитеља хришћанства:
Када Свети Василије говори о самопознању, он има у виду "теолошко" познање: познање Бога, созерцавање његове иконе у човековој души и слушање Духа Светога који се обраћа човековом срцу".
У томе, према Томашу Шпидлику, почива смисао умно-срдачне молитве, за коју он у наставку наводи речи руског теолога Бориса Вишеславцева који каже: "Уколико је религија лични однос са Богом, онда је однос са Богом могућ само у дубинама мога "Ја", у дубинама мога срца, јер је Бог, према Паскаловим речима, познатљив једино срцем".

Речено Шпидлика наводи да мислено оде још даље и запише:
Живимо у технолошком друштву и навикнути смо да мислимо како се све дешава према некаквом спољашњем узроку: како је сваки покрет изазван импулсом какве друге силе. Позитивистички психолози  су нас научили како је дететова душа tabula rasa, и да ћемо на њој открити само оно што су други људи записали. Услед тога друштво настоји да нас "индоктринира" било у позитивном било у негативном смислу те речи. Због тога се човек учи само да слуша друге и да не обраћа пажњу на надахнуће властитог срца које долази од Духа. Речено се сматра привилегијом уметника. Уметници бивају "надахнути", али то није искључиво њихова привилегија. У духовном животу свако је "уметник" позван да изгради властити живот руковођен врховним "Уметником". 
То је оно што нас према Томашу Шпидлику узводи или би требало да нас узводи "чистоти срца" једином кадром да нас узведе до чистоте познања како себе, тако и света и друштва у којем живимо.

Речено можете допунити Петер Слотердајковим редовима о припитомљавању човека, као и Џон Брековим увидима о Homo-sapiens-y и Homo-scientificus, а онда се свакако вратите и прочитајте окрепљујућу студију Томаша Шпидлика о Уметности очишћења срца.


Нема коментара:

Постави коментар