Џенифер Дудна о модификовању људског генома

Џенифер Дудна (19. фебруар 1964) чувени амерички биохемичар, јавности позната по изузетном открићу CRISPR-Cas9 који омогућава брзо и, за разлику од претходних метода, једноставно модификовање генома, у књизи Пукотина у творевини: Едитовање гена и непојмљива моћ управљања еволуцијом, говори о предностима и манама овог изванредног и по човечанство далекосежног открића.

Да ли ће оно довести до тога да се човек преметне од homo sapiens-а у homo scientificus-а, према речима Џона Брека или од човека створеног према икони до човека као гаџета, према Жан-Мишел Бењеу, остаје да се види, али свакако ово откриће је наша реалност и оно у најмању руку изискује да се са њим боље упознамо не би ли потом били кадри да о његовој примени на прави начин и расуђујемо. 

У завршном поглављу књиге, Шта нам предстоји, Џенифер Дудна износи своје виђење примене ове технологије у сврху модификовања људског генетеског материјала. Оно је организовано око три структурна пола: безбедносног, етичног и правног.

Када је реч о безбедности, Џенифер Дудна је готово сигурна да ће се временом постићи задовољавајући резултати који ће омогућити клиничку примену ове технологије.

Јасно је да морамо одбацити сваку процедуру која би могла активирати модификовање ДНК на месту на којем оно не би било пожељно, а то се понекад дешава приликом примене CRISPR или неке друге технологије за модификацију гена. Међутим истина је да је цео наш живот подложан ризицима изазваним насумичним генетским променама, и да је опасност која њима може бити узрокована далеко већа од оне до које би примена CRISPR технологије могла довести. Наш ДНК се непрестано мења под утицајем насумичних, природних мутација. Ове природне мутације управљају еволутивним процесом, али су оне уједно и узрочници наследних генетских болести. (...) Наравно, уколико се будемо залагали за измене у људском геному које би обухватале наследне карактеристике, онда бисмо морали да се уверимо не само у то да је технологија за то кадра, него и да су ефекти које бисмо том технологијом постигли они које смо одиста и желели. Већ сада знамо да поједина генетска модификовања о чијој клиничкој примени поједини научници говоре поседују нежељене ефекте.

Уколико би дакле безбедносни разлози били једини који би довели у питање клиничку примену ове технологије, Џенифер Дудна сматра да би они убрзо могли бити превазиђени ако се има у виду брзина технолошког напретка. Међутим, то нису нити једини нити основни разлози који примену ове технологије доводе у питање. Када је реч о генетском модификовању ДНК још нерођеног детета питања која су од горућег интереса су свакако она из домена етике.

Значили то да уколико смо у могућности да модификујемо људски генетски код, то неизоставно и треба да учинимо? То је питање које себи изнова постављам. Уколико CRISPR технологија заиста може бити од помоћи појединим родитељима да, тамо где не постоји ниједно друго решење, добију дете које не би наследило њихове генетске болести, и уколико би ова технологија сама по себи била безбедна, зашто је не бисмо применили?

Прошле, 2016. године, у Америци је рађено истраживање јавног мнења које је показало да је 50 одсто становника против примене генетског инжењеринга у лечењу генетски наследних болести, док је 48 било за. Када се поставило питање да ли би прибегли примени ове технологије у оним околностима где не би било речи ни о каквој генетски наследној болести, већ из пуке жеље да побољшају одређени сегмент човекове активност (когнитивни, сензитивни, мускулаторни, итд) резултат је био недвосмисленији. Само је 15 одсто испитаника било за. Кроз процес испитивања, показало се да је управо религија та која је имала пресудну одлуку у расуђивању.

Религија је недвосмислен морални компас којим се људи руководе када се суоче са овим и сличним тешким питањима, иако је њен спектар веома широк. Када је реч о експериментима над људским ембрионима, велики број хришћанских заједница се томе противи јер на ембрион гледа као на личност од тренутка зачећа, док су јеврејско и муслиманско предање отворенији јер они ембрионе који су настали путем вештачке оплодње не сматрају људским бићима у пуном смислу речи. И док поједине религије сматрају да је интервенисање на нивоу генетског кода уплитање у Божије промишљање о људској егзистенцији, друге поздрављају човеково укључивање у природне процесе све док су жељени циљеви добронамерни, као што је то на пример случај са поспешењем здравља и фертилитета.

Осим религије поставља се и питање о сврсисходности човечијег интервенисања у оно што је природа вековима уназад сама радила. Франсис Колинс, директор америчког Националног здравственог института, у том смислу примећује: "Еволуција је радила на оптимизацији људског генома 3,85 билиона година уназад. Да ли ми заиста мислимо да некаква мала група људи која се бави модификовањем људског генома може учинити боље од тога без мноштва пратећих нежељених последица?" Да ствар није толико једноставна, ни црно-бела, показује Џенифер Дудна у наставку:

Иако делим исто осећање непријатности када је реч о човековом преузимању контроле над сопственом еволуцијом, не бих ишла толико далеко да кажем да је природа на неки начин добро уредила наш генетски састав. Очигледно је да природа није прилагодила људски геном за савремену епоху у којој су модерна храна, компјутери и брзи превози изменили наш начин живљења.

Џенифер Дудна је мишљења да природа не само да нам не иде у прилог када је еволуција у питању, него иде и против човека, одстрањујући све оно што није кадро да се прилагоди променама. Са овим ставом се један одређени број научника не би сложио истичући како су управо ове природне елиминације омогућиле развој људске врсте одстрањујући све оно што није било кадро да опстане у новим животним условима омогућавајући на тај начин њен продужетак. Према њима, управо уплитање у генетски материјал нарушио би ову природом успостављену отпорност организма. Међутим, Џенифер Дудна на ту дилему одговара:

Када је реч о људима, а нарочито на пољу медицине, веома је тешко утврдити јасну линију раздвајања између онога што је природно и онога што није. (...) Према ономе како ја видим ствари разлика између природног и неприродног је лажна дихотомија и уколико нас при томе још спречава да ублажимо људску патњу, она постаје и опасна. (...) Уколико располажемо оруђем које би једног дана могло помоћи докторима да безбедно и ефектно коригују генетске мутације, да ли пре или по зачећу, чини ми се да би било сасвим оправдано да се они њима и користе.

Џенифер Дудна је свесна да се са овим ставом многи не би сложили, јер у генетском материјалу виде људско наслеђе које је попут светиње и да се оно као такво мора штити. У том правцу иде, како и сама наводи, Унескова Декларација о људском геному и људским правима где се недвосмислено истиче како је људски генетски материјал опште добро човечанства и да се оно као такво мора заштити, што значи да се морају предупретити све оне интервенције које би га могле довести у опасност. У правцу ове Унескове декларације иду и сва она, оправдана становишта о томе да би модификовање људског гена могло озбиљно угрозити људску врсту. 

Над овим философским приговорима се и Џенифер Дудна задржава покушавајући да одговори на два сложена питања. Прво је: да ли је ико кадар контролисати на који начин ће се вршити генетско модификовање гена једном када га доктори буду ставили у примену приликом спасавања људских живота, а друго би било из домена друштвене једнакости: на који начин ће CRISPR технологија утицати на друштво?

Најпре, уколико се сагласимо са употребом CRISPR технологије за модификовање генетског кода, а у правцу одстрањивања генетских болести, морамо бити свесни да се она може употребити и за генетско унапређење људске врсте - измене при којима би ДНК био модификован не како би кориговао штетну генетску варијанту, већ како би поспешио одређену генетску експресију. Јасно је да постоје границе до којих ће ова побољшања бити изводљива или уопште безбедна. Многа побољшања која нам падају на памет, као што су: интелигенција, изванредна мускулаторна абилност, јачина, висина, атлетске способности или засењујућа лепота, све то не поседује јасну генетску узрочност. То не значи да оне нису наследне, већ да је њихова комплексност толика да надмашује примену CRISPR технологије.

Међутим постоје бројни примери измена које ће CRISPR технологија омогућити, а за које неће бити сасвим јасно да ли су из домена побољшања или исцељења. На пример, модификовање гена задуженог за регулисање ниског нивоа липопротеинског холестерола ("лошег" холестерола), може постати обећавајућим фармацеутским средством за спречавање срчаног обољења - водећим узрочником смртности на свету. CRISPR може бити искоришћен како би модификовао овај ген и на тај начин лишио још нерођену децу високог холестерола. Поставља се онда питање: да ли се ова примена CRISPR технологије карактерише као терапеутска примена генетског инжењеринга или као она која за сврху има побољшање људске врсте? Наиме, очекивани циљ примене CRISPR технологије јесте да се избегне болест, али његовом применом се уједно детету обезбеђује повољнија генетска црта коју већина других не поседује. Речено нас доводи до другог питања - питања друштвене једнакости.

Колико је тешко одредити где тачно направити црту када је реч о генетском модификовању ембриона исто је толико тешко уочити како да се то извшри праведно, односно, на такав начин да оно поспеши здравље човечанства у целини, а не само једне одређене групе људи. (...) Наравно, нове технологије не би требало одбацити само због тога што су скупе. Довољно је да се осврнете на компјутер, мобилне телефоне, и да исто примените и на ДНК анализе да би сте видели како цена нових технологија опада сразмерно брзини којом се оне развирају, што их  временом чини све приступачнијим. Осим тога, постоји велика вероватноћа да ће и генетско модификовање, као и други лекарски захвати, бити покривени здравственим осигурањем.

Међутим, имајући у виду неједнакост која друштвом влада и без генетског модификовања људске врсте велике су шансе, примећује Џенифер Дудна, да се ове неједнакости још више усложе са увођењем ове технологије.

Генетско модификовање може ненамерно преметнути нашу друштвену финансијску неједнакост на генетску, или изазвати неки сасвим други облик неједнакости. Као што су то борци за права хендикепираних с правом приметили, коришћење генетског инжењеринга може довеси до стварања затвореног, неинклузивног друштва, које би вршило притисак да сви постану једнаки или би пак довело до дискриминације међу здравим људима, уместо што би подржавало друштву својствену природну разноликост. На крају, људски геном није обичан софтвер подложан кваровима које би категорички требало елиминисати. Оно што између осталог и чини нашу врсту јединственом, а наше друштво тако јаким, јесте управо његова разноликост.

Ова и слична питања за собом свакако повлаче и она у вези са еугенизом. Наиме, основано се поставља питање није ли овде реч о једном новом облику еугенизма? На њега Џенифер Дудна одговара:

Технички говорећи, употреба CRISPR технологије на ембрионима у правцу одстрањивања генетски наследних болести била би еугеничка пракса онолико колико су то и преимплементарне генетске дијагнозе, ултразвукови, коришћење пренаталних витамина, па чак и мајчина апстиненција од конзумирања алкохола за време трудноће. До забуне долази услед употребе термина еугенизам. Његова првобитна употреба означавала је "здраво рођен" и користила се за све оно што је чињено у правцу рађања здравог детета. Наша савремена, широка интерпретација овог појма, осликава веровања и праксу која се појавила крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века којима је сврха била побољшање генетских квалитета целе једне популације тако што се подстицало рађање деце са жељеним генетским карактеристикама док се обесхрабривала или спречавала репродукција оних који су сматрани неподобнима.

За очекивати је, према мишљењу Џенифер Дудне, да савремене владе света неће прибегавати оваквом једном типу еугенизма и да ће примена ових технологија бити ствар личног избора.

Изнад свега, морамо поштовати људску слободу при избору властите генетске судбине и борити се за здравије, срећније животе. Уколико је људима дата слобода избора, они ће са њом учинити оно што се њима лично буде чинило исправним, ма о чему да је реч.

Иако овде нећемо улазити у полемику са Џенифер Дудном када је реч о поимању слободе и нарочито слободе избора, приговор који бисмо могли упутити гласио би: уколико се родитељи буду питали о генетском коду детета, а они ће се свакако питати, не угрожавају ли они први слободу избора властитог детета? Пут којим би се на најбезболнији начин превазишле ове дилеме и увела одговарајућа и прихватљива примена CRISPR технологије била би у томе да се

родитељи подстакну да децу и даље рађају природним путем, а да се друштво обавеже да ће и даље све људе подједнако поштовати без обзира на њихову генетску структуру. Уколико то будемо у стању, односно уколико будемо у стању да раздвојимо забрану употребе CRISPR технологије у оним случајевим где би она заиста могла да буде од здравствене користи људима од њене примене у правцу трансхуманистичких идеологија, ова технологија би постигла оно због чега је и угледала светлост дана.

Прочитано можете проширити Џон Брковим поређењем човека homo sapiens-a и homo scientificus-a као и Жан-Мишел Бењеовим виђењем човека као иконе или гаџета, и његовог рвања са Природом, а затим се осврнути на Жером Леженово поимање генетике. У сваком случају препоручујемо читање Џенифер Дуднине студије Пукотина у творевини: Едитовање гена и непојмљива моћ управљања еволуцијом у целини.