петак, 09. фебруар 2018.

Доген о положају жене у зенбудизму

Јапански философ и учитељ зенбудизма, Доген Зенђи (19. јануар 1200 - 22. септембар 1253) у свом најпознатијем делу Шобогензо анализира пут духовности који је својствен овом огранку будизма при чему, у једном од поглавља, нарочиту пажњу посвећује стању "Просветљености" и томе како мушкарци и жене до њега досежу осврћући се првенствено на положај жена у будистичким заједницама. 


Интересантно је осврнути се на запажања овог јапанског философа који се још у тринаестом веку питао "по чему би мушкарац био угледнији од жене?" на путу достизања Просветљења. "Уколико су примили Закон треба их подједнако поштовати и не спорити се око тога да ли је реч о мушкарцу или жени.", примећује Доген који се будизму дуго година учио у Кини. Према његовом мишљењу, и један и други могу досегнути стање "Просветљености" и постати учитељима Пута. Једини услов да би се постало учитељем јесте да се "по страни оставе и дух и тело".
Удаљавамо се од света и од Пута начинимо себи постојбину. Уколико и најмање помишљате на то да ваша личност има већу вредност од Пута, он вам се неће открити и ви га нећете познати.
Стога, да би се било учитељем зенбудистичког Пута једина ствар која се показује као неопходна јесте "јасна визија Пута".
У Кини Танга, присећа се Доген, један приглупи монах заклео се да више никада, ни под каквим условима, ни у овом ни у будућем животу, неће погледати жену. На којем правилу је утемељио ову своју заклетву? На закону света? Буде? јеретика? или демона? Какво ли је зло у жени? Каква ли је врлина у мушкарцу? Међу лошим људима има и мушкараца, као што међу добрима, има и жена.
Желети чути Будино учење или тежити ослобођењу сигурно је да не зависи од пола. Заблуда је заблуда, било да је реч о мушкарцу или жени. Уклањање заблуде води просветљењу како мушкарца тако и жене. Осим тога, значи ли то да онај који се заклео да никада неће погледати жену, њих изузима из заклетве да ће "спашавати сва жива бића, ма колико да она бројна била".
Ову упитаност Доген закључује једноставном констатацијом: 
Ни човек ни бог, нико не верује да ће једна оваква заклетва бити одржана. (...) Изрећи такву једну заклетву значи да је немогуће не само прибећи у помоћ жени, већ и саслушати учење жене која је досегла Просветљење. (...) Сви они који би се суздржали у томе да оду и чују њену проповед, јасно је, нису будисатве већ јеретици.


Не пренебрегавајући ни питање ни проблем који је у позадини, Доген мудро придодаје:
Треба научити разликовати праву природу од свих оних предмета које наша чула опажају. Плашећи се и бежећи, саображавамо се пракси и учењу Малога Пута. Побећи са Истока и сакрити се на Западу неће уклонити предмете тако да их се чула више не дотичу. Чак и ако мислимо да смо им умакли, било да смо им још увек близу или на великој раздаљини, они ће и даље бити ту. Ослобођење се не постиже тим путем. Удаљавање само погоршава ствари. 
Оно што међутим отежава суштинско бављење овим проблемом јесте извесно "лажно" придржавање предања које је, према Догеновом мишљењу "бесмислено", а више је него карактеристично за Јапан његовог доба. 
У Јапану, држимо се бесмисленог предања. Постоје наиме "ограђени простори" или "сале за практиковање" Великог Пута у којима је монахињама и женама забрањен приступ. Ова изопачена пракса заоставштина је древних времена и до сада је још увек нико није довео у питање. Они који практикују традиционални будизам је не мењају, нити је уопште таква једна идеја пала на памет њиховим ученим људима. Једни је називају "условљеном препоруком једног Будиног аватара", а други "традиционалним обичајем који су нам у наслеђе оставили преци", међутим ни једни ни други о њој не желе да разговарају. То је толико апсурдно да одузима дах. Ко је тај аватар? Мудрац или светитељ? Бог или демон?

Оно што је за Доген у таквој једној пракси неприхватљиво срочено је у закључуку овог поглавља о истинском Просветљењу: 
Жена која је достигла највиши степен Просвећености и доспела до Будиног стања није ли она проникла у исконску реалност свих ствари? Без сумње, онај који на том путу буде желео да јој се супротстави у томе неће успети. Јер наиме, шта она о чијој заслузи сви "простори преносе славу" има  заједничког са ограничењима овога света? Можемо ли запречити пут небеском или божанском бићу? (...) И ко се уопште сме усудити да овим божанским створењима запречи пут неба, пут Божији? (...) Они који искључују жене су припрости људи и варају друге својим перверзним ставовима.
Прочитано можете допунити размишљањима Ети Хилесум о аутентичној еманципацији жене, а књигу овог јапанског философа из тринаестог века Шобогензо препоручујемо да прочитате у целини.  

Нема коментара:

Постави коментар