четвртак, 04. фебруар 2016.

Ватрена ноћ Ерика-Емануела Шмита

”Уколико не би постојала твоја слабост, на који бих начин дошао до тебе?” - питање је над којим су се у ”ватреним”, откривењским ноћима задржали Блез Паскал (1623-1662) и Ерик-Емануел Шмит. Док је за Паскалом остао чувени Меморијал - подсетник о мистичној ноћи у којој је доживео просветљење; папир који је током целог живота носио пришивен у постави капута, за опис ватрене ноћи Ерика-Емануела Шмита (1960-) морало се чекати све до сад. Иако се о њој говорило и писало, ипак је све то бивало некако узгред и површно. А онда одједном, без икакве најаве, у књижарама освиће дуго чекана Ватрена ноћ - та чудесно пробдевена ноћ под звезданим небом пустиње Ахагар.


Радећи на сценарију за филм о Шарлу Фукоу, пратећи му стопе дуж алжирског јужног пешчаног пространства, Ерик-Емануел Шмит се као двадесет-осмогодишњак задесио у пустињи Сахаре. Као тек свршени студент, ученик Дериде и деконструкциониста, убеђени философ рационалиста, губи се једне ноћи у пустињи, без хране и воде, и ту, под пространим звезданим сводом, доживљава откривење које ће преобразити целокупан његов живот и оставити неизбрисив траг како на њега као човека тако и на као писца. У пустињу улази као неверујући, а из пустиње излази као дубоко верујући, преображени човек. У том смислу, ово, у читавом његовом литереарном корпусу по свему посебно дело, завређује нарочиту пажњу, јер као што и сам каже: ”путеви о којима у овом делу говорим, уписани су у свакога од нас”.
Пустиња је моја земља, јер је то земља оних који су без државе. То је земља истинских људи који су ослобођени свих веза. То је Божија земља.
Одлазак у пустињу Ахагар се за Шмита показао као својеврсно метафизичко путовање, за које он накнадно бележи:
Отићи то није тражити, већ све напустити, ближње, комшије, навике, жеље, мишљења, самог себе. Отићи нема други циљ до препуштање непознатом, непредвидивом, бескрајности могућег, па чак и немогућег. Отићи значи изгубити репере, контролу, илузију знања и почети са успостављањем у себи гостопримљивог расположења које омогућава изванредном да се пројави. Истински путник остаје без кофера и циља.
Тај очишћени до огољености простор пустиње показује се још од давнина као најпогодније тло за истински сусрет како човека са самим собом и својим животом, тако и са оним што наш живот надилази, односно Богом. ”Питање Бога савремено је човеку, а не некој одрђеној епохи и стога не треба никога да изненађује то што се оно и данас поставља”, примећује Ерик-Емануел Шмит. ”Човек је животиња која поставља питање постојања Божијег”. ”А вера, вера је начин пребивања у тој тајни”. Према њему својственом философском становишту, наглашавам философском, а не теолошком, сви смо рационални агностици с обзиром на то да нико од нас не може са сигурношћу тврдити да Бог заиста постоји будући да за то не поседује чињеничне доказе, иако може поседовати аргументе. Речено, што се доказа тиче, треба да остане само на нивоу доказа као таквих, јер одсуство доказа није ништа друго до одсуство доказа, а не и сам доказ за оно што се жели доказати. Уосталом, каже он, ”Бог и не обитава у домену знања, већ у домену вере”. На основу реченог, он прави разлику између три типа агностицизма: 1) не знам, али верујем (верујући човек); 2) не знам и не верујем (неверујући човек), 3) не знам и не интерсује ме (махом хедонисти). Агностицизам се према томе појављује као основа хуманизма и чини људе браћом по рационалном незнању, али и присутном дубоком унутрашњем убеђењу. Иако знање и вера, према њему, немају додирних тачака, јер представљају две засебне реалности, ипак не би требало губити из вида да рационална опредељења припадају домену ирационалног. Свако наметање опредељења је стога погрешно, јер истина је изнад сваког опредељења. Због тога треба гајити поштовање једних према другима, нарочито данас када се верском убеђивању у једну тачно одређену, по људским мерама скројену истину, прибегава и силом.
Овде самим тим не би требало, тврди даље Ерик-Емануел Шмит, истрајавати у дискурсу о поштовању различитости, већ напротив, о поштовању онога што нам је исто, односно поштовању личне упитаности, јер свако од нас је лично упитан пред тајном постојања. Духовни живот, према томе, није ништа друго до: ”одбијање да се дух ограничи исључиво на разум, уз запостављање срца и имагинације, као и целог човековог тела преко којег је он у физичком додиру са светом који га окружује”. 


Данас, својеврсној новој Ренесанси, услед одсуства тачно одређене идеолошке доминанте, атеизам се с правом доведи у питање. Он се показује само као једна од идеолошких доминанти својствених једном одређеном историјском периоду и ништа више од тога. Према томе, данас када излазимо из периода обележеног песимизмом и нихилизмом, карактеристичним за године које су уследиле 1945. и Аушвицу, пред човека се постављају нови избори и то пред подједнако прихватљивим могућностима, а које он мора сам да начини. И док разум тешко да може да помера границе, љубав то лако чини. И због тога, између осталог, вреди писати и сведочити обраћајући се не само човековом разуму, већ и његовој машти и његовим осећањима, јер остаје то да се само човек може променити, а не, и никад то не бива - барем не у овим нама познатим историјским околностима - цело човечанство.
А како то сведочанство пренети у речи, пита се Шмит, јер
те речи, те бедне речи, не отварају врата онога што проживљавам. Оне су биле намењене описивању предмета, камења, осећања, реалности својствених или блиских човеку. Али како да укажу на оно што ту реалност превазилази или на којој се она заснива? Како да се коначним појмовима искаже бесконачно? Како да се етикете видљивог налепе на невидљиво? Оне, те речи што су приљубљене за тло, пописују свет, а ја овде ступам у нешто што надилази свет...
Блиставо.
Муњевито.
Све осећам.
У трену поимам целину.
Изрази изостају. Нема везе! Некакав унутрашњи глас ми говори да ћу то касније формулисати. За сад томе се ваља препустити. И примити...
Грлим...
Грлим...
Ватра.
Ја сам ватра.
Растућа светлост. Неиздржива.
Као што више не мислим реченицама, тако више не опажам очима, ушима, кожом. Запаљен, приближавам се некаквом присуству. Што се више приближавам то мање сумњам. Што се више приближавам то се мање питам. Што се више приближавам то се очигледност све више намеће. 
”Све поседује смисао.”
Блаженство...
Крећем се простором које не познаје разлог. 
Пламен који сам, сусрешће се са жаром... Прети ми опасност да нестанем... 
Да ли је то последња етапа?
Ватра.
Јарко сунце Горим, спајам се, губим својствена ми ограничења, враћам се у дом...
Ватра...

Вечност је трајала једну ноћ.
Сила која ме је подигла, деликатно ме спустила на земљу. Тако се завршио мој непокретни пут. (...) Бога сам дотакао срцем. Или се Он дотакао мог срца. Овде, у мени, отворио се ходник између два света, нашег и Његовог. Имам кључ, пут. Никада се више нећемо растати. Каква радост што постоји! Радост! Мојом новом вером, доживљавам Га на један тако снажан начин.
Све је ту. Све је речено. Вера и познање. Потреба за сведочењем Бога који свему даје смисао, основни је разлог писања и објављивања овог дела. Ерик-Емануел Шмит држећи се оног чувеног Паскаловог аргумента: ”Ако Бог не постоји, онај који не верује у њега неће изгубити ништа, а ако, пак, Бог постоји, тај исти човек ће изгубити све, зато што није веровао у њега”, на крају закључује о трагедији непостојања верске наставе у француском образовном систему и о потреби њеног успостављања. Он, при томе, ипак сматра да би се ова настава требало усредсредити на упознавање са карактеристикама различитих религија и веровања, полазећи од њиховог заједничког именитеља: упитаности над тајном постојања. Вера као таква се не може предавати, сматра он, и није ни добро да се предаје и да се њеном водом напајају уста која још увек нису осетила жеђ. Треба човек најпре да ожедни - то каже и Писмо, и тек онда му понудити чашу воде живе, у противном наливање водом онога који није жедан може само изазвати одбојност и мучнину. При томе, жеђ увек наступи. Увек! И то се може десити, као што је то био случај за Паскала и Шмита - у току једне ватрене ноћи. ”Само једна ноћ на земљи довољна је да радошћу испуни васцело постојање. Једна ноћ на земљи, учинила је да предосетим вечности. Све почиње” - закључује Шмит.

Иако вам је можда сада познат крај романа, будите сигурни да он не открива ништа о садржини књиге у целини, јер се она чита онолико колико се унутар вас самих крче путеви њеног разумевања. У наставку можете погледати интервју Неде Валчић-Лазовић са Ериком-Емануелом Шмитом снимљен пре шест година, у којем се дотичу поменуте ватрене ноћи, али и још понечег. Вреди послушати.

Нема коментара:

Постави коментар