Лук Фери о револуцији трансхуманизма

Француски философ, бивши министар, Лук Фери (1. фебруар 1951. године), у недавно објављеној књизи Револуција трансхуманизма. Како ће техномедицина и уберизација света преокренути наше животе, хвата се у коштац са два значајна феномена која ће из иснова довести у питање нашу перцепцију реалности, света и друштва у којем живимо.

Свестан чињенице да се европски интелектуални кругови, а још мање политичари, озбиљно занимају овом темом, што није случај са Сједињеним Америчким Државама, Лук Фери полази од најопштијих дефиниција не би ли читаоцима приближио терминологију која је како и сам примећује сва на енглеском језику, те кроз анализе мишљења најистакнутијих савремених философа који су се бавили овом проблематиком (Фукијама, Сандел, Хабермас), покушава да укаже на спектар питања која ће ови феномени пре или касније изазвати и за која се ипак треба колико толико припремити. 

С тим у вези, Лук Фери је мишљења да се са ова два феномена, трансхуманизма и уберизма, најпре треба што боље упознати како би се обезбедиле одговарајуће и прихватљиве правне регулативе које би осигурале друштво од злоупотреба којима би оне могле евентуално да одведу. Иако нам се његови аргументи, на крају и не чине толико убедљивим, јер није до краја јасно на чему би се те регулативе могле заснивати с обзиром да се, као што и сам примећује, државни, морални, друштвени, политички,... системи распадају изнутра, оно што ову књигу свакако чини вредном јесу богате и темељне анализе онога што се подразумева под трансхуманизмом и уберизмом. Овом приликом ћемо се задржати само на трансхуманизму.

Шта је трансхуманизам? Лук Фери полази од најопштије дефиниције, према којој је то 

пројекат широких размера који настоји да човечанство побољша на свим плановима: физичком, интелектуалном, емоционалном и моралном, а захваљујући научном напретку и пре свега биотехнологијама.

Самим тим једна од основних одлика трансхуманизма састоји се у томе да се са традиционалне медицинске парадигме која у основи има терапетску улогу, односно да лечи болести и патологије, пређе на ”виши” ниво, онај побољшања, и у крајњој инстанци ”увећања” човека који по логици ствари могу да одведу ка идеологијама постхуманизма или чак и антихуманизма, који и јесу два облика трансхуманизма. 

Признајмо да, чак ни на тренутак не заставши да размислимо, сви имамо спонтану реакцију обликовану дугом јудео-хришћанском традицијом или традиционалним хуманизмом, према којој је више него очигледно да је природа оно што јесте, вечна датост и непромениљивост, те да једина одговарајућа улога коју медицина може обављати јесте управо да је лечи, а нипошто да је поправља. Из тог разлога управо француско законодавство резервише медицински асистирану оплодњу искључиво на стерилне парове, а не и на жене хомосексуалце или које су у менопаузи. Из истих разлога нам се чини да старост и смрт немајући у себи ништа патолошко не изискују посебан медицински приступ. Трансхуманизам мисли управо супротно.

И то чини, како с правом подвлачи, Лук Фери, из најдубљих хуманистичких разлога при чему апсолутно изокреће теолошке и натуралистичке ставове по том питању.

За ову прилику, задржимо се са Луком Феријем само на ”антинатурализму” као једној од основних карактеристика трансхуманизма. Он бележи:

”Антинатурализам” (...) за трансхуманисте значи да природа није света, због чега нас ништа не спречава у томе да је поправимо и увећамо. То је, чак, наш морални задатак. Људски геном није светиња и све док измене које бисмо над њим могли спроводити иду у добром правцу, то јест у правцу слободе и задовољства, не само да не постоји ниједан разлог да се оне забране, већ их треба и подстицати. То значи да је, у једном другачијем смислу, трансхуманизам очигледно ”натуралистичан”, јер је философски говорећи материјализам, што значи да, за разлику од духу наклоњених философија и учења о слободи где се она разумева у облику слободне воље, човека не сагледава као ”натприродно” биће, изван природе, већ напротив сасвим детерминисаног биолошком инфраструктуром. Када кажемо за трансхуманизам да је ”антинатуралистичан” под тим се има у виду једино његова тежња да користећи науку и технологију побољша људско биће, увећавајући га на такав начин да оно превазиђе своја почетна, наводно ”природна”, ограничења.

Будући да, како верују трансхуманисти, човек није ничим предодређен, он самим тим може постати све што пожели, или боље речено он је у моралној обавези да сам буде кројач властите судбине. Као такав трансхуманизам не само да се коси са хришћанским хуманизмом, већ и са сваким другим обликом хуманизма. 

Према Луку Ферију ово одвајање се очитује кроз следеће четири, основне тачке:

а) најпре кроз прелазак са терапеутике на побољшавање о којем смо већ говорили; б) затим када је реч о преласку са ”пасивног подношења” на ”активно управљање” (”from chance to choice”), историјска лествица која се узима у обзир више није друштвена, политичка или културна, већ је она теорије еволуције и то веома различита од до сад нама познате; в) у очима трансхуманиста не постоји ништа такво што би се могло сматрати природним законом које би било повезано са људском природом; г) на крају, јасно је да се побољшање човечанства не односи само на друштвени, политички или културни аспект, чак не ни на природно спољашње окружење, већ заправо једино на наше унутрашње ”биолошке” датости.

Јасно је, истиче Лук Фери, да се овом напретку неће моћи стати на пут, стога је према његовом мишљењу већ сада потребно осмишљавати како наћи онај средњи пут који би водио између подједнако непожељних ”све допустити” и ”све забранити”. Према његовом мишљењу то је могуће само успостављањем регулатива, али за које ће бити неопходно дати и одговарајућа образложења, односно ништа не забрањивати без јасне и недвосмислене аргументације. То би свакако било могуће да се паралелно са овим процесом не одвија и један други, али подједнако важан, о којем аутор пише само неколико страница испред, а реч је о ”диалектичком преокрету демократије у властиту супротност”. Разлог томе су френетична мондијализација и либерални капитализам. Наиме, идеал аутономије и слободе којем води демократија, не може а да не експлодира пред захтевима које намеће глобализација и либерално тржиште. 

Лук Фери то објашњава следећим примером:

сваке године, сваког месеца, готово сваког дана, предмети који нас окружују, на пример, мобилни телефони, компјутери или кола се мењају. Напредују. Умножавају се функције, екрани се увећавају, добијају боју, интернет мреже се побољшавају, брзина се увећава, мере заштите напредују, итд. Тај покрет је директно проузрокован логиком светске конкуренције. Толико је незадржљив да уколико га нека марка не би следила била би аутоматски осуђена на смрт. Реч је о обавези прилагођавања којој ни једна не може измаћи, допадало јој се то или не, имало то или немало смисла. Овде није реч о укусима, о једном од могућих избора, није чак  реч ни о неком вишем циљу, идеалу, већ једноставно о апсолутном императиву, о непобитној неопходности, наравно уколико нека фирма жели да опстане. У тој глобализацији дакле, која непрестано тежи новим проналасцима јер у њих улаже све људске активности уводећи их у непрестану конкуренцију светских размера, историја тече у обрнутом правцу од оног који је обећавао демократски идеал и то све више и више изван онога што представља жељу већине људи. (...) Због прогреса ка којем се тежи треба непрестано тражити, измишљати, мењати, померати, укратко ”напредовати”, при чему тај механички прогрес није изазван никаквом борбом за опстанак, не тежи да буде смештен у неки пројекат ширих размера, да буде интегрисан у неку већу и значајнију намеру која би заиста имала смисла.

Према ономе како закључује Лук Фери овакав један прогрес директно доводи у питање демократију која наиме оставља људима право да регулишу и контролишу колико је то у њиховој моћи властиту историју, као и оно ка чему би та историја требало да тежи. Уколико се демократски и државни системи уруше, а урушавају се изнутра, а не споља, поставља се питање на чему би се засновале регулативне норме и ко би био њихов пуноправни носилац? Ово питање је само по себи веома тешко, али оно постаје још теже једном када се за предмет одлучивања нема више мобилни, комплутер или кола, но ни мање ни више до само и голо човеково биће.

Књигу Лука Ферија Револуција трансхуманизма. Како ће техномедицина и уберизација света преокренути наше животе вреди прочитати у целини. Прочитано можете проширити Хабермасовим размишљањем о веровању и знању у плуралистичком секуларном друштву, као и изванредним поређењем оца Џона Брека између Homo sapiensa и Homo scientificusa.