среда, 10. август 2016.

У школи ђавола Ерика Емануела Шмита

Тренутно на планети имамо више од петнаест ратова поприлично разорних, а све то благодарећи технолошком напретку; добар милион напетих ситуација што месечно узрокују велики број смртних и неколико тешких случајева; три земљотреса; два циклона; педесет поплава и једна хронична суша; једна половина човечанства умире од глади, друга има проблема са варењем, а медицина једва излази на крај са преживелима; по земљи се још увек повлачи сто двадесет и пет неизлечивих болести; затвори су крцати; галије и гета такође; смртна казна тријумфује; мучење кипти од уживања: незаинтересованост постаје једна од водећих врлина; шамарају децу, туку их, убијају, силују; религије одводе у злоупотребу или сексуални криминал; све у свему, стварно не видим шта би га то могло толико депримирати.

Овим речима почиње један од изванредних Ерик-Емануел Шмитових (28. март 1960) позоришних комада под називом У школи ђавола. Шмит је овај комад написао за вече "Позориште против заборава". 


Комад говори о депресивном ђаволу који се гуши, дави у баналности зла на свету. У потрази за новим обликом зла саветује се са мајордомом који му износи постојеће облике зла, али у њима ђаво не види никакву новину, ни напредак, већ једно непрестано понављање истог: "Зло се укотвило и само се врти у круг". Ђаво тражи нешто ново, револуцију.

У том тренутуку на сцену избијају тројица адских поручника: Агалиарептус, Саргатанус и Небириус који, пошто су обишли Земљу и уверили се у постојеће стање ствари, ђаволу предлажу нови начин делања. Одиста ђаволски. Њега је потребно засновати на ономе у шта човек најмање сумња: властити разум.

Кроз три различите стратегије ђавољевих поручника Шмит нам нуди једну заиста поучну анализу човековог упадања у мреже зла која почива на промени самог начина на који човек поима зло. 


          САРГАТАНУС: Најпре би требало Вас поништити.
ЂАВО: Молим?
САРГАТАНУС: Не говорити више о Ђаволу нити о нама, његовим поручницима. Да бисмо постали ефикасни морамо ишчезнути.
ЂАВО: Разумем.
САРГАТАНУС: Потребно је злу најпре одузети реалност како би постало неприметно, а онда почети са његовим порицањем. Ево, ми Вам нудимо три стратегије. На тебе је ред Небириусе.
НЕБИРИУС: Ја сам теорија према којој зло не постоји. Свако увек настоји да учини нешто добро. И ако није реч о добру по себи, онда свако жели нешто добро за себе. Укратко, добро и добар су једина два циља ка којима појединац тежи. Замислите, Ваша Ђаволштино, оног тренутка када човек буде почео тако да мисли зло ће постати само колатералном грешком, грешком у процени, омашком, пролазном дисфункцијом, залуталом мушицом. Зло тиме бива занемарено, лишено тежине, илузорно. Починилац остаје невин.
ЂАВО: Величанствено! Како си рекао да то зовеш?
НЕБИРИУС: Идеализам. Верујте ми уколико се људске савести успавају у властитом хвалоспеву моћи ћемо да им се прикрадемо и да их целе окупирамо и из њих потом почнемо дугорочно да деламо.
Уз осмех ђаво се окреће Сарготанусу.
ЂАВО: А ти, Сарготанусе?
САРГОТАНУС: Ја сам теорија према којој је зло увек само мање зло. Смрт једнога човека боља је од смрти њих стотину; један мали рат бољи је од великог; смакнути заробљеника боље је од отвореног сукоба. Ја сам само пролазно, превентивно зло: смртна казна, ма био то и недужан човек, добар је пример осталима и улива страх; глуматање правде има већу тежину од саме правде; истина више ништа не значи, сад је само важно веродостојно испуњавање правила. Ја прочишћавам. Чиним зло само да бих избегао још веће зло. Гушим зло у океану релативног, процењујем, вагам, ниподаштавам. Све се да израчунати. Зло више не постоји, постоје само цифре, стратегије. Ја анализирам, ништа не осећам, немам моралних надзора, ја сам...
ЂАВО: Ти си?
САРГАТАНУС: Прагматичан.
ЂАВО: Сигуран си да се то може назвати теоријом?
САРГАТАНУС: Сигуран. Хладноћу и одсуство осећања људи олако поистовећују са етиком.
ЂАВО (Агалиарептусу): А ти?
АГАЛИАРЕПТУС: Ја сам теорија према којој зло никад није вољно него происходи увек из нечега вишег што није у човековој власти.
ЂАВО: Е сад претерујеш, то више уопште није уверљиво.
АГАЛИАРЕПТУС: Јесте. Стварни разлози једног лошег поступка остају сакривени и недоступни у помрачнеој страни свести, примраку, као овом у којем се ми овде налазимо, који бисмо могли назвати несвесно. Ако човек убија, ако краде, то је зато што нема љубави, Иза свесног дела он у себи носи читав сплет непознатих му насилних набоја од којих ће неки случајно и избити на видело под каквим лажним обличјем, али ће он и даље остати убеђен у то како то није био он, како то није деловала његова свест, него подсвест, гнусна животиња притајена у њему.
ЂАВО: Домишљато, али исувише поетично. То никада неће успети.
АГАЛИАРЕПТУС: Хоће. Људи уживају у доказивању властите невиности. Сматрају се за анђеле, анђеле мало згрчених крила што имају проблеме са варењем.
ЂАВО: Иа како то називаш?
АГАЛИАРЕПТУС: Психологизам. (...) Савест онаку какву смо досад познавали полако ишчезава.
САРГАТАНУС: Човек се кити некаквом новом савешћу, савешћу за коју верује да је изузетно умна.
НЕБИРИУС: Жели да више никада не почини зло. Разлог томе је како више никада не би био крив, Како никада не би био одговоран. Опрани човек. Бебећа гуза. 
ЂАВО: Браво Агалиарептусе, Саргатанусе и Небириусе! Разумео сам и усвајам све ваше предлоге. Нестајем, постојим само као невидљив и ту се укорењујем.
АГАЛИАРЕПТУС: Невидљив, Ваша Ђаволштино, то је решење!
САРГАТАНУС (неспретњаковић): Да, да, невидљив, као што је и Он, тамо горе.
Мук који траје извесно време.
ЂАВО (намргођено): Умукните!
Осећа се непријатност тишине.
ЂАВО: Добро. А сад на посао. Но не можете такви на пут.

Ђавољи поручници се прерушавају у троје деце, троје прелепе деце, дирљиве у својој незлобивости. Укрцавају се у адску барку и крећу пут света. На лекареву збуњеност који је ђавола оставио у депресивном стању и сада затекао како поскакује од радости и на питање које то ново зло шаље: неки нови вирус? светски рат? природну катастрофу?, мајордом са подсмехом одговара: "Боље" и после извесног времена додаје: "Мислиоце".

Уколико разумете француски у наставку можете погледати екранизацију ове изузетне Ерик-Емануел Шмитове представе. Уколико Вам се Шмитово перо допада саветујемо да прочитате и опис Ватрене ноћи, догађаја који је из корена променио његов живот. 


L'école du diable (2009) from loic joyeux on Vimeo.


Нема коментара:

Постави коментар