четвртак, 07. септембар 2017.

Дејвид Вајт о неименовању љубави

Говорећи о ономе што боли при растанцима, Дејвид Вајт (2. новембар 1955), песник ирског порекла, записао је како то није сам крај односа, нити напуштање особе са којом се однос градио, колико напуштање заједничких снова, јер никада истоветне снове, на истоветан начин ни са ким другим нећемо сањати.



У делу Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, Дејвид Вајт развија наведену тему, говорећи о проблему прераног именовања љубави. Наиме, према њему,
прерано именовање љубави је лепа, али узнемирујућа потешкоћа са којом се људи сусрећу. Већина наших разочарења љубављу бива управо услед исхитреног покушаја именовања онога кога или шта волимо и начина на који волимо док смо још на путу њеног откривања. Никад не можемо знати на самом почетку, предавајући се некој особи, послу, браку или ствари, о каквој врсти љубави је реч. Када затражимо једну тачно одређену врсту узајамности, и то пре но што се њено откривење сасвим расцвета, неретко останемо разочарани и ожалошћени, а услед проузроковане туге често пропустимо ону одређену врсту љубави која је могућа, али која не одговара нашем првобитном и исувише специфичном очекивању. Осећајући се уцвељено, сопственој личности приступамо као оној која се разочарала у љубав, односно нашем исувише гордом разочарењу, спречавајући сами себе у томе да у ускраћеној узајамности од стране особе или ситуације једноставно препознамо позив ка дубљем, иако још увек нејасно идентификованом, облику наклоности. 
У наставку, Дејвид Вајт примећује, 
Сама љубав неретко бива пут смиреног учења, не само у слеђењу њеног тешког пута и откривању различитих облика смирења и унижења, већ чудно, преко ње, кроз напорно упознавање са многим различитим и зачуђујућим формама, када се од нас изискује да непрестано и противно нашој вољи, одговарамо на толико много различитих захтева, не знајући тачно ни на који начин, када и како ће нам тај тајинствени дар бити узвраћен. 

Према Дејвиду Вајту разлог због којег тежимо именовању ствари почива у нашој жељи да запоседнемо оно што именујемо. Наиме, и научна истраживања из домена неуропсихијатрије иду у том правцу и обзнањују да оно за чим прво посегнемо или што прво именујемо сматрамо својим. Пример: седиште у јавном превозу. Довољно је да се први ка њему упутимо да бисмо сматрали да нам оно неминовно и припада. Међутим, умесно примећује Вајт, 
оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања.
Ове редове можете допунити изванредним стиховима Халила Џубрана, "Када вас љубав позове...", као и стиховима Шимборске и Вајта о правој љубави или пак надахнутим редовима Џона О'Донохуа о сродним душама. После се вратите мислима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, али свакако препоручујемо читање у целини Вајтове књиге Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи.

Нема коментара:

Постави коментар