уторак, 05. септембар 2017.

Жан-Мишел Бење о Демократији 2.0

Године 1931, један од најистакнутијих есејиста XX века, Олдус Хаксли написао је чувено дело Врли нови свет у којем описује друштво које функционише по принципима масовне производње засноване на технолошком напретку. Саврмени француски философ, Жан-Мишел Бење (5. април 1950) у збирци објављених разговора са представником француских трансхуманиста, Лорен Александром, Да ли роботи воде љубав? Трансхуманизам у 12. питања, покушава да одговори и на питање: нисмо ли на прагу тога да "Врли нови свет" постане наша реалност? И уколико јесмо, постоји ли начин да јој се супротставимо?


На размеђи расправа између технопрогресиста и биоконзерватора стоји упитно Жан-Мишел Бење, француски философ, професор на Сорбони и члан научног савета Института високох студија науке и технологије и Светског покрета за научну одговорност. Према његовим оценама, савремено друштво суочено је, између осталог, са озбиљном кризом демократије.

Све демократије подложне су проклизавању, било ка анархији било ка тиранији. То мрачно предвиђање запазио је још Платон. У XIX веку, Токвил није показао више ентузијазма формулишући пророчанство које наше доба по свој прилици испуњава: демократија ће произвести особе које ће све више осећати збуњеност пред слободом и неизвесношћу која одржава свет; осећаће се све немоћније и несигурније. Резултат: све више ће тражити да Држава интервенише (Држава - заштитник, а и неосетно Држава - тутор), омогућавајући тако одомаћивање меког деспотизма који ће их лишити муке бивања слободним. 
После проживљених тоталитарних режима XX века, веровало се да их је човечанство једном за свагда превазишло. О томе сведочи наведено Хакслијево дело или пак Орвелово 1984. Чини се невероватним да човек после свега може развити или тежити развијању света који би манипулисао човеком и, према речима Питера Слотердајка, подводити га новом облику припитомљавања. Међутим, примећује Жан-Мишел Бење, као да
нисмо предвидели да, иако револуционарни политички хоризонт (смеђи, црни или црвени) на сву срећу више никоме није интересантан, наука и технологија прете да га у томе замене најављујући нам срећнију будућност, па било то и у обличју постхуманизма. 

На приговор Лорен Александра да је основна карактеристика научног напретка да тежи ка остваривању онога што се чини немогућим, Жан-Мишел Бење одговара питањем: да ли је свака иновација у бити напредак па био он и научни? И да ли се такав напредак може сматрати пожељним уколико води новом облику добро препознатљивог тоталитаризма - о којем, између осталих, говори и Џенифер Дудна осврћући се на могућности модифовања људског генома. Овај нови облик тоталитаризма одговарао би управо ономе који је предвидео семиолог Ролан Барт. Према њему, мање ће се забрањивати да се нешто каже но што ће се приморавати да се нешто учини, позивајући се управо на јемство биотехнологије.  


Према речима Жан-Мишел Бењеа, овај нови облик тоталитаризма функционисаће 
на бази дискредитације политике и осигурања наметнутог свима будући да ће наука и технологија нудити услове личног и колективног напретка - другачије речено, задовољење (или анестезирање) жеље која се храни недостатком. На тај начин, обећана срећа ће изгледати попут оне коју пројављују друштени инсекти, узајамно повезани произвођачи безболне хомеостазије (мислим на планетарни мозак добијен повезивањем неурона које представљамо једни у односу на друге у мноштву мрежа које одржавамо).

До превођења овог "Врлог света" у нашу реалност довешће, према оценама Бењеа, управо човекова потреба да се прилагоди и буде део "норме", уместо да најпре буде и остане самовласан и слободан. У трансхуманистичким поривима, он управо види човеков премор од "бивања собом" при којем се премеће од онога који је "по икони" до онога који је попут "гаџета". А тај премор се и огледа у човековом одустајању од демократије у чијој је основи слободна и одговорна личност. На питање да ли је могуће обновити демократију и како би она изгледала, Бење одговара:
Обнављање демократије помоћу дигитализације делује попут песмице коју чујемо с времена на време. Али ко заиста још верује у њен рефрен? Реалност нам свакодневно намеће уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је својствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности. Она указује на то да је унутрашњи живот безвредан  и да га треба поништити и да га се треба ослободити... Свет ће постати биототалитаран онолико колико буде допуштао тријумф технопрогресистичке опчињености пуким преживљавањем, тежњом ка бескрајној дуговечности, биолошкој индивидуацији лишеној символичке димензије која чини човеково бивање човечним. Треба бити веома плитак (или циничан) да би се поверовало у то да ће демократија узнапредовати једино борављењем на интернет мрежама: форумима, петицијама, блоговима, твитовима,... Ма шта чинили, homo communicans полако се саглашава са тим да живи само у пролазу, у бегу у непознато, живахно не разликујући демагошку акламацију од расуђивања, егзибиционизам од уверења, транспарентност од аутентичности...

Нема коментара:

Постави коментар