уторак, 03. јул 2018.

Дејвид Нобл од бесмртне душе до бесмртног ума

Размишљајући о човековом рвању са Природом, француски философ Жан-Мишел Бење је забележио како је "човеч човек управо јер се отима природним датостима отварајући тим путем простор за културу и историју." Он је, међутим, упозорио и на то да погрешно разумевање ових редова неретко доприноси подржавању својеврсних новонастајућих облика паганизма или пак какве мрачњачке метафизике из које и човек и Бог бивају искључени. Сличног је мишљења  и Дејвид Нобл (22. јул 1945 - 27. децембар 2010), амерички историчар и критичар технологије, науке и образовања, који је своја запажања изнео у занимљивој студији Религија технологије.


Као што је Џон Брек приметио, правећи разлику између Homo sapiens-a и Homo scientificus-a, да пропагатори савременог технолошког напретка све чешће представљају своја достигнућа језиком религије, уверавајући нас да је спасење не само могуће мимо Спаситеља, већ и пожељно, јер наводно то је оно што Спаситељ од човека и очекује, учинило нам се више него корисним да се осврнемо на ову Ноблову студију, која се наведеним феноменом специфично и бави.
На чему почива ово уверење и које су његове основне премисе? Нобл их детљано сажима у закључку студије, "Политика савршенства".
Миленаристичко обећање о обнављању људске врсте њеним повратком на првобитно савршенство пре пада - основна премиса технологије религије - никада није ни настојала да буде универзална. То је у бити одувек било елитистичко очекивање, резервисано за "неколицину" изабраника. Половина људске врсте, жене, отворено су искључене, али и већина мушке популације. Њих за собом без двојбе напуштају ови "светитељи". Поменути затворници - духовна војска спаса оличена у Ђоакино да Фјореовим миленаристичким авангардистима - viri spirituales, као и њима блиским просјачким редовима, мисионарима и школским друговима, настављају своје лично усавршавање далеко испред остатка човечанства.
Преко седамнаестог века, па све до данас, овај мит о повратку у рај благодарећи технолошком напретку у животу су одржавали поједини монашки редови, масонска удружења, а данас га негују посвећни техноинжењери великих корпорација. Наиме, примећује у наставку Дејвид Нобл,
у доба константне друштвене нестабилности, наука је постала још једним средством, заједно са радном дисциплином и изменом начина понашања, којим се европске елите дистанцирају од народа, вођене једином намером, а то је да га контролишу и подвргну сопственом ауторитету.

Нобл наводи Бејкона и његов презир према оном што је називао: "урођеном изопаченошћу и злоћудним расположењем обичних људи". Сличног мишљења је био и Галилеј који је апеловао на Цркву да од људи сакрије научне истине о небесима како их оне не би "збуњивале и учиниле проблематичним". Ове идеје су потом уписане у реформу образовања којом је, истини за вољу, обезбеђено стицање универзалног образовања за све, али кроз две одвојене школе: "механичку" и "племићку". Првој је сврха била да масе подучава практичним стварима, док је друга едуковала елиту поучавајући их теоријским и напредним наукама. Међутим, како у наставку тврди Дејвид Нобл,
У овој привржености елитизму и служби наметања власти, заговорници религије технологије 20. века, превазишли су своје претходнике. Инжењери нуклеарног наоружања, који су од самог почетка имали подршку државних власти, своју енергију и машту усредсредили су искључиво јачању и ширењу ове власти. И њихове колеге које су се посветиле истраживању свемира, учиниле су исто. Фон Браун је тежио звездама, али је бомбама гађао Лондон и Антверпен испред Трећег Рајха. Касније се спремао на нови терор испред америчких оружаних снага. Током већег дела своје каријере, људи који су изградили америчке (и совјетске) свемирске програме, служили су најпре војним циљевима; у потрази за путовањем свемиром свет су довели на неколико минута од сигурног уништења.

Исто устремљење се да опазити и код оних научника који су своје радове посветили вештачкој интелигенцији.
У потрази за бесмртим умом, пионири вештачке интелигенције подржани су од америчке војске - исто као и њихови ученици, творци вештачког живота, сајберпростора и виртуалне реалности. Пошто су обучили своје умове за трансцеденцију, они су итекако допринели светском ратном и надзорном арсеналу. Такође су своја технолошка достигнућа на располагање ставили произвођачким, финансијским и услужитељским корпорацијама које су их искористиле како би дисциплиновале, дисквалификовале и разместиле небројене милионе људи, сводећи, при томе, светску моћ и богатство на што мањи број руку.
Коначно, на листу се уписују и истраживања из области генетског инжењеринга, који нас према оценама Дејвида Нобла, уводе у Орвеловску будућност.
Када се људи с правом запитају због чега ове савремене технологије тако ретко настоје да на адекватан начин одговоре на реалне људске и друштвене проблеме и потребе, Нобл износи следеће мишљење:
Људи обично мисле да је то због похлепе и моћи која мотивише оне који ове технологије дизајнирају и користе. Наравно, то бива и због тога. Али то није комплетна слика. На дубљем културолошком нивоу, ове технологије не сусрећу базичне људске потребе напросто због тога што им основна сврха никада није ни била да их сусретну. Оне су пре биле намењене једном сасвим супротном циљу: превазилажењу свих ових захтева својствених обичним смртницима. У таквом једном идеолошком кључу, надахнути пре пророцима него ли профитом, за њих нити потребе смртника нити потребе земље на којој живе немају било какве трајне вредности. У томе се управо религија технологије с правом може сматрати претњом.

Као што се да приметити, наставља Нобл, ”они који подлежу таквој имагинацији налазе се на челу технолошког развоја, подржани и подстакнути да реализују своје ескапистичке фантазије.”
Пошто смо све то констатовали, поставља се питање: има ли томе излаза и где се он налази? Нобл предлаже следећи одговор: 
Данас би се револуционарним кораком могло сматрати човеково спуштање на земљу. Међутим, да би се одбацила ова трансцедентна вера у религију машине неопходно је да се из основа промени цела идеолошка поставка на којој систем почива. Такав један подухват захтева одбацивање божанских претензија неколицине у интересу обезбеђивања моралних потреба већине, што за собом повлачи самовласно уздржавање од наших властитих, наслеђених склоности ка некаквом оностраном животу које за собом повлаче апсолутно занемаривање овоземаљског постојања којим сада и овде једино располажемо.
Не би било згорег послушати и савет Томаса Шпидлика који, говорећи о значају ослушкивања срца, примећује следеће: ”Живимо у технолошком друштву и навикнути смо да мислимо како се све дешава према некаквом спољашњем узроку: како је сваки покрет изазван импулсом какве друге силе. (...) Услед тога, друштво настоји да нас ’индоктринира’ било у позитивном, било у негативном смислу речи. Због тога се човек учи само да слуша друге и да не обраћа пажњу на надахнуће властитог срца које долази од Духа. Речено се сматра привилегијом уметника. Уметници бивају ”надахнути”, али то није искључиво њихова привилегија. У духовном животу свако је ”уметник” позван да изгради властити живот руковођен врховним ”Уметником”.

Прочитано можете упоредити са изванредним мислима Џона Брека о homo sapiens-у и homo scientificus-у и човековој тежњи за вечним постојањем, као и Жан-Мишел Бењеовим о човеку као икони и човеку као гаџету или пак о Демократији 2.0. Истом темом се, кроз призму образовања, занимао Петер Слотердајк размишљајући о припитомљавању човека. А о светости која никог не искључује прочитајте редове Кристијана Бобена. Ако вас ова тема интересује, свакако препоручујемо читање Дејвид Ноблове студије Религија технологије у целини.

Нема коментара:

Постави коментар