Модернизам, почевши са Кантом, устврдио је да човечанство почиње тамо где долази до човековог одвајања од природе. Човекова слобода почиње оног трентка када се он отргне од природе и њених датости. Ако је то заиста тако, због чега онда толики страх пред постмодернистичким тежњана да се људска природа превазиђе савременим технолошким средставима која за циљ имају управо ослобођење човека од природом наметнутих датости. Овим питањем се у књизи Сутра постчовечанство: Да ли будућност и даље има постребу за нама?, бави савремени француски философ Жан-Мишел Бење.
Жан-Мишел Бење излагање отпочиње указивањем на присуство недоследности:
По свој прилици нисмо на нивоу модернистичких изјава којима смо се опијали. (...) У тренутку у којем одвајање од природе уз помоћ технологија постаје више него могуће, сами себе изненађујемо паником и неспремношћу да заиста будемо модерни. Једино трансхуманисти остају доследни и спремни да пређу преко пуких изјава објављујући неопходност одбацивања природних датости које нама владају.
Бење анализу човековог амбивалентног односа према природи, отпочиње следећим питањем: одакле осећај да бисмо се огрешили о људску природу уколико бисмо настојали да научним и технолошким путем превазиђемо ограничења која нам она намеће? Према њему то бива стога што природи и даље приписујемо одређену идеју светости иако још од времена Просветитељства, рационалним аргументима, покушавамо такве и сличне идеје и приступе свету и реалности, да одбацимо.
Требало би, тврди Бење, имати у виду да се овде не огрешујемо о Природу као такву, већ о законе којима покушаво да је потчинимо. Уколико је не бисмо сагледавали као једну уређену и према томе ограничену целину - космос, у неку руку - не видим како бисмо могли бити оптужени да желимо да оспоримо њене законе и ограничења. Уколико би Природа за нас била само пука датост, по себи морално неутрална, те уколико би она и настојала да утврди стециште онога што постоји, не видим како бисмо јој могли приговорити у име некакве норме у односу на коју би се такав поступак могао сматрати огрешујућим. Међутим, у тој тачки можда и почива разлог наше суздржаности пред биотехнолошким манипулацијама: тешко нам је да природу не схватимо као силу која намеће одређене норме у које при томе не би требало задирати, с обзиром да би такво једно поступање водило проклетству.
Стога да би овај говор о кршењу норми имао икаквог смисла неопходно је да Природу разумемо као оваплоћење каквог интелигибилног закона и да његово утемељење буде трансцедентне природе, односно да излази изван оквира људског домашаја. Само у таквим оквирима она изазива осећај светости. А до сагрешења долази онда када се наруше границе између светог и профаног. ”Грешимо само онда, тврди Бење, када задиремо у оно што нам се представља као недодирљиво и изван човековог домашаја.”
Речено је од пресудне важности и оно баца неочекивану светлост на наше настојање да биотехнолошке интервенције над човеком преметнемо изван оквира онога што је у власти човека: неопходно је да Природа поседује религијску конотацију како би идеја сагрешења уопште била могућа. У том смислу, неопходно ју је извести изван оквира детерминизма и на неки начин неутралисати не би ли се ове тврдње могле одбацити као неоправдане. Речено на себи својствен начин илуструју дела Маркиза де Сада: претпоставимо да под Природом не именујемо какво довршено и самозадовољно Биће, претпоставимо да је она само отворени хоризонт за све што је уопште могуће - некакво чудновато метастазирајуће биће -, у том случају ништа више не би представљало преступ у односу на њен безгранични карактер. Ништа више не би било чудовишно. Напротив, оправдано би било помислити да је претеривање које заокупља здрав разум у бити спасоносно пошто приморава Природу да изнедри нове могућности и на тај начин буде у сагласју са... својом природом.
Према Бењеу управо ово лишавање Природе било каквог трансцедентног смисла и њено свођење на пуко средство употребе, ослобађа нас осећаја кривице и допушта човеку да својевољно њоме располаже намећући како њој тако и васцелој реалности сопствене законе и норме. Резоновање философије и модерних природних наука требало би да почива на овом утемељењу, док би свако враћање на говор о кршењу Природе и природних закона представљало повратак на управо указану премодерност. Бење, међутим, примећује како ми у ствари још увек нисмо иступили из премодерности, како научним, тако и философксим приступом. Према овом савременом француском философу:
Човек се и даље дефинише својом способношћу кршења Природе (...). Човек је човек управо јер се отима природним датостима отварајући тим путем простор за културу и историју.
Бење је бележећи ове редове отворено указује и на опасност од њиховог погрешног разумевања и навођења као потпоре новонарастајућим религијским облицима паганизма, неретко и фанатичним, или пак каквим мрачњачким метафизикама. Према њему, овај ризик није нов. На њега је још у XIX веку указивао Ниче. Да би се речено избегло потребно је, сматра он, ма колико то било комплексно, разложно изнети фиософско поимање овог питања:
Философија традиционално почиње тиме што Природу карактерише као датост, као оно о чему људи нису ни на који начин одлучивали, као оно што представља ограничење њиховој вољи. Услед тога они је неретко карактеришу као оно што је страно духу и, у том смислу, као средиште свих отуђења: у Природи, наиме, ми смо другде до у духу људском, као што је говорио Хегел, и према томе, нисмо код себе. Тврдити супротно, као што је то чинио Русо, говорећи како нас Природа ослобађа, значило би указати неповерење према Духу. Међутим, за већину философа који су изградили нашу представу Модерности, Природа, представља одсуство човека и на тај начин бива нечовечна - приговор и изазов човечанству.
Тавим философским приступом, примећује Бење, дошли смо до тога да Природу идентификујемо са простим материјалом, ”извором” енергије који се до незаситости може и треба користити. Одузимајући јој законе човек јој намеће своје којима жели да је трансформише, побољша, увећа или пак укине. Уз помоћ технике човек напокон може да оствари свој древни сан: Духом да напокон заврши са Природом.
Савремени идеал аутономизације Духа кулминира подржан фантазијом о самопродукцији која би нас помоћу клонирања или вештачких материца ослободила нужности природе. Кулминира и праћен сном о бесмртности који би нас, благодарећи замрзавању тела или пребацивањем савести на компјутере, ослобидио неприлике умирања. И још једноставније, кулминира ношен убеђењем да болест, та грешка Природе, мора нестати и да ће медицина - наномедицина - ускоро приуштити организму средства самоопорављања. Остварење овог апсолутног идеализма философа који својим концептима обухвата васцелу реалност на дохвату нам је руке захваљујући научно-технолошким могућностима. У томе по свој прилици и почива разлог због чега управо данас ово модернистичко изопачење Природе постиже врхунац. То му бива омогућено ослањањем на истраживања из области нанотехнологија и на подршку неколико трансхуманистичких секти. Смрт, рођење и болест су природни. Стога их се треба ослободити и тим путем отворити, снагом сагрешења, нову епоху која је пред нама!
Шта чинити пред овом противној природи лудости коју потхрањују научна и технолошка обећања која прете, уколико се спроведу у дело, да изазову сасвим ирационалне реакције? Бење сматра да се одговор на ово питање налази најпре у јасном и недвосмисленом тврђењу да до грешке долази на самом почетку, то јест при самом начину замишљања и тумачења Природе. Расправа губи на снази онда када Природи приступимо као оној која не би требало да буде ни обожавана ни дијаболизована. Истина је да се она више не замишља на начин на који је то био случај раније. Стога концепти који су довођени у везу са природом према којима је она једна уређена и организована целина, данас, са научне стране, бивају оспорени концептом хаоса. С тим у вези не постоји више ни јасно разграничење између природе и човека. Природа нам при томе више није толико страна, није изван нас јер и она све више у себе укључује техничка помагала. Данас, тврди Бење,
ми више немамо другог избора до да живимо са техником, а нормативно позивање на природу илузорно је колико и позивање на један у потпуности вештачки универзум.
Уместо да време трошимо на рвање за или против природе, нужно је што пре, оцењује Бење, усредсердити се на начин организовања саживота са све присутнијом технологијом. Према овом савременом француском философу требало би што пре сагледати могућности институционалног утврђивања граница природе, то јест доступним етичким и политичким процедурама, како би се обезбедио хоризонт делања различитим праксама које би да ”на свет донесу” што људска што не-људска бића. Тиме се Жан-Мишел Бење саглашава и са Луком Феријем и његовим поимањем револуције трансхуманизма. Прочитано можете проширити и Жан-Мишел Бењеевим увидима о идењу од човека као иконе до човека као гаџета.
Нема коментара:
Постави коментар