Размишљајући о деградацији демократије, савремени француски философ Жан-Мишел Бење забележио је како њено обнављање путем дигитализације делује ”попут песмице коју чујемо с времена на време”. С тим, пита се он: Ко још данас верује у њен рефрен? Наиме, ”реалност нам свакодневно намеће, бележи он у наставку, уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је своствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности”. Управо се у томе огледа оно што Бење развија детаљније кроз сагледавање човековог свођења са иконе на гаџет.
Поменуто свођење омогућено је, према мишљењу једног другог, такође нама савременог француског философа, Бернара Стиглера (1. април 1952), неконтролисаним порастом индустријског популизма. У делу-манифесту Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма детаљно се посвећује анализи и упоређивању ”друштва које се организује око знања” и ”друштва које се организује око информације”.
Друштво које је организовано око информације јесте друштво уређено R технологијама, односно друштво контроле којем је у интересу развијање и одржавање друштвене разједињености. Друштво које настоји да се организује око знања у основи има тежњу ка удруживању које савремена, искључиво економски оријентисана индустрија, како то показује Пол Жоријон размишљајући о поробљености демократије финансијама, жели да предупреди не би ли се наметнула као нови носилац светског поретка.
Успостављање индустријске политике кадре да образује нове облике удружених средина - једине у којима се може разрасти живот духа - а које према тој карактеристици и сачињавају основу индустрије знања и друштва познања, представља дугорочну делатност коју може да изнесе једино ново, јавно, међународно мнење у којем би се нашли и приватни и државни сектори са идејом да покрену нову индустријску цивилизацију - нову по томе што би превазилазила апорије организације засноване на разједињавању, а то се очигледно не подудара са интересима финансијског и планетарног капитализма.
Самим тим, оно што се у јавности пласира, да не кажемо намеће, кроз позитивно оцењивање, јесте управо оно што Бернар Стиглер назива ”заговарање прилагодљивог познајног капитализма”.
То је наиме увертира већ наредне тврдње према којој културни капитализам од времена људске рефлексије прави тржишну робу, а од ње најстандардизованији могући серијски производ, тј. неминовно, апсолутно одсуство мисли, а самим тим, систематску организацију која води паду духовне вредности. И то је сама та логика: прилагођавање је управо оно које води поменутом одсуству савести коју представља отуђивање моћи одлучивања према којем би и другачији исходи били могући.
Оно ка чему се тежи друштвеним уређењем заснованим искључиво на информацији, као и поменутим прилагођавањем као основним менаџерским принципом, представља, према овом савременом француском философу, ”генерализацију мождане доступности” која није кадра да сагледава будућност на креативно-критичан начин, него свему прилази једнозначно и фаталистички. Управо овај фатализам, примећује Стиглер, води
економској, али и политичкој и цивилизацијској катастрофи: Он побија сваку могућност делања и осмишљавања будућности; он од неправде и случајсности чини закон свих ствари, а то је у основи омражене декаденције која најосетљивија бића гура ка смртоносним крајностима или самоубиству.
У основи ове конзумерстичко-конформистичко-индивидуалистичке логике налази се следећи принцип:
Неопходно је непрестано и флуидно прилагођавање активностима конкурената, као што се треба континуирано и флуидно прилагођавати непрестано обнављаном приливу потрошачких производа, а за то је неопходно учинити људски мозак доступним - доступним за ово континуирано прилагођавање било приливом краткорочних индустријских производа којима је творац културна индустрија заглупљивања као што је то TF1 (први програм француске државне телевизије), било ”економијом знања” која има за циљ да целокупну активност духа подведе под овај модел прилагођавања, тј. растакања. Проблем почива у томе што у оба случаја страда дух, јер дух је пре свега све оно што је кадро да осмисли и реализује алтернативе, а саткан је искључиво од удруживања духова.
А да би се духови уопште покренули на овакву креативну активност неопходно је, према мишљењу Бернара Стиглера, континуирано образовање духова за отвореност, а не за надзирање и контролу. Пуко контролисање духова, неминовно води њиховом уништавању. Због тога друштва заснована на контроли неминовно воде опадању вредности духа.
Речено можете допунити изванредним увидима Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања, Питера Слотердајка о припитомљавању човека или пак већ поменутим редовима Жан-Мишел Бењеа о свођењу перцепције човека као иконе на гаџет. Затим се вратите Бернар Стиглеровим редовима о оптимистичко-песимистичком односу према реалности, а дело Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма вреди прочитати у целини.
Нема коментара:
Постави коментар