петак, 12. октобар 2018.

Жан-Мари Кервич о писању поезије

Попут Рилкеа загледаног у даљину белине странице, тако и Жан-Мари Кервич (1952), песник, мислилац, широке душе попут небеса, у свом нестварно лепом Јеванђељу једног циганина, износи мисли над којима човек застане, зажмури и отпутује далеко. Зар и може бити другачије када вас за руку ухвати човек циркуса, путева и игре. Човек којег је из понора подигла и нимало лажно оживела Реч која васкрсава о којој тако дубоко пише Франсуа Касинжена Треведи. Како за себе каже: "неписмен", он својим редовима преврће редове библиотека "писмених". 


Над белином странице, записује следеће редове:
Како је чудна белина странице: без живота, њоме наједном пролазе номади мисли запаливши ватру реченица. Јесу ли они песници? Не знам, али страница је обрадована овом ненаданом посетом, јер углавном је употребљавају како би њоме пренели тужно корисне ствари. Поносан сам и сам што пуштам прсте да прелећу страницом као да су клинци који лете пољем. Номади мисли подижу шатру на страници и она постаје принцезом пред чијим ће се ногама поклањати великани света. Овде, страница бива позвана на празник поезије, најситнијих детаља који веселе срце. Сви се смештамо око реченица, под небом црних очију, и простом свећом као јединим осветљењем. Јасно је да овај тип вечери не привлачи много мојих савременика, али боље је тако јер поезија није одевена за гала вечери. Понекад изабрана страница одбије да постане књигом и да се преда световном читаоцу. Тада утихне у рукама вечности.

Попут Џона О'Донохуа који размишљајући о молитви подвлачи како не би требало подвајати молитву и живот, тако и Жан-Мари Кервич записује:
Сваки пут када уђем у караван, имам осећај како ме Бог чека. Он је од моје приколице начинио себи склониште. Гледам свећу и воштане јој сузе које се сливају свећњаком и осећам његово присуство. Неприметно очима тела, али не и очима душе, снажно је и испуњава цео простор у којем се налазим. Нисам сам, знам. Бог постоји јер без њега био бих само тело. Тишина је његов саучесник, попут слуге наспрам господара. Патња је старо перо које је искористила рука каквог поете. Препознају се трагови његових пристију. Гледам своје руке: вене указују на њихово старење. Једна рука придржава перо, а друга страницу, Попут два старца, рекло би се да су обе одане молитви.
Прочитано можете допунити размишљањима Џона О'Донохуа о молитви, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва. Потом се свакако вратите редовима Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Јеванђеље једног циганина препоручујемо у целини.

Нема коментара:

Постави коментар