четвртак, 10. март 2016.

Ален Булдујр кроз Париз са песницима

Париз се може волети у мају, пева Шарл Азнавур, док Кол Портер тврди да се може волети кроз сва годишња доба. Било како било, Париз поседује у себи нешто што његове посетиоце и житеље увек на нов начин изненади. Шетати под његовим широким сводом ослобађа мисли како би се неповређено ступило у његову тајну. О тајни званој Париз многи су писали.

Импресије о Паризу, неколико светски познатих писаца, попут: Пола Елуара, Гијома Аполинера, Жака Брела, Андре Бретона, Лео Фереа, Виктора Игоа, Артура Рембоа, Жака Превер, сабрао је у веома лепој монографији Paris des Poètes, Ален Булдујр чије илустрације украшавају ову привлачну књигу свим заљубљеницима града светлости. Можда не толико сам избор поезије колико лепота илустрација, чини ову књигу вредном пажње.


Држећи се онога што је о француском језику и култури прибележио Момчило Настасијевић, упуштамо се у тајну звана Париз пропуштену кроз врсне занатлије пера. Да није увек могуће одгонетнути његову тајну, примећује Жулијан Грин који каже:
Све у овоме граду поседује одређено својство по којем без двоумљења можемо рећи: ”Ово је Париз” (...) Због чега је то тако, не знам, али знам да Париз оставља траг на свему што му припада.

Жан Полхан у писму Саломе Прусак са жаљењем пише:
Зашто нисте у Паризу? Данас је било веома лепо. Јуче и прекјуче је падао снег (...) Видели су се кровови бледуњаво плави који су деловали опуштено и непомична Сена. (...) Нешто даље, избијали су сјајни кровови, веома чудних боја, ружичастих, плавичастих и сивкастих, а местимично, на земљи, опазио би се велики беличасти ледник који се топио (...) Изгледало је страшно и уједно веома лепо.

Виктор Иго говори о Паризу као вечном језгру у којем се пролазни вртлози света сабирају и пита се на шта ли би универзум личио уколико би паришка врева из неког разлога утихнула. Међу стоховима је растегнут и чувени мост Мирабо Гијома Аполинера преко којег се укрштају вечности и пролазности:
Vienne la nuit sonne l'heure,
le jours s'en vont je demeure.

Селин кроз Прозор посматра град како ка њему надире:
Кроз прозор се види Париз... При дну се пружа... А онда, почиње да се пење... ка нама... ка Монмартру. Један кров гура други... све је шиљато, боцка и крвари дуж светлости. Улице у плавом, црвеном, жутом... Још ниже је Сена, бледуњава измаглица, реморкер који себи крчи пут... кроз уморни крик... Још даље су брда... Ствари почињују да наликују...

За Андре Салмона, Париз, чак и када се погасе светла булевара остаје попут љубавника заљубљеног у девојку, остаје попут детета што се на цести и даље игра кликера, лаган и причљив... А Филипу Суполу извлачи осмех, јер кроз треперава стакла одражава насмејани свет булевара и улица.
Париз вечно дете, љубавица, мајка, уморни клошар, луталица,... место где се на најчудноватији начин сусрећу дани и ноћи,...

Париз је асцијација на Сену, а обоје на Превера, који каже у својој чувемој песми, Сена је срела Париз:
C'est pas un fleuve la Seine,
c'est l'amour en personne
c'est ma petite rivière à moi
mon petit point du jour
mon petit tour du monde
les vacances de ma vie
Et le Louvre avec ses Tuileries la Tour Eiffel la Tour 
Pointue et Notre-Dame et l'Obélisque
la gare de Lyon ou d'Austerlitz
c'est mes châteaux de la Loire
la Seine 
c'est ma Riviera
et moi je suis son vrai touriste...

Верност Сени изражава и Жан Тардје: ”Паришка Сена зна да сам јој највернији - њеним кејевима оивиченим књигама.”




Враћаћемо се још на утиске о граду светлости, а за крај, поред слике и речи, придодајмо још мало музике и плеса тако да чаролија мало дуже потраје:

Нема коментара:

Постави коментар