Силван Тесон о слободи, самоћи и пространству Бајкала

Обећавши себи да ће пре четрдесет и пете године стећи искуство живета каквог отшелника, Силван Тесон (26. април 1972), одлази у Русију, на Бајкалско језеро, и тамо у континуитету проводи шест пуних месеци, од фебруара до јула месеца 2010. године.

Носећи са собом само оно што је било неопходно за живот, као и неколико књига, цигара и вотке, на обалама језера проналази пространство, самоћу и тишину - оно ка чему је тежио - и то сабира у изванредни дневник унутрашњег преображаја, под називом У шумама Сибира. 

На првим страницама, попут каквог подсетника, бележи следеће:

У тој пустињи, себи сам осмислио сведен и леп живот. Моје постојање све свело на свега неколико једноставних радњи. Наспрам језера и шуме, посматрао сам дане како пролазе. Цепао сам дрва, себи пецао вечеру, доста читао, шетао шумом и, на прозору, пио вотку. Колиба је била иделно место за уочавање дрхтаја природе. Тамо сам познао зиму и пролеће, радост, очајање и, коначно, мир. Дубоко у тајги доживео сам преображај. Непомичност ми је приуштила оно што ми путовање више није имало дати. Дух места ми је помогао да припитомим време. Моја испосница је постала лабораторијом ових преображаја.

А на последњим страницама, открива смисао који је он за себе нашао у оваквом једном подухвату:

Веома рано сам схватио да нећу успети да начиним било шта велико како бих променио свет. Због тога сам сам себи обећао да ћу се настанити, на неко време, у каквој колиби. У шумама Сибира. 

Добио сам избу у шуми, далеко од свега, на обалама Бајкалског језера.

Тамо сам, у нардних шест месеци, на пет дана хода до најближег села, изгубњен у безмерној природи, настојао да будем сретан.

Верујем да сам у томе и успео.

Два пса, једна пећница на дрва, један прозор са погледом на језеро довољни су за живот.

Није ли слобода управо у томе да се придобије време? 

Није ли радост у томе да се располаже самоћом, пространством и тишином - свим оним што ће понестати будућим генерацијама?

Све док буде колиба дубоко у шумама, ништа неће бити сасвим изгубљено.

Ово се штиво може допунити чаробним Молитвама на језеру, владике Николаја или пак изванредним мислима Едварда Абеја са којим смо се ономад били упустили у дивљину.

Узимајући у обзир горе речено, чак и ако не познајете француски језик, срцем и очима ћете разумети документарни филм који следи. Све кадрове из филма забележио је лично Силван Тесон током свог шестомесечног боравка на обалама Бајкала. Уживајте!