О чаролији писања писама нико није на тако дирљив, једноставан и упечатљиво леп начин писао као дански писац, песник и физичар Тон Телехен. Писма његових јунака разноси ветар, можда исти онај који исписује и објављује редове Лутајуће књиге Жан-Мари Кервича, ”књиге без писца”, што се ”шета са оба своја срца у двама јој рукама”. О одговорном позиву разношења писама, на посебан начин су редове исписали и исцртали британски брачни пар, писац Ален (5. јун 1938) и илустратор Џанет Ахлберг (21. октобар 1944 - 15. новембар 1994), у изваредној интерактивној дечијој књизи Добри поштар Џоли.
Књига на којој су радили пуних пет година, данас привлачи и децу и одрасле. Прича у причи, говори о поштару Џолију који је једног летњег јутра устао оран за посао. То се дешавало у оно време када су се писма и разгледнице уткривале и разлетале и стизале са свих страна - као и мене што је пре неког дана обрадовала једна са широким, крупним, разиграним словима натопљена морском сланом водом и осунчана златним сунцем преиспуњена осмесима.
Спремивши се и средивши за посао, кренуо је да по обичају испаркира бицикл, када је уочио да се задња гума сасвим издувала. Остављајући оправку за после радног дана, пут посла се упутио пешице.
Разневши већи део поште,
поштар се Џоли осети лако,
Зађе у хлад, поветарцем вођен,
Када одједном, О, драги! О, Боже!
Звечка се голема са неба сручи
и поштара Џолија ошамути.
Ошамућен поштар, поче да тоне,
све дубље и дубље у чудљиве снове.
Када одједном, ни од куда,
пред њега искочи, зец један чудан.
Са писмом у шапи, само му махну и
мирно протрча са својим сатом.
Као што свако дете већ знаде,
зец са сатом из које је бајке.
На вратима новог, необичног света,
поштара сачека натпис од два реда:
”Прочитај ме!”
Као и свако читање, тако и ово одведе зеца, пса и нашег доброг поштара Џолија право у свет Алисе у земљи чуда, а одатле и до вука са три прасета, Палчице и Дороти из земље чаробњака из Оза. Толико авантура, које, признаћете, почивају и чекају да буду откривене, али само у књигама.
Прошавши светове свакојаке, разне, са прстићем на стази посутој сјајним шљокицама, поштар је стигао ни мање ни више до Смарагдног града.
Као што то и обично бива, када се стигне до жељеног циља, следи не тако жељено буђење.
Поштар, веома изненађен,
Старог обличја поврати мере.
Ствари нису увек онакве какве нам се чине.
Беше ли ово јава или сна причине?
Ошамућеног поштара су, као што и доликује одвезли до болнице да га испитају и да му превију повређену главу.
У болници га је, међутим, сачекало изненађење. Болничарка је донела писмо адресирано на њега, на Доброг поштара Џолија:
У коверти се налазила књижица, а у књижици разгледница:
Она је управо и све разјаснила. Као што то обично бива у бајкама и животу. Наиме,
да звечка није ударила поштара у главу,
ударила би Робина Худа,
који је из неке своје приче
пролазио управо туда.
Но, било како било, звечка је пала и поштар је успео да измири све приче из бајке. Све, осим једне!
На путу за Канзас, Алиса и Дороти су среле Питера Пана и он се свидео Алиси. Не, Дороти. Не, Алиси. Или ипак, можда, Дороти... Било како било, остало је сасвим неразјашњено ко је ту на крају кога сањао: добри поштар Џоли њих или они доброг поштара Џолија... Неразјашњено како у животу, тако и у бајци.
У међувремену, са страшне висине,
Из мрклог мрака и звезданог неба,
изнад брда под широким сводом,
где топли ветрови летњи дувају и
вештице лете, медо се велики
стропоштао доле.
Прочитано можете допунити изванредним писмима Тона Телехена или пак, ако вам чаролије није доста, онда се осврните и на чаробну причу камења Филипа Барбоа.
Нема коментара:
Постави коментар