петак, 17. август 2018.

Лутајућа књига Жан-Мари Кервича

Постоје књиге и постоје Књиге. Постоје оне вечне књижевности за које је Кристијан Бобен, као нико други, записао да су се појавиле са првим људима и ”омогућиле им да бораве на земљи и не умру од зиме”. Постоје Књиге које су попут слика које је Едуар Буба поклонио девојчици која му је тражила да јој да ”нешто што никада неће умрети”. Таква Књига, зрнце злата, зрака сунца, јесте Лутајућа књига Жан-Мари Кервича (1952). 


Жан-Мари Кервич је рођен у породици пијемонтских цигана са душом широм од небеса. Брат му по срцу, Кристијан Бобен, за њега је записао: ”Босоноги који нам враћа кључеве неба за које смо веровали да смо их заувек изгубили”. И заиста. Кервич не пише, он живи, дише, крвари. Књигу пушта да се сама напише из његове нутрине и ветар је објави.
Ја, Жан-Мари Кервич, у свом јадном бићу, сачинио сам склониште незбринутим мислима. Примам их душом и преносим њихову поруку. Потом заспим под покровом лутајуће књиге. Човек који сам, овде престаје. Седећи на рубу тротоара, попут каквог просјака што пружа руку, мој живот овде стаје. Чему писати како би се, у најбољем случају, постало именом улице која и сама води у смрт? Осим тога, немам више потребу да пишем, постао сам чедом Творевине. Више волим да једноставно живим, да се ничему не надам. Волим не волећи. Не преостаје ми више ништа до да седнем у подножје каквог дрвета и сачекам да се књига сама доврши. Затим, помоћу поветарца, објавиће ме сва четири ветра. Видим како лутајућу књигу односи вода тротоарског канала. Без имена, без наслова на корицама. Упућује ми последњи поглед. Смећар је, потом, хвата вршком лопате и баца у канту за смеће. Свршено је.

Лутајућа књига се овако представља:
Ја сам лутајућа књига; књига без писца. Пишем уз помоћ ветра који ми окреће странице, уз помоћ пурпурне крви листова дрвећа. Ја сам скитња; скитња која све познаје. Наиме, ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности. Државе су се толико приближиле да је теже прескочити бару него отпутовати до Индије.
Његове су речи попут оних за које Франсуа Касинжена Треведи тако уверљиво тврди да васкрсавају, јер су ”међу нама и доводе нас у питање”, ”отпочињу разговор”.
Никада нисам познавао срећу. Пао сам са једне пусте звезде на другу још сувљу. Свикнут сам на лоше вести. На то гледам као на прилику да сачекам ону добру. Сам себе објављујем. Душу примам у поетском салону властите утробе где пацови долазе да ме похвале. Волим да се дивим парчићима стакла, приградском цвећу што извија своје танке вратове кроз ограде градилишта. Нема милости за песнике, нема саучешћа. Ништа они нису видели, а ипак морају описати васкрсење човека, попут њих, прикованог на крст.


Категорија поезија: то је мој књижевни регистрациони број. Једног дана су ми поклонили награду најбољег верујућег књижевника, мени који немам веру. То ме је дирнуло, као да сам освојио играчку на сеоском вашару. Сећам се сестре која је изводила тачку на трапезу и очевог израза лица престрављеног идејом да случајно не падне са свог малог парчета раја и то у ову јадну шатру коју држе два крхка дрвена јарбола и шљунком прекривена стаза са козом што брсти све унаоколо. Кажу ми да није умесно писати о Богу. Али о чему другом бисте да пишем када је Он само писање?
За разлику од Рилкеа помало уплашеног пред белином странице, Жан-Мари Кервич примећује:
Како је лепа белина странице. Као да пишемо по снегу. Као да се какав невидљиви запис овде већ налазио, као каква девојка у белој спаваћици. Но пошто су мисли коракнуле по страници, она се убрзо претворила у блатњаву улицу оивичену којекаквим отпацима. Страница је изгубила своју белину; снег папира се истопио под врелим мастилом песме. Престајем да пишем како бих оставио део простора прекривеног снегом; како бих вас оставио да се дивите хоризонту папира прекривеног снегом. 

Поезија се, према речима Жан-Мари Кервича, не пише, она се живи. А нарочито то важи за лутајућу књигу, која попут њеног аутора има обичај да се на неко време изгуби и да нас онда неочекивано пронађе, као ономад у паришком предграђу Обервилје где ју је
чистач улица помео са јесењим лишћем. Потом ју је покупио, прочитао неколико страница, спусио на зид старачког дома и припалио цигарету са метлом приљубљеном на груди. Овај тренутак читања остарелог чистача улица највећи ми је успех у животу; слава коју никада нећу заборавити.
Нешто се слично десило и онда када је била виђена у Бенаресу.


У Бенаресу, постоје жене које и не знају да су жене и које уместо ципела имају пољупце Божије по табанима стопала. Тај јадни народ не познаје вулгарност среће. Изненада, окренувши главу, опазио сам једну од њих како у рукама држи стару сламнату метлу. Била је то лутајућа метла начињена да чисти отпатке богатих. Хтео сам да је купим, али је жена одбила да ми је прода: благодат се не продаје. Дугачке седе власи украшавале су јој ћилибарска рамена. Понео сам метлу са собом у Париз. Срећан сам јер пластика још није свиме овладала. Међутим, метла је била тужна: искоренио сам једну сламнату душу. Но и ја сам метла искорењеног тела. Можда ћемо једног дана заједно помести наше туге?  
Са Жан-Мари Кервичом и његовом Лутајућом књигом се далеко и дубоко путује. Као са сваком правом књигом. Стога препоручујемо да је прочитате у целини, а прочитано можете допунити дивним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или пак Дејвида Вајта о додиру живота.

Нема коментара:

Постави коментар