среда, 4. јул 2018.

Чаробна прича камења Филипа Барбоа

Марко Мартела је у својој изузетно лепој и надахнутој књизи ”Мали свет, савршени свет”, записао како је свет ”сачињен од буке и стрепње”, али како ипак ”трава и дрвеће настављају да расту”. А да је ”мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили”. 


У нестварно лепој причи француског дечијег писца Филипа Барбоа (16. јун 1952) Тишине камења, коју је чаробним цртежима илустровала Маријон Жанин, камење постојано чува мудрост света. Оно понекад одише тишином која умирује, штити, понекад тишином која орадошћује, инспирише, али је носилац и тишине која раздваја, растужује, али на крају, увек живота који побеђује.

Ово је прича о граду, берберину, дечацима Амину и Кариму, људском насиљу и људској врлини и камењу које у тишини све мудро прати и памти.


Већ сам био берберин и радио у једном локалу. По васцели дан сам секао косе и муштеријама причао о нежности. Деца са истока и запада су се играла и смејала у подножју зграде, по ходницима, иза зидова. 

На првом спрату, свирач лауте миловао је инструмент, певушећи нежне, мудре и дубоке песме, попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Музика се извијала кроз отворени прозор. Ублажавала је срца пролазника, на усне им качила осмех, а снове испредала сребрним и златним нитима. 

Деца су се често придруживала музичару. Напајала би се сјајем његових очију, а гледајући игру његових пристију по жицама, препуштала би се љуљушкању његових речи и нота. Нарочито су два дечака уживала у тим тренуцима: Амин и Карим. Обојица су имала дубоке тамне оче, уоквирене дугачким трепавицама, које ништа нису пропуштале од музичареве песме. Један је памтио сваку ноту, други сваку реч. Један је живео на западу, други на истоку, али су се осећали браћом. Камење понекад поседује тишине које очаравају.

Међутим, градом су прошли људи који су у срцу носили насиље и безимену лудост.
Они су црвенилом обојили кошуљу свирача лауте. Тачно на месту срца. Тамо где се живот за увек искрада. Капци су му пали. Прсти згрчили. Глас му се угасио у уздаху. Деца су се разбежала цичући. Амин је отишао на запад, а Карим на исток.

Насиље је завладало градом, поделивши га на пола, обојивши га крвљу и ватром, а његове становнике низвело на разину звери. Једино је берберин наставио са својим послом. Само што више није причао о нежности, већ о патњи којом су сви подједнако били погођени.


Време је споро истицало, преспоро. Тешко. Мучно. Очајно. Пуцњи су се обрушавали без престанка. Сваког дана све јачи, страшнији, разорнији. Сваког дана, кућа се тресла. Сваког дана су јој ране постајале све уочљивије. Када би је који ударац погодио, претио би да је сруши, али би она опстајала. Одбијао сам да напустим локал. Гајио сам наду и чувао поверење у зидове, иако слабашне, који су ме заклањали. Камење понекад поседује тишине које штите. 

У том хаусу, наставља причу даље Филип Барбоа, сви су били заборавили на лаут. И они са запада и они са истока. Сва им је пажња била усмерена на међусобно убијање и истребљење. Исто се догодило и са Амином и Каримом. Траве су запоселе град и раздвојиле га на пола. Камење је опстајало са својим тишинама које понекад разочаравају. 


Прошле су године. Једини који и даље није одустајао од свог посла био је берберин. Он је радио свој посао не оптерећујући се тиме да ли су му муштерије са запада или са истока. Међу њима су били и Амин и Карим, али прилике нису допуштале да се икада сретну.


Настављао сам да причам, али само како бих коментарисао страдање које нас је све обујмило; глупу лудост која ништа друго није донела до уништавање бића и добара. Требало ми је храбрости да о томе говорим, јер су и са једне и са друге стране били убеђени како је Истина њихова. Кућа ме је волела. Осећао сам то. Стварно. Она ми је пружала снагу да се одупрем; снагу за коју никада нисам веровао да сам способан. Камење понекад поседује тишине које изненађују. 

Амин и Карим су израсли у младе људе, спуштених рамена, сувоњавог тела, али ништа нису изгубили од њиховог дубоког црног погледа обвијеног дугачким трепавицама. 


Многе су пријатеље изгубили у оним годинама које су требале да буду њихове најлепше године. 


Никада неће моћи наћи ужитка у зрелим годинама нити ће окусити мудрост седих дана.  
И даље су долазили код берберина, један са запада, други са истока.


Како су им се косе све више спуштале према поду, тако је нешто снажније од мене почињало да им говори о нежној прошлости. Можда ми је и кућа дошаптавала речи. Камење понекад поседује тишине које надахњују.

Успавана сећања су се пробудила. Музика свирача лаута снажније је забрујала у дубинама њихове душе, јаче од хуке насиља. 
Исправила им је рамена и повратила људско обличје. 

Уместо да су се вратили својим завађеним странама, отишли су иза куће да међ’ камењем пронађу рањени инструмент.
Камење понекад поседује тишине које охрабрују.


Један је подигао инструмент и сео на шљунак. Помиловао га је и пустио прсте да се растрче по жицама. Глас другога пронашао је речи. Забрујао је некадашње песме, нежне, мудре, дубоке попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Први није заборавио ни једне речи. Други није пропустио ни једне ноте. Нема кућа им се придружила и музика је полетела кроз разбијени прозор. Ношена ветром који се напокон смејао, раширила се градом, како истоком тако и западом. Разнежила је срца преживелих, окачила осмехе на њихове усне и исткала им снове сребрним и златним нитима. Пушкарања су утихнула, бодежи су се скршили, а топови умукли.






Камње понекад поседује тишине које побеђују. 



Уколико Вам се прочитано допало, препоручујемо Вам да читање наставите изванредним стиховима Халила Џубрана о поучавању, Кристијан Бобеновим редовима о љубави, доброти и писању или пак о изванредном Џангу Ренарту, а све у славу живота о којем је тако надахнуто писала Ети Хилесум сагледавајући га кроз огледало смрти. Прекрасне илустрације Маријон Жанин можете погледате на њеној интерент страници уколико кликнете ОВДЕ.

Нема коментара:

Постави коментар