Савремени француски писац, Кристијан Бобен, за светост је рекао да је она та ”која нас спречава да постанемо лешеви пре времена”. И додао како је и њена носталгија делатна, јер собом носи осећај пуноће живота: ”осећај да бисмо наједном могли оживети - волети, помагати, лутати, изгубити”. Тим духом прожети су и изванредни редови Клеманове уводне студије у дело изванредног и дубоког француског теолога, руског порекла, Павла Евдокимова, Достојевски и проблем зла.
Оливје Клеман (17. новембар 1921 - 15. јануар 2009) је у изванредном предговору Евдокимовљевој тези о Достојевском и проблему зла изнедрио најлепше редове Павлове тезе о љубави као основу постојања. Оној љубави за коју је Дејвид Вајт записао да не жели да буде именована како би остала најузвишенијом уметношћу свакога од нас.
Светост представља ”надетично стање”, благодаћу преображен живот делатном љубављу. А делатна љубав је наука за себе. То није никаква анархија, стапајућа спонтаност. То је уметност, лично откривење, непрестано творење у саображавању Христовом лику и његовој лепоти, у откривању у свакоме човеку истоветне лепоте, оне по лику Божијем.
Amo ergo sum темељ је поимања човека према Фјодору Михаиловичу Достојевском једнодушно оцењују Вјачеслав Иванов, Павле Евдокимов и Оливје Клеман.
Потврђујући своју љубав, човек потврђује и постојање предмета своје љубави. (...) Волим, дакле учествујем у љубави, према томе, Љубав јесте. Amo, amor: волети, бити вољен, и можда би требало рећи да је за човека откровење да је Богом завољен, оно што је од суштинског значаја или још пре оно што је суштинско. (...) Бити значи волети и бити вољен... Бог воли сваког човека на само њему својствен начин, само њему знан, и та љубав управо твори његово биће и његову личност.
Као што би то на изванредан начин исказао и Иван Иљин у мајчином писму за Божић: ”Ко воли, његово срце цвета и мирише; он поклања своју љубав баш као цветић свој мирис.” Односно, постаје једно са љубављу. Прочитано можете допунити и изванредним редовима Џона О’Донохуа о сродним душама, Кристијана Бобена о томе зашто љубав није жртва или пак Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима.
Нема коментара:
Постави коментар