субота, 26. јануар 2019.

Момо Капор у част усмених књижевника

"Све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће", забележио је Кристијан Бобен созерцавајући величанствено надахнуће којег је носилац вечна књижевност. Сличног става био је и нама савремени, а ванвремени Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) пишући о посебној врсти усемних књижевника унутар корица које уоквирују његову изванредну и пажње вредну књигу Исповести


Размишљања о значају усмене књижевности започиње следећом опаском:
Многи учени људи сматрају да је усмена књижевност престала да постоји са Гутенберговим открићем штампе, па тадашње усмене књижевнике погрдно називали кафанским интелектуалцимам јаловим духовима или једноставно - промашеним људима.
Но ови књижевници су управо супротност томе, они су "со Београда", ти људи који су своје књиге исписивали по столњацима и салветама, а уместо у корице увезивали их састављањем столова или их можда попут паришког побратима Жан-Мари Кервича хватали у лету, који је у једној од њих забележио: "ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности."
Једино је њима, овим усменим књижевницима, полазило за руком, бележи Капор, да се
довину до неслућених висина чистих литерарних чуда у једном блеску, док су летели за својом плавом птицом говорећи у дим, без страха од подозривог мишљења јавности, без бриге за сопстеном славом, неспутани интерпункцијом, без тегова одштампаног слова око ногу, неукоричени и ослобођени свирепих граница маргинем док су им фусноте летеле око лампе. 


Једино су они, наставља Капор,
расипали дарежљиво свој таленат не остављајући ништа за сутрашњи данм без брига за следећу надељу, први у месецу, за нову годину и све године што стижу, за старост... А када је један од мојих најдражих усмених књижевника отишао заувек са своје излизане столице у углу покрај врата кафане "Код два вола" у Сарајеву, чинило се да недостаје најмање две хиљаде људи.
Ти трагачи за речју која васкрсава о којој је тако блиставо лепе редове срочио Франсуа Касинжена Треведи, 
посејали су отровна зрнца свог заразног духа - шарм расипника којима није до уметности, те дечје игре којом се играју одрасли; нису давали и пола луле дувана да стекну углед у улици, граду, да добију пензију, одликовање или награду за животно дело. Презирали су признања, уметничко лицемерје, дрхтање над пламичком успеха, а више од свега  - хијерархију у уметности на коју никада нису хтели да пристану, причајући ноћима и ноћима смешне случајеве најпознатијих људи, свлачећи их са њихових мермерних постамената, топећи заразним смехом бронзу од које су били изливени њихови споменици.
За све оне који су попут Моме Капора имали прилику да се огреју о реченице ових духовних горостаса у помоћ призивамо Капорове редове:
Знате, Лена, рекао сам, понекад желим да им се захвалим за све шта сам чуо од њих, за све оне давне ноћи пуне маштарија и вина, али не знам ни кад су се родили, ни када умрли, ни шта су били по занату, сем што су умели да говоре као нико после њих. Иза њих су остале сако речи погубљене по ноћобдијским годинама, расејане по нама који марљиво записујемо и исписујемо њихове звездане трагове.
Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристајана Бобена о вечној књижевности, Франсуа Касинжена Треведија о речи која васрксава или пак Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Књигу Моме Капора Исповести. Аутографски роман, препоручује да прочитате у целини. 

Нема коментара:

Постави коментар