петак, 19. фебруар 2016.

Поглед са ивице Светислава Басаре

"Бити на ивици исто је што и живети и умирати истовремено", записао је Светислав Басара (1953-) у есеју Биографија која убија, објављеном у збирци есеја под заједничким насловом На ивици (Народна библиотека Србије). 

Бити на ивици, за Светислава Басару, значи исто што и "бити наднет над тајне бића подједнако колико и над понором ништавила". Иако се сви налазимо самим чином постојања на ивици, Басара сматра како су само ретки те ивице и свесни. Но шта учинити уколико ње постанемо свесни? Ево шта он предлаже:
Са ивице је могућ само скок, а скок је немогућ све док мрзим (или појединачно волим, свеједно) ма шта у свету на чијој се ивици налазим.
(...)
Наћи се на ивици у покушају бесктва од увреда, промашености, неправди, итд. није никакво решење. И најмања склоност и најмања нетрпељивост нас везују за сенке и ми смо робови сенки све док смо у власти преваре - мржње - на којој је утемељена свеколика игра и њен бесмисао. Ту се указује један излаз: љубав. И она је излаз баш зато што се здравом разуму указује апсурдном: ништа на овом свету је не оправдава, она не доноси никакву корист.

Међутим, сумња у снагу и моћ љубави, према Басари, води као што и сама етимологија речи каже у "силазак с ума", то јест, у "пад у раз-умевање". Чим уђемо у игру разумевања, уплетемо се у коло које почива на "међусобној сумњи учесника" из којег ипак, на крају, изостаје истина. Као што је Проповедник ономад говорио "Таштина над таштинама, све је таштина", Басара речено претаче у "Игра над Играма, све је Игра".
Кад кажем Игра, не мислим на нешто весело нити чиним алузије на пошаст забављања које хара светом. (...) Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Та збивања називам Игром због аналогије: политички системи, војска, полиција, судство, итд. јесу простор пуке игре. Њихова је метафизичка сврха (као сваке игре) убијање доколице, испуњавање празног времена бављењем наоко важним стварима не би ли се избегао сусрет са крајње непријатним питањем: ко сам, зашто сам, куда идем?
Разлог избегавања да се суочи са овим питањима, Басара види у томе што је човек, иако по природи слободан, "уплашен бесконачношћу слободе". С једне страме, примећуј он: "Нисмо у стању да померамо планине или да ходамо по води само зато што су нас логика и наука убедиле да је то немогуће; зато што не верујемо у себе већ у аветињске представе о себи". А са друге, то бива стога што је човек неретко кукавица.
Ретко ће се ко ради слободе лишити блаженства пуног стомака и лагодности постеље. Ако хоћу да будем сит и привидно безбрижан своју слободу морам заменити за корицу хлеба и какав-такав кров над главом. Активним учешћем у Игри, ропским сагињањем главе, уљуљкујем се у нади да сам лишен страха од глади, несигурности и самоће, али врага: у Игру ме гура и у Игри ме држи само тај страх од глади и несигурности. Ту се круг затвара: слободу сам изгубио, а страха се нисам ослободио.
Басара овај circulus vitiosus објашњава на следећи начин:
Прислио сам дух да се задовољи материјалним. Тиме сам се прећутно помирио са непроцењивим губитком. Али дух није. Празнина наших живота, отуђење, бесмисао - ништа од тога није болест: то само дух руши границе присиле, тежи бесконачности и чини да - у поређењу са његовом тежњом - наши животи искрсавају у свој својој ништавности.
Говорили смо већ о томе како пустиња утиче на човека, пишући о искуствима Едварда Абеја, или још пре о Ватреној ноћи Ерика-Емануела Шмита, те и код Басаре наилазимо на слично запажање када каже како "посматрано у крајњим консеквенцама, људско биће подједнако је изгубљено у њујоршком небодеру као и усред пустиње". 
Уколико први има више хране и воде на располагању то никако не значи да има више слободе или спокоја. И - мада бих се због кукавичлука радије определио за боравак у небодеру - усуђујем се да тврдим да је у сред пустињске ноћи, у безизлазној ситуацији, људско биће неупоредиво ближе спознаји смисла свог постојања јер између њега и природе (ма колико она сурова била) нема ничега да посредује, док у небодеру између човека и твари стоји твар унакажена технологијом: безброј предмета обликованих да боравак у сопственом паклу учине колико-толико сношљивим. Очајање у пустињи није очајање изгубљености; уколико неко очајава у Сахари, он очајава зато што је изгубио посреднике: аутомобил, компас, итд., без којих је неспособан да се снађе. Ван Игре смо изгубљени баш зато што се играмо живота, а не живимо
Стога човек који се уплео у овој Игри пристао је да буде сведен на обичног "роба технолошке машинерије", бивајући уједно "и произвођачем и потрошачем њеног лудила". "Будући да нема себе, јер не припада себи, него Игри, човек око себе гомила ствари да би имао било шта. Власништво над мртвим предметима је доказ да је Н. Н. жив; на хијерархијској лествици вредности углед власника одређује власништво." Као такво наше доба се показује као "доба илузија и најцрње магије", оцењује Светислав Басара. "Падајући у апстрактност, удаљавајући се од токова природе, људски језик је створио провалију између твари и човека. Између твари и ума стоје барикаде раз-ума". А не треба заборавити да "у почетку беше Слово"; но обузети Игром ми више нисмо "у стању да појмимо дубину тог исконкског јединства Речи и твари". Наше доба
злоупотребљава материјално, али оно нема никаквог контакта са твари; твар је медијум илузија: филма, радија, ТВ, магнетофона, магнетоскопа. Смрвљен свирепим правилима Игре ретко ко се одважује да остане насамо са собом. Пред очима је увек треперави екран, на ушима слушалице walkman-a: човек је само медиј у коме се одвија технолошки dance macabre. И то се назива прогресом. То и јесте прогрес који води у ништавило. Стрепњу и пустош срца, забава и луксуз не могу одстранити. 

Иступањем из Игре наступају меланхолија, стрепња и осећај тескобе, те да би се они избегли и да би се човек вратио назад у Игру, на располагању су му, тврди Басара, психијатрија, психологија и фармакологија. Међутим, "ма како парадоксално звучало, туга стрепња и тескоба су оно највредније чиме располажемо: они су једини путокази на путу којим бисмо морали кренути." 
Туга је само жалост за изгубљеним јединством; тескоба - чежња за бесконачним; стрепња - дрхтај пред сопственом празнином. Ако не желим да дух задововољим физиолошким миром, морам се грчевито држати својих болести које то у бити нису. Неурозе су вапаји духа за слободом. На страни духа је срце, на страни Игре раз-ум. Дух мора начинити скок. Упориште, онај Архимедов ослонац са кога се помера свет, данас може бити само гнушање пред дубином пада и тежином отуђења. 
Једини начин излажења из Игре, јесте општење човека са човеком, жив однос са живим човеком. Међутим, "технолошка машинерија" је и ту умешала прсте, те како у наставку Басара пише:
једни другима више нисмо живи људи већ лекари, правници, философи, писци, полицајци, политичари, возачи, продавци; чињеница да смо ипак живи само је покриће за титуле и функције које обављамо. Коначна подела улога је извршена. Правила Игре не дозвољавају људски контакт. (...) Сви центри - небески и земаљски - су заборављени, потиснути сулудим самопостављањем сваког појединца у центар света. Ако се не зна центар, периферија не постоји; више ништа није нигде. Расуло је незаустављиво. Ток историје је препуштен људским хировима. Али слобода је остављена. Нико није унапред осуђен. Суђења, процеси, хајке - то су творевине разума. Пред Логосом свако сам себи доноси пресуду. Деловање сваког човека је процес над њим самим.
Из тог разлога Басара и подсећа како "историјски схваћена слобода јесте чинити оно што самовоља хоће, а не чинити оно што слобода дошушта" и да је управо због тога "највиши ступањ слободе одрицање од било какве слободе унутар Игре". И као одговор на наше прво питање: како се наднети над ивицу која је у нама и над којој смо, Басара даје следећи одговор:
Све оно што у историји не буде живо, све вештаствено, распллинуће се пред савршеном једноставношћу бића. Све што не буде исто, равно себи, нестаће у ништавилу. У светлости краја (која је светлост почетка) настаће коначно измирење, укидање противречности. Игра ће бити завршена. 
(...)
У том светлу, проблем спасења више није примарно метафизичко већ историјско питање. У сутону историје, када је време на измаку, пут спасења започиње дечијом репликом: "Нећу више да се играм". Иза те изјаве треба да стоји чврста решеност да се Игра напусти. Времена и јесу зато да буду неподношљива и проблем спасења је постављен у времену да би неподношљивост била превладана. Наше време представља излазак из Игре, презир према системима вредности овог света. (...) Рађањем-из-воље стичемо храброст да погледамо своја права лица. Загледани у прадавни печат са кога је скинута љага можемо видети мноштво лица која посматрају сама себе и увиђају да су од искона била једно лице које је пад у раз-умевање, умножавајући га у преварним огледалима, покушао да претвори у безброј мртвачких маски. 
 Саветујемо да читање продубите и осталим Басариним есејима садржаним у збирци На ивици, а можете га допунити и изванредном збирком текстова Милана Мишића, Хамлетов мобилни или пак Бертран Вержлијевим увидима у то да се са постојањем не треба поигравати. За нешто другачији поглед на Игру видети студију Ханса Георга Гадамера, Истина и метод.

Нема коментара:

Постави коментар