Из дана у дан враћам се освртима из истоимене збирке текстова Дарка Танасковића (1948-). Издавачка кућа Чигоја, крајем 2015. године, обрадовала нас је овом правом малом посластицом, у једну збирку сакупивши Танасковићеве колумне које су се појављивале у ”Вечерњим новостима”.
Реч је о стотињак текстова, Из дана у дан (Народна библиотека Србије), написаних између 2008. и 2014. године, насталих на, како у врсном предговору бележи наш још врснији песник, Милован Данојлић, ”маргинама текућих збивања, појава и иступа, праћених са осматрачнице упућеног и искусног коментатора”. Било је то, из дана у дан, освртање на збивања једне веома широке позорнице: од Багдада и Либије, преко Турске, Санџака и Босне, до западне Европе на челу са Немачком, Ватиканом, Украјином и Русијом, а све ”под будним оком прекоокеанског силника”. Као у каквом магновењу, сасвим јасно из луцидног ока у свет пуштено пред очи нам избијају слике вера и нација, разбуђивање неоосманизма, лицемерје Запада и многе друге домаће теме које завређују читаочеву пажњу.
Процењујући свет и друштво са становишта народа коме припада, у овом осврту желела бих да се задржим на ономе што аутор, иако дипломата, одважно и неуздржљиво говори управо о истом том народу који у свету на најлепши начин представља. Издвојена места не требају коментар, али неизоставно траже да се над њима, као и над собом заиста замислимо. У духу ових електронских страница је тако и текст који носи назив ”Дајте култури да дише!”. Послушајмо ауторове речи. Станимо и заиста послушајмо. До њихове дубине ћемо допрети онолико колико у себи гајимо порив за овим превазиђеним тежњама код савремено убрзаног и плићацима склоног човека:
Силне летње медијске расправе о култури (текст је писан 26. августа 2013. године) могле би код наивног и необавештеног створити утисак како је у Србији култура прва брига, што је, наравно, веома далеко од истине, иако овај ојађени народ и даље успева да изнедри задивљујуће много истинских културних вредности (да, тако смо јуче извојевали из физичке културе победу над Црногорцима и постали прваци Европе у ватерполу! - мој додатак). Прети међутим, озбиљна опасност да јавна надговарања разних ”културних посленика”, извиканих, самозваних и спонзорисаних културолошких душебрижника, а и понеког стварно позваног и одговорног културног ствараоца, који не успева да одоли, и реагује на то естрадно симулирање ”бављења културом”, загаде и до пресахњивања угуше и оне најотпорније токове живота саме културе.
Рекох да је сваки коментар сувишан, али да су потребне уши да се речено чује, нико овде није спорио. А те уши, управо у јеванђелском смислу речи, чине нам се још неопходније у наставку текста:
Ако се једним погледом обухвати актуални тренутак јавне дебате о стању српске културе, уз одређено поједностављивање, може се уочити конфигурација својствена идеолошким и политичким распрама, односно постојање двају фронтова, тј. ”двеју Србија”, при чему се у последње време на хоризонту оцртавају и контуре неке треће. Може ли сразмерно мала Србија издржати конфликтно сапостојање саме себе као ”прве” (њено име се не помиње, али се, ваљда, логички изводи из инсистирања на ”другој”), затим ”друге”, а можда и ”треће”? Да није мало много? Поготово за културу.
А ево о чему се ради:
У поставкама сучељених табора искристалисале су сем уз одређене варијације, две темељне позиције. С једне стране, истиче се ”дух самопорицања”, као идентитетски кобна склоност српских интелектуалаца новијег доба, и потреба осмишљавања ”српског становишта”, док се, с друге, оваква дијагноза и захтев оцењују као замена теза, тактичко и привремено премештање тежишта националистичког дискурса на простор културе, јер му у политици тренутно не цветају руже.
Будући да му ни на простору културе више не цветају руже, питам се на које поље је то оно данас премештено.
Нема коментара:
Постави коментар