Размишљајући о животу, Ети Хилесум је у својим изванредно дубоким и лепим дневницима забележила: "Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватамо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније”. О путевима остваривања ове животне хармоније изванредне редове за собом је оставио један од највећих кинеских философа, најпознатији Конфучијев следбеник, Менцијус (380-289), који је сматрао да је ослушкивање властитог срца, његово разрастање, једини пут мудрости.
У збирци кратких изрека, сабраних под називом Ићи до краја срца, Менциус развија сопствену философску мисао којој је у средишту поставка према којој је људска природа сама по себи добра.
Човечност је само срце човеково. Правда је пут човечији. Уколико изгуби сопствени пут, више се не може вратити извору. Уколико запостави срце, више га не може пронаћи. Није ли то тужно? Човек који изгуби своје кокоши и псе зна како да поступи не би ли их пронашао, али уколико изгуби срце, не зна на који начин да га пронађе. Стога, пут учења и испитивања нема други циљ до да му помогне у проналажењу изгубљеног срца, ништа више од тога.Попут савремених неуронаучника, међу којима и Мариана Сигмана који се детаљно бавио феноменом трептаја људског срца у процесу одлучивања, тако је и Менциус, био мишљења да онај
који иде до краја властитог срца познаје сопствену природу. А, познавати сопствену природу, исто је што и познавати Небо. Служимо Небу онда када срце чувамо неподељеним и хранимо његову природу. Равнодушни према краткорочном или дуговечном животу, судбину творимо старајући се о сопственој личности до смрти.
У наставку, Менциуз износи једно веома дубоко запажање о неговању како сопствене тако и туђе личности:
Хранити једну особу, а да јој при томе не посведочимо љубав, исто је што и односити се према свињи; волети је, а не указивати јој поштовање, исто је што и узгајати је попут домаће животиње. Поштовање треба да претходи дару. Никада добар човек неће поштовати онога који то не заслужује. (...) Човечност, које је предмет мог трагања, никада ми није ближе до онда када целом својом душом настојим да се према другима односим на начин на који бих да се и они односе према мени. (...) Не чините другима оно што не желите да они вама чине; не желите другима оно што не желите да они вама желе. Уколико тако будете поступали, то ће бити сасвим довољно.
Међутим, према Менциусу,
делати без разумевања смисла сопствених дела, понављати исте поступке без тражења мотива, проживети живот без разумевања његовог принципа, пада у удео већине.
А оно што одликује доброг човека јесте то да се
његова природа састоји у човечности, правди, обредима и мудрости који су укорењени у његовом срцу; њихова живост пројављује му се на лицу, ношена је његовим леђима, а са њих се слива на сва четири уда; а његова четири уда о њима сведоче без речи.
Менциус, попут Андре Пишоа који је оставио изванредне редове о човеку као ономе који се тражи, бележи, како у животу човека:
Не постоји ништа што не зависи од судбине, међутим, истинска судбина је она коју вољно усвојимо. Према томе, онај који разуме судбину не држи се пред њом као у подножју каквог несигурног зида. Судбину је испунио онај који отишао до краја Пута, а не онај који умире у њеним оковима.
Иако је био мишљења да све људе одликује иста нарав, а то је да ”не могу поднети да виде патњу другога”, управо да би се на њу могло ваљано одговорити, сматрао је неопходним да се очува равнотежа између другога, света и Пута. Те је у том духу и записао:
Када Пут превлада у свету, живот жртвујемо Путу; када је Пут одсутан из света, Пут жртвујемо сопственој личности. Међутим, никада нисам чуо да Пут жртвујемо због других људи.(...)
Уколико ти сам не ходиш Путем, неће га пратити ни твоја жена ни твоја деца. Уколико заповедаш другима, а да се сам ниси утврдио на Путу, нећеш бити саслушан, чак ни од своје жене нити од своје деце.Дубока истина јесте да: ”Човечанство је човек. Када се два човека уједине, то је Пут.”
Прочитано можете допунити веома надахнутим размишљањима Андреја Тарковског о човековом познању истине, Андре Пишоа о човеку као ономе који се тражи или Томаша Шпидлика о ослушкивању срца.
Нема коментара:
Постави коментар