Мартин Бубер је размишљајући о свези љубави записао како ”осећања прате метафизику и нарочито метафизику љубави, али она нису суштина; (...) Осећања ”имамо”; љубав је чињеница која се ”ствара”. Осећања обитавају у човеку, али човек обитава у својој љубави”.
Пол Валери, у једном дужем одломку, бележи да уколико слушање неке приче или гледање неког позоришног комада у човеку изазову сузе онда оне немају никакву цену. Јер, бележи у наставку, "оне помажу да разумеш да си осетљив на ствари које немају ничег заједничког са твојим смртним постојањем, са твојим удесом, твојим интересима, твојим приликама - да трепериш пред стварима које су ти савршено бескорисне”.
Ове редовео је, у свом изванредном Дневнику, навео Андреј Арсенијевич Тарковски (4. април 1932 - 28. децембар 1986), износећи своје виђење човека.
Шта је човек? Порекло му је мистериозно, а судба још непознатија од узрока његовог постанка. У бити, уколико оставимо по страни детаље, примећујемо да су теорија еволуције као и она о чудесној појави човека истоветне; или пре, оне имају толико мало значаја за одређење човекове суштине која, јасно је, није из домена материјалног. Стога одговор на ово нерешиво питање не треба тражити у домену опазивог.
”И не само када је човек у питању...”, наставља Тарковски, попут Гастона Башлара који говори о дијалошком познању света или Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања:
Проблем је у томе што познање света нема ништа заједничко са постепеним откривањем истинитих и објективних закона. Наиме, ланци таквог једног квази познања саплићу наш елан ка истини - јер тај пут иде од истине ка оспошљашњености истине. Што више ”познајемо” тим више себе сматрамо ”позваним” да утврђујемо законе, који нас обмањују дошаптавајући нам идеју према којој је знање могуће. То је илузија, јер у ствари, не можемо се приближити апсолуту, тајни... и свако ”приближавање је у бити ”удаљавање”. Човек има утисак да познаје. Међутим, тај процес којим управља човек, неспособан је да оствари и најмањи додир са истином. Рекао бих да су наша чулна искуства слабо средство приступања истини. Одговорио бих да је наше опажање само наше опажање, и ништа више од тога. А што се тиче истине као реалности, она нема никаквих додирних тачака са опажањем. Јер опажање је субјективно, док је реалност божански хладна са својом објективнишћу. Услед тога, треба се препустити љубави навлачећи на себе космонаутско одело. (...) Верујем да је кобно за човека да тежи познању, јер познање је ентропија духовности; бег изван реалности ка свету илузија. Ми тим путем, у ствари, материјализујемо будућност, следећи схему нашег властитог самоуништења. Човек се на жалост не развија у сфери која би му омогућила да духовно преживи.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Николаја Берђајева о меандрима философског познања или пак Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија. Дневнике Андреја Тарковског препоручујемо да прочитате у целини.
Нема коментара:
Постави коментар