понедељак, 6. август 2018.

Бернар Стиглер о оптимистичко-песимистичком односу према реалности

Јирген Хабермас је размишљајући о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву скренуо пажњу како се он олако тумачи било кроз призму оптимизма где се наводно знање еманципује у односу на веровање или пак песимизма тамо где се ово раздвајање салгедава као нежељено подвајање реалности. Позивајући верујуће људе да иступе из домена приватности у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникације која ангажује друштво у целини. Он је, у том смислу, подсетио на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. "Они су ти, подвлачи Јирген Хабермас, који морају превести  своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени".
Оно на чему бисмо овде желели мало дуже да се задржимо јесте ово подвојено оптимистичко-песимистичко одношење према тумачењу реалности које постаје све комплексније према увидима савременог француског философа Бернара Стиглера (1. април 1952) изнетим у веома занимљивој студији У прекиду. Како не полудети?


Успоствљајући и анализирајући појам "прекида" кроз феномен убрзања иновације којим управљају господари технолошког напретка, на који се са интересантим увидима осврће и Пол Жорион говорећи о поробљености демократије финансијама, Бернар Стиглер акценат ставља да до манипулације савременим друштвом долази управо услед тога што оно непрестано каска и касни у односу на технолошко-економски напредак што за резултат има урушавање и парализу друштвених структура неспособних да напредак приме и усвоје, те на жељени начин каналишу. Како се не би полудело пред тим феноменом, обично се прибегава, оцењује Бернар Стиглер, давању олаких оптимистичко-песимистичких одговора.
Оптимизам и песимизам су, у оваквим условима, недостојни, непримерени и куквички. Као негирање очигледности и као одбијање ситуације коју та очигледност пројављује, представљају "лаке" (свакодневне) облике лудила: треба бити луд да би се наставило живети као да се ништа не дешава, знајући, али не желећи знати, оно што се свуда пројављује.
Као што Жан-Мишел Бење подвлачи, размиљајући о феномену свођења човека са иконе на гаџет, како је "у бити постхуманистичких утопија присутна презасићеност бивања оним што јесмо", што доводи до осећаја олакшања уколико чујемо да су "ово можда последњи дани и да је достигнута тачка у којој ће он (човек) напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности". Јасно уочавамо подвојеност оптимистичко-песимистичког сагледавања савемених историјских прилика и реалности, на шта Бернар Стиглер луцидно упозорава:
Попут оптимизма, песимизам се састоји у томе као да се ништа не дешава. Песимиста се позива на аргумент негативног фатализма како ништа не би чинио: све је већ одиграно, све је већ касно. Оптимиста такође ништа не чини, јер сматра како се ништа не дешава до оно што је сасвим уобичајено. Оптимизам и песимизам на тај начин један другог потврђују и учвршћују затварајући се у узајамно негирање, што познајемо као феномен који психоанализа описује као рационализације, то јест, веома добро исконструисане лажи са циљем да забашуре реалност. И песимизам и оптимизам поричу очигледност, то јест, императив не да се буде песимиста или оптимиста, већ храбар. 

Попут Дејвида Вајта који храброст описује као срчаност пред свакодневицом реалности, тако и Бернар Стиглер истиче да се: 
ово криминално негирање одвија са огромном подршком која за сврху има охрабривање песимиста и оптимиста у њиховом негирању свих могућности и неопходности делања - апарат који је сачињен од технологија и установе за отклањање воље с једне стране и, дисруптивних система који успостављају друштвену немоћ, са друге. Оптимизам и песимизам на такав начин поричу речено да, попут предворја лудила, воде ка патолошким процесима радикализације који још додатно поспешују оспоравање и порицање - успостављајући терор и паничне реакције који увек окончавају у најгорем.
У наставку текста, Бернар Стиглер истиче да решење види у супротстављању овом црно-бело, песимистично-оптимистичком приступу реалности, индивидуалних и колективних словесних и рационалних ставова.


Песимизам и оптимизам су стања душевног расположења. Размишљати рационално, то јест размишљати тако што би се узимале у обзир акције које би се могле појавити, или размишљати о условима у којима би могуће делатности могле отворити будућност још увек у најави изван и изнад онога што наступа, значи преобликовати ова душевна стања у критичке одлуке засноване на јавној расправи против свих оних процеса негације као и срљања у искушење најгорег у чему се углавном састоји последњи израз нагосонског испада.   
 Прочитано можете допунити изванредним увидима Жан-Мишел Бењеа о Демократији 2.0 или пак Питера Слотердајка о припитомљавању човека, као и Бертран Вержелијевим о поигравању са постојањем. Свакако препоручујемо читање дела У прекиду. Како не полудети? Бернара Стиглера у целости. 

Нема коментара:

Постави коментар