Рилкеова упитаност над белином странице

Бело, прозрачно, хладно, зимско јутро позива у нови дан, у новину стварања. Јутрос ме подестило на белину страница које чекају да буду исписане и на Рилкеа који је над њима провео године у борби са самим собом и својом уобразиљом о неспособности писања. Знао је да не сме преварити себе и превидети тешкоћу која се пред њим испречавала попут непремостивости. Знао је да је мора погледати право у очи и упустити се у оно у шта га је властита уобразиља убеђивала: "Твоје писање ничему не вреди. Желиш бити песник, али не умеш". Многи би стали пред том препреком, окренули се и наставили са пола себе у грудима, надајући се да ће једног дана нешто ту празнину успети да надомести. Рајнер Марија Рилке (1875-1926) то, на нашу срећу, није учинио. 

Рилке је ступио на тло своје неспособности и дошао до граница властитих ограничења. Једном кад их је спознао, оне су се распршиле, као што то са уобразиљама бива, и одшкринуле жалузине ка неслућеним пространиствима која попут мастила чекају да неко у њих урони перо и запише песника достојан редак. 

Свако је у дубинама песник, доксолог, али свако не допире слухом до тог поунутарњеног гласа - био он понекад сломљен, понекад немушт, понекад бодар и ведро распеван, а све како би из груди пустио песму, постао славословом; не настојећи при томе да у одговоре уоквири постојање. Како истински проговорити, уколико се истински нисмо упустили у говор? 

Искуство дугогодишње загледаности у белило неба и папира, Рилке је пренео у многим својим делима. Најпознатија већини су Писма једном младом песнику, на која су се осврнули многи вични перу, а међу њима и Исидора Секулић, бележећи, далеке 1931. године:

Из невероватних дубина вади Рилке бескрајни низ искустава, којима се труди да младића, постао он песник или не постао, научи да се пење ка највишем. (...) Како је Рилке то благо могао бацити у писма, и у писма потпуно непознатом и никада виђеном пролазнику! Али, сети се затим да су и све песме и приче Рилкеове тако писане. Тај песник је дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања.

 У ово бело прохладно јутро, у доба у којем још све речи тихују, отварам Рилкеов Часослов и са истим отпочињем славопој непоновљивом дану који се преда мном пружа:

Wenn es nur einmal so ganz stille wäre.

Wenn das Zufällige und Ungefähre

verstummte und das nochbarliche Lachen,

wenn das Geräsche, das meine Sinne machen,

mich nich so sehr verhinderte am Wachen -:

Dan könnte ich in einem tausendfachen

Gedanken bis an deinen Rand dich denken

und dich besitzen (nur ein Lächeln lang),

um dich an alles Leben zu verschenken

wie einen Dank.

Или у француском преводу:

Qu'une seule fois naisse un silence total.

Que le fortuit, que l'approximation

se taisent, et le rire d'autrui,

que le bruissement de mes sens

ne m'empêche plus de veiller -:

Dans une pensée multiforme,

je pourrais te penser alors jusqu'à tes bords

et te posséder (rien que le temps d'un sourire)

et t'offrir à toute existence 

comme un remerciement.

Време ће исцурети и са њим прочитани стихови, али када је Рилке у питању ништа не мари, јер за њега је време само део вечности, са компасом, као што песма у наставку каже, баченим изван времена:

Celui qui concilie les non-sens innombrables 

de sa vie dans un emblème de gratitude,

celui-là chasse du palais

les fauteurs de vacarmes,

exalte d'autres fête et Te reçoit en hôte

dans la douceur du soir.

Te voilà l'ami de sa solitude,

le calme milieu de ses monologues;

et chaque cercle autour de Toi tracé

écarte son compas jusqu'au-delà du temps.

                                                                                                          (1905)

(Покушај превода:

Онај који небројено мноштво животног бесмисла

мири у знамењу захвалности, 

из двора одгони 

бучне хушкаче,

величајући друга славља, Тебе прима у госте

у благо вече.

Ето Те пријатељем његове самоће,

спокојним средиштем његових монолога;

и сваки круг око Тебе описан

компас његов удаљава изван времена) 

Рилкеов Часослов се најбоље допуњује Давидовим Псалмима или пак врцавом поезијом Виславе Шимборске.